TEKSTILNA INDUSTRIJA
U okvirima nove državne zajednice tekstilna industrija je spadala u red novih industrijskih grana. Brzo i uspešno se razvijala u čitavoj Vojvodini, pa tako i u Subotici. Obezbeđivala je snabdevanje stanovništva odećom, što je nakon ishrane elementarna potreba. Na nivou države, carinska politika je omogućavala jeftin uvoz sirovina, pamučnih i lanenih prediva i time smanjivala uvoz gotove robe, stimulišući stvaranje fabrika u zemlji, zapošljavanje relativno velikog broja domaće radne snage.[1]
Uz nastavak rada manjih pogona, koji su postojali 1918. godine [2], prave industrijske fabrike u ovoj grupi osnivaju se tek nakon rata. To govori o pravoj konjukturi za tom vrstom proizvoda u zemlji.
U okviru ove grupe razlikujemo nekoliko podgrupa, na pr. firme koje su se bavile preradom kudelje i izradom kanapa i užarije, a gde se svrstavaju sledeće firme.
“WEITZENFELD I DRUG.D.D.”
Marsel Vajcenfeld ( Weitzenfeld ) (Szabadka, 31.8.1880. – 5.2.1926.)[3] je firmu za izradu užarije i kanapa registrovao još 1902. godine. Ona je beležila solidne rezultate i 1908. godine je postala javno trgovačko društvo. U registru Ct V 104, kao članovi su upisani Marselova supruga, Margita rođena Dohanj (Dohány) i njen brat Zoltan Dohanj (Zoltán Dohány).
Nastavila je sa uspešnim radom i nakon 1918. godine. Tako 1921. godine beleži promet od čak 8 miliona kruna.[4]
Vajcenfeldovi su posedovali nekoliko nekretnina u gradu, kao i vilu na Paliću.[5]Pored kuće i radionice na Senćanskom putu (br.79), imali su prodavnicu i skladište robe u ulici Cara Dušana 1, a u zakup su uzimali i lokal, prodavnicu u “varoškoj palati” u Pozorišnoj ulici 2. [6]
Izrađivali su konjske pokrivače, sve vrste džakova, užarske proizvode i sličnu robu. Ponuda u njihovim prodavnicama je obuhvatala još i ćebad, linoleum, tepihe na metar, presvlake za nameštaj, rolete, pokrivače za konje, materijale za tapaciranje, itd. Po jednoj potvrdi, koju im je izdalo subotičko udruženje industrijalaca, 1925. godine, izrađivali su godišnje 900 000 džakova i 25 000 kvadratnih metara raznih ponjava. [7]
Firma je 1925. godine kupila i uvezla već korišćen “kompletan tvornički uređaj za proizvodnju raznih lanenih, vunenih i sličnih stvari” od mađarske firme “Magyar Jutaipar” u likvidaciji.[8]
Utemeljitelj firme – Marsel, preminuo je 1926. godine.[9] Njegova ostavština je procenjena na 3 miliona dinara.[10] Marselova udovica Margita, nakon muževljeve smrti, nastaviće da vodi firmu. Ona je vodila pregovore sa “Fabrikom kanapa i u žarije” iz Odžaka, koja je bila zainteresovana za preuzimanje subotičke firme. Tako je i pretvorena u komanditno društvo ( Ct IX 162 ) gde je spoljni član bio dr Jovan Ertl generalni direktor odžačke fabrike. Poslove poslovođe obavljaoje Valter Gricbauh (Walter Grtizbauch).
Fabrika je imala godišnji kapacitet od 30 vagona robe od jute, 10 vagona užarije, kanapa i ponjava.
Pošto Vajcenfeldovi nisu imali dece, Margita je 1927. godine usvojila devojčicu Leopoldinu, rođenu 1922. godine u Beču. Tako se nakon Margitine smrti, 1928. godine, kao neslednica dela velike ostavštine, procenjene na 4 miliona dinara, javlja maloletna Leopoldina. O njenom delu nasledstva starao se gradski Siročadski stol. Leopoldina je 1930. primljena u članstvo grada Subotice. [11]
Firma će od 23.10.1930. godine nastaviti da radi kao deoničko društvo “Weitzenfeld d.d.”. Kao predmet delatnosti navedeno je: “kupovanje i prodaja svakovrsne kudelje, lana i jute, te proizvodnja iz njih konopaca, vreća i ponjava, kao i svakovrsnih u tu struku spadajućih stari i roba.”.[12] Osnivački kapital je iznosio 1 200 000 dinara podeljenih u 1 200 deonica. Kapital je uložila, pored naslednika Vajcenfelovih, grupa ličnosti iz Odžaka, dr Ede Trišler, Ede Rauš i dr Jovan Ertl, Lazar Dunđerski iz Novog Sada, dr Bora Popović iz Beograda, i Rudolf Mencer i Hugo Štater iz Budimpešte. Već 30.9.1933. godine firma se spaja sa “Tekstilnom trgovinom a.d.” iz Beograda i posluje kao njena filijala u Subotici, da bi 11.1.1934. godine bila ugašena. [13]
[1] Avramović, nav.delo, st. 172. Neposredno nakon 1918. godine, 50 % celokupnog uvoza u zemlju, otpadalo je na odeću i obuću
[2] Pre rata, od 1906. do 1912. godine postojalo je u Subotici i deoničko društvo za izradu vate “Szabadkai vattagyár r.t.” (Ct IV 271). Raspolagalo je sa 150 000 dinara kapitala. Kapacitet je 1924. godine, iznosio 2,5 miliona metara zavoja godišnje. Zapošljavala je 6 radnika. AV, F:110.9.
[3] Marselov otac je bio Ileš trgovac, a mati Berta Bek. Imao je brata Nandora rođenog 4.11.1877. U brak je Marsel stupio 1905. godine. Završio je Trgovačku akademiju.
[4] IAS,F:235.18.132/1921
[5] IAS,F:47. Inž.ured.Odl.839/1923.
[6] Firma je imala još sledeće kuće, na koje im je bio razrezan porez “kućarina”; u Lošinjskoj 4, Činovničkoj 1, Riječkoj 10 (Palić), Vilsonovoj 7 (Kuća je završena 1925.) i Amerikanskoj 12 (Palić). IAS,F:47.857.
[7] IAS, F:235.22.808/1925
[8] IAS, F:235.22.821/1925
[9] Iz matice umrlih se vidi da je preminuo u 45 godini. Kao uzrok smrti je navedeno – tromboza arterije. U tom trenutku je protiv njega vođen krivični postupak; optužen je da 1924. godine, kada je asfaltirana Manojlovićeva ulica uzeo izvađene kamene kocke i ugradio ih u svoje dvorište, Vilsonova 7, i time oštetio grad za 5000 dinara. IAS, F:47.Gr. 441/1926.
[10] Porodična kuća se nalazila u ulici Cara Dušana 2. Posedovao je i dva Fordova vozila, jedno teretno i jedno putničko.
[11] IAS, F:47.9. 253 G.P.16573/1930. Leopldina je rođena u katoličkoj porodici i 1928. godine izvršeno je njeno primanje u jevrejsku versku zajednicu. Vajcenfeldovi su imali još jedan pokušaj usvajanja devojčice. Oni 1924. godine pokreću postupak za usvajanje Marice Lukovic (Marize Lukovitz). IAS, F:47. Gr. 1822/1924.
[12] IAS, F: 86. CT X 156
[13] isto
subotickaistorija 