GRAĐEVINSKA  INDUSTRIJA U SUBOTICI (1918-1941)

naslovna-st poglavlje u: Stevan Mačković, Industrija i industrijalci Subotice (1918-1941), Subotica 2004, str. 508

Uvod

Većina subotičke industrije, prehrambena, hemijska, metalo-prerađivačka, je bila upućena na agrar, kao sirovinsku osnovu ili konzumenta gotovih proizvoda. Građevinska industrija Subotice je u periodu Monarhije bila orijentisana na zadovoljvanje narastajućih lokalnih potreba, u prvom redu grada,  ali i na izvoz.

U ovu granu industrije spadaju preduzeća koja su se bavila proizvodnjom  građevinskih  materijala, cigle i crepa, izrađevina od kamena, betona  i produkcijom cementa, kreča, asfalta te samom građevinskom  delatnošću. Do 1918. godine ona  je bila spadala među najrasprostranjenije u Vojvodini. Preduzeća za proizvodnju  cigle i crepa su zauzimala drugo mesto po brojnosti,odmah iza mlinarskih preduzeća. Dobra sirovinska baza (ilovača),  povoljne mogućnosti prevoza  (železnička mreža i tarife,vodeni  putevi) i izgrađena struktura proizvodnih kapaciteta uz razvijenu potražnju, čine u periodu Monarhije temelj prosperiteta ciglarsko-creparske  industrije. Suženo tržište  u novoj državi uz smanjenu građevinsku aktivnost uticaće da ova  grana  industrije  radi  sa nepotpunim   kapacitetima, odnosno sa tridesetak procenata iskorištenosti u međuratnom periodu. Stanje  u subotičkoj građevinskoj industriji je bilo slično.

1923 Subotica sa teritorijem A2
granice Grada (KSHS) , 1923.

Postojao je niz preduzeća ove grane, koja su bila osnovana još krajem 19. i početkom 20. veka, kada se Subotica ubrzano  izgrađivala. Ona će uz nove firme, osnovane posle 1918.  godine,  činiti  temelje građevinske industrije u gradu.

Prve ciglane u Subotici  osnovali su inž. Titus Mačković 1879. [1] i Mihajlo Prokeš  1886 godine.   “Industriju kamena i kamenorezačkih proizvoda” osnivaju braća  Levi (Löwy) – 1892. godine. Ciglana Molcer je proradila 1898. godine a ciglana Bernarda Glida  1900 godine.Asfaltno preduzeće osnovao je 1889. godine Bertalan  Karšai (Karsai)  [2].U  Aleksandrovu je  1904.  godine  otpočela rad “Ciglana  Kovač”. Kamenorezačka firma  “Palatinus” je započela  rad  1908. godine. Ciglana i krečana Kladeka i drugova je  radila od 1908 do 1918. godine a Rajhlovo deoničarsko društvo za izradu keramita i ciglana od  1907  do  1911 godine. “Subotičko građevno d.d.” je  radilo  od 1911.  godine[3], De Negri  i  drugovi  su imali registrovano ortačko društvo za proizvodnju cementne robe od 1913.  do 1921. godine.

Posle rata započela su sa radom sledeće firme:“Bačvanska tvornica cementne  robe i građevno d.d.”  (1919.godine), “Labor d.d.” (1922.),”Deoničarsko  društvo za podizanje stanova”  (1928.), koja  su spadala u industrijska te subotička filijala “Srborita”  i “Primarius” koja su bila manjeg obima. [4]

Subotička preduzeća građevinske grupe su od  1918. godine bila prinuđena da zbog niza okolnosti, u prvom  redu  visoke železničke tarife, tržište za svoje  proizvode i usluge  traže u samom  gradu i okolini. Tako će razvoj i izgradnja   Subotice  predstavljati preduslov i okvire za njihovo poslovanje. Pored  privatnih  investitora tu će najznačajniju ulogu  imati  gradska  vlast  koja  je  kreirala urbanistički razvoj grada, raspolažući svojim fondovima za te svrhe, ali i  više,  državne  instance  vlasti  koje  su planirale  globalni razvoj  na  nivou  države.

Grad se u periodu pre 1918. godine, po mnogim pokazateljima, već razvio u pravi centar  ovog regiona. Brojno stanovništvo, površina gradske opštine,  komunikacijske veze, železnička i putna  mreža, razvijena privreda, posebno poljoprivreda ali industrija upućivali su i omogućavali Subotici da u se u njoj razvija i građevinska delatnost.Centar grada je poprimao moderna obeležja, nicale su stambene  zgrade, palata, trgovine,popločavale se ulice, a visoki  toranj  monumentalne Gradske kuće, dominirao je okolinom.U promenjenim društveno političkim uslovima, ulaskom u novu jugoslovensku državu, Subotica će  pokušavati da obezbedi uslove za razvoj na privrednom i građevinsko urbanističkom planu. Izveštaj  gradskog  inženjerskog  otseka o građevinskoj delatnosti  u periodu 1918-1938. godine, dobar je  pokazatelj koliko se u tome uspelo. [5]

Na  velikoj  površini od 809 166 kvadratnih kilometara prostirala se opština Subotica. Sam grad je bio podeljen na unutrašnju i spoljašnju teritoriju.”Centar Subotice imade  karakter grada dok okolina  ovog centra i periferija imaju sve osobine sela”. [6] U unutarašnjem delu bilo je 7 929 kuća a u spoljašnjem,  koji je  zauzimao površinu od 787 kvadratnih  kilometara,  8967  kuća  i  na kupalištu  Palić  402  kuće. Jedan  od  nasleđenih  problema  uređenja grada, koji se nije rešio ni u međuratnom periodu, bio je nedostatak  vodovodne  i kanalizacione mreže. Stanovništvo se snabdevalo vodom sa 72 javna arteška bunara i većeg  broja privatnih bunara.Na izgradnji kanalizacije koja “…postoji delimično izgrađena, bez smišljene osnove.” radilo se i od 1918. godine. Tako je  postignuto  da  “ciglom, betonom i drvetom izgrađeni kanali iznose  ukupnu  dužinu  od 31 698 m.” [7] “Subotica je jedan od najvažnijih saobraćajnih  centara  Kraljevine, a svakako najvažniji  saobraćajni  centar  Vojvodine.Tu se  koncentrišu sve železničke linije i  svi  drumovi, koji teku u Bačkoj,  od  juga, jugozapada  i  jugoistoka  spram   severa,…” [8]  Izgradnja internacionalnog puta Beograd  –  državna  granica  koja  je  započela 1934, a dovršena 1937. godine bila je najveća državna  invcesticija putne  mreže  kroz Suboticu.

Od ulaska u novu državnu  zajednicu do 1938.  godine bilo je izgrađeno  1 833 nova stanbena objekta i  7 567 sporednih,  salaša i adaptacija.[9] Ta statistika  se  odnosi  na  sve  novogradnje, bez obzira na meterijal,odnosno,  uključeni  su  i  objekti  od  cigle ali i od naboja i nepečene cigle, od toga  najviše  1 535 prizemnih kuća, 52  jednospratne,  11 dvospratnih, 25 javnih zgrada i 82 industrijske. Prostor Segedinskih vinograda je bio predviđen  novim urbanističkim planom za  izgradnju   industrijskih  postrojenja  i radničkih kuća, što se od 1923. godine i počinje realizovati. Plan za  širenje grada u Segedinskim vinogradima potiče još iz 1914.  godine. U 1920.  godini gradske vlsti su donele odluku da se poveća broj građevinsko tehničkog osoblja u gradskoj službi upravo i zbog poslova oko planiranog širenja i regulisanja grada. “Tendencija širenja grada je  na  svaki  način  u smeru  Palića…”  rečeno  je  tom  prilikom. [10]I zaista, ulice su tu bile smišljeno planirane, pravilne i prostrane,kuće uglavnom prizemne “… građene u slobodnom  otvorenom  obliku sa predvrtom  i obilnim pristupom svetla i vazduha.”[11] Mnoge industrijske firme izgradile su svoje objekte u tom delu grada ( IX, X, XI krug ): “Ferrum d.d.”“Hrast  d.d.”,  “Ferrum livnica d.d.”,  “Fabrika  štirke Kop  i sinovi”,  “Sever  d.d.”,  “Fabrika željeznog nameštaja  d.d.”, “Zefir d.d.”, “Bačvanska tvornica cementne  robe i građevno d.d.”.

Neke od  najznačajnih  gradnji  koje  su posle  1918. godine izvođene  u Subotici su bile: Štrand kupatilo na Paliću, sa  600  kabina, koje je podignuto 1921. godine. Odluka  o podizanju Štrand kupatila na Paliću i  izgradnji pristaništa za čamce,  je  donešena  1920.  godine. Za  te  svrhe  je bila  predviđena  suma  od  200  000  kruna. [12].  Rekonstrukcija Pozorišta je izvršena 1926. godine, Glavna carinarnica je podignuta 1931, Sokolsko sletište 1936.  a Jugoslovenski narodni dom se završava u  1937. godini. Iznos  sredstva utrošenih  do 1938. godine   za izgradnju privatnih objekata, iznosio je 201 milion dinara, 45 miliona dinara je koštala gradnja javnih objekta, za ulične kaldrme i trotoare plaćeno je 42 a 2,8 milona  dinara za radove na kanalizacionoj  mreži.  Zanimljiv je i plan  gradskih  vlasti za gradnje u narednom periodu. Njime je bilo predviđeno  da  državne vlasti  učestvuju  u izgradnji: aerodroma, radio stanice, zgrade za poresku upravu, osnovnih škola, pešačkog  mosta preko železničke stanice. Opština je planirala da izgradi  novu  klanicu  (stara  je  poticala  iz 1891.), tržne tremove, vodovod i kanalizaciju, postrojenja za prećišćavanje otpadnih voda (koje su išle direktno  u  Palić)  te  da izvrši asanaciju terena u blizini Gradske bolnice.

Stepen izgradnje grada dobar je  indikator  za  stanje subotičke građevinske  industrije  ali  i  privredno  ekonomskih potencijala  u celini.U prvim poslertnim godinama, građevinska delatnost u  gradu je skoro potpuno zamrla. Broj sagrađenih  kuća  za  stanovanje,  u  1920. godini je iznosio samo – 35.[13]

I u kasnijim godinama, pokazuje se relativno zaostajanje u izgradnji stanova  i  drugih  objekata  u  odnosu  na  neke  druge gradove,u prvom redu Novi  Sad,  koji  1929. godine postaje  politički centar Vojvodine  i  ubrzano  uvećava  broj  stanovnika  i  privredno ekonomsku osnovu, beležeći izuzetno snažnu  građevinsku   delatnost. [14]Sa druge strane ” …vidi se mađutim da najveći grad na komorskom području – Subotica – ne pokazuje gotovo nikakvu  građevnu  delatnost.” [15] To je potkrepljeno sledećim podacima: broj  prizemnih  novogradnji  od cigle, u 1929. godini,u Subotici je bio – 63, a u Novom Sadu – 274. Broj vovopodignutih fabričkih radionica pokazuje još  veće  razlike  u korist Novog Sada, gde ih je u 1927. podignuto 35 (6 u Subotici), 1928. – 25 (11 u Subotici ) i u 1929. godini – 17 (3  u  Subotici).

Grad je uočavajući potrebu veće i brže građevinske  delatnosti, već od  1920.  godine  pokušavao da je  pospeši  davanjem  oprosta  od gradskog poreza za sve  novogradnjena  10  godina.  Obrzalažući  tu odluku Senat  navodi  da  vlada  velika  nestašica  stanova  i  da  je građevinska struka u velikoj besposlici. Sličnu odluku grad je doneo i 1927, kada je oprost gradskih poreza dat za sve novogradnje na  period od 20. godina. Posebnu pogodnost imale  su  industrijske  firme  (sa minimumom uloženog kapitala od 1 miliona  dinara),  kojima  je  oprost poreza davan na 15. godina. Objektivne privredne teškoće uz periferni,  granični  položaj Subotice i mahom  negativne  političke konotacije  i zaključke  strategijskog karaktera, uslovljene ispecifičnom nacionalnom  strukturom  grada  na severnoj straži nove države,koji  su donošeni u  centru političke moći – Beogradu a  koji rezultiraju  njenim  zapostavljanjem  na  državnom nivou, doprineće sporijem napredku  odnosno  zaostajanju  Subotice  na privrednom nivou, u periodu posle  1918.  godine. To  se  odnosi i na građevinsku industriju,kojoj  novo  kreirana  ekonomska  klima   nije omogućavala potpuniji razvoj.

Sudbina ciglana daje  dobru ilustraciju položaja čitave privredne grane. Do godina velike ekonomske krize radile su 4 pojedinačne firme, na dostižući svoju poptunu iskorišćenost. Stvaranje kartela 1930. godine, udruživanje postojećih subotičkih ciglarskih firmi, bio je potez kojim pokušavaju smanjiti konkurenciju i zadržati nivo cena cigala.

Pregled koji sledi pokušaće dati sliku građevinskih  preduzeća  u Subotici između dva rata.

CIGLANA “MAČKOVIĆ”

Ciglana inženjera Titusa Mačkovića[16]  izgrađena  je  1879.  a  1893. godine pretvorena  je  deoničarsko  društvo[17]  i  od  tada nosi ime “Elsö szabadkai géptegla  és  cementáru  gyár  r.t.” ( koje je posle 1918. godine izmenjeno na “Prva  subotička  parna  ciglana  i tvornica cementne robe d.d.”). Titus Mačković, inženjer arhitekta, rođen je 15.03.1851. a umro je 17.09.1919. godine. Studirao je  u  Beču,  Ahenu  i  Cirihu, ali nije stekao diplomu. Nakon okončanja studija stupio je u  gradsku službu, ali ne zadugo.Kao slobodni arhitekta daće svoj puni doprinos u izgradnji grada. Projektovao je više od 300 objekata, od kojih su  neki značajni kulturno arhitektonski spomenici.Bio je i odgovorni nadzornik gradnje Gradske kuće. Napisao je i objavio niz stručnih dela. On je smatrao da grad treba da se izgrađuje  isključivo od tvrdog  materijala, što  je  i  predložio  gradskim  vlastima. Kao doprinos toj ideji on i osniva prvu ciglanu u Subotici, pored koje je izgradio za sebe zamak-kulu. Rasprostranjenost  objekata  građenih  od  tvrdog  materijala  je bila  mala  u  doba  krajem  19.  i  početkom  20.   veka,   kada   je delovao Titus Mačković. Menjanje takvog stanja, zatačenog iz perioda pre 1918. godine, teći će veoma  sporo.”Inače su kuće u Subotici i okolini, uračunavajući i salaše,većinom od naboja (3/4 od 15 520 ) i pokrivene trskom (10  488,  crepom  samo  2  725,  šindrom  2  307 ).” [18] 

cig. makovic 1928
lokacija ciglane

 

Već u prvim godinama svoga  postojanja  nailaziće  na  teškoće u poslovanju i beležiti gubitke.Posle smrti osnivača i glavnog akcionara Titusa Mačkovića, septembra 1919, kada ciglana nije radila, naslediće ga sestra Leontina i preuzeti vođenje nad Upravnim  odborom.  Poslovni direktor ciglane biće njen sestrić Beno (Benedek) Mačković, inženjer.U novoj  državi  če  ova  firma  biti  stavljena   pod   sekvestar   kao imovina neprijateljskih  podanika. [19] Sa radom će započeti tek 1923. godine, pošto je dobila zajam od Narodne banke, 450  000  dinara,  na osnovu   zaloga kod Opšte privredne banke iz  Subotice, za pokretanje proizvodnje.Time će, posle duže  pauze,  biti  započet  rad ciglane ali će pozitivni rezultati izostati. Sukobi akcionara i uprave, afere  koja  će  uslediti  nakon  toga, označiće i početak   kraja najstarije subotičke ciglane. [20] Tom prilikom  je  proizvedeno  1 milion  cigala  i prodato  Leontini  za  sumu od 933 600 dinara. Preduzeće je bilo prezaduženo, zgrade oronule, mašine  neupotrebljive, zemljište na placu ciglane  nepogodno  za  dalju  fabrikaciju  cigala, Leontina  optuživana od  ostalih  akcionara  da  je  nestručno  vodila poslovanje – to je bio  put  u  likvidaciju  koja  je  započela  1931. godine. [21] CIGLANA

kruzna pec

Grupa  akcionara  je   potaknuta   izuzetno   lošim finansijskim stanjem ciglane, koja  je  raspolažući  glavnicom  od  38 600 dinara beležila gubitak od 592  900  dinara  u  1924.  godini,  od 1921. godine vodila akciju za spovođenje  stečaja  firme.  Optužbe  na račun uprave od 8 članova, i same  Leontine  Mačković, protiv  koje  je bila podneta i krivična prijava,  bile  su  stalne  od  toga  perioda. “Svi  znamo,  da  poduzećem  rukovodi  jedna  za  ovo  neovlašćena   i neodgovorna osoba, te ga je dovela do ivice propasti”, reči su trgovca Vujković Đure, jednog  od  akcionara  na  skupštini  deoničara  1924. godine.

Sama Leontina Mačković je  bila  prinuđena  da  rasproda celokupnu svoju imovinu,  a  svoj  uloženi  kapital,  akcije, nisu u potpunosti spasili ni drugi deoničari,između ostalih: Beno Mačković, inženjer, Imre Prokeš zemljoposednik, dr  Jovan Milekić advokat, dr Deneš  Sterlicki  advokat, dr Aron Sekelj advokat, dr Jako Fišer[22], advokat i tridesetak drugih sitnijih akcionara.

Ciglana je bila podignuta na delu grada poznatom kao Bajnat, pored Senćanskog groblja, na površini od  preko 16  jutara.

Kapaciteti pogona su bili 3 000 000 komada cigala godišnje uz rad 150 zaposlenih.U  1927.  godini  radila je sa 10%  kapaciteta.

Nakon izrečene likvidacije, svi objekti ciglane su porušeni[23]  i upućena  je molba za  parcelizaciju zemljišta, da bi se placevi mogli prodati, ali je ona odbijena, pošto su vlasti ocenile da lokacija nije pogodna za širenja grada, odnosno  da  zemljište ne odgovara za izgradnju objekata za stanovanje. [24]  U obrazloženju za odbijanje molbe  navodi se da je tlo bivše ciglane za 6 metara niže od senćanskog groblja,  te da bi troškovi nasipanja bili veliki. Pozivanje molilaca na  činjenicu da su tamo već izgrađene neke stanbene zgrade,  kula bivšeg  vlasnika Mačkovića, kuće za radnike ciglane, i žalbe višim  instancama  vlasti, nisu donele rezultata.

III 630 930 parcelizacija
plan parcelizacije, 1930.

CIGLANA “MOLCER”

Ova ciglana je osnovana je 1898. godine od strane  Dragutin Molcera (Molczer Kálor) i Rajhl (Reichl) Ferenca. [25] Nalazila se na adresi Zapadne ugarnice  418,  na  površini  od  20  jutara. Obrtnica je izdata  pod brojem  2 225,  1898. godine. U registru Ct III 9 firma je ubeležena   28.5.1898.  kao  ortačko društvo  Molcer  Karolja  (Molczer  Károly), i  Rajhl Ferenca (Raichl Férencz) koje je postojalo do  1904. godine. 

MOLCER CIG
ciglana Molcer

 

Molcer Karlo (Molczer Károly) je bio građevinski  inženjer, rođen u Subotici 1863.od  oca  Ivana  (Inđija  1830-Subotica 1914), građevinara koji od 1853. živi  u  Subotici  i  majke  Marije  Kladek. Zanimljivo je da je i deda Karla, Ivan, također bio građevinar. [26]

Posle I sv.  rata firma je nastavila da radi kao novo  ortačko, javno trgovačko  društvo,  članova  Molcer  Kalora,  dr Prokeš Mihajla i Glid Marije (udove Glid Bernata).

Imala je instaliranu parnu mašinu od 85 KS, ali je  preovladavala ručna proizvodnja. Radila je sa nadničarskom radnom  snagom  i 1927. godine ima 31  muških i 13 ženskih  radnika, a  naredne  godine  47 ukupno. Nadnice za mušku radnu snagu su bile 30 dinara,  a za žensku samo 20 dinara dnevno. Radila  je sezonski, obično 3 do 5 meseci  godišnje. Proizvodila je do 4  miliona komada  cigala, mada joj je maksimalni kapacitet bio do 12 miliona  cigala  uz zapošljavanje  150 radnika.Po  podacima  mesnog  Udruženja  industrijalaca  i   trgovaca, iskorištenost kapaciteta u 1927. godini je dostizala samo 30%.[27] Učestvovala  je  na  licitacijama koje su raspisivale velike državne firme, kao Direkcija državnih železnica, koja je 1928. godine tražila snabdevača za 300 000 komada cigli, za cenu od 150 000 dinara. [28]Od 1930 do 1932. godine nije radila, a  1933.  godine  proizvela  je 2  500  000  miliona  cigala. [29] Udruživanje 1930. godine, sa ciglanam Prokeš I Glid, I stvaranje firme Molcer Karlo i dr. posledica je tada vladajuće  ekonomske krize. Krajem tridesetih godina Molcerovi, Karlo st. i Nandor Molcer su i otkupili ciglanu udove Bernata Glida.

Karlo Molcer je 1927. godine dobio i dozvolu za podizanje  sušare za hmelj na prostoru ciglane (k.č. 27300).[30]

Ciglana je radila i za vreme II sv. rata. Pored toga Molcerovi 1943. godine instaliraju postrojenja i za kudeljaru. Sin osnivača Karlo ml. formalno je pruzeo od oca rukovođenje  poslovima u tom periodu. Kao i kod mnogih drugih subotičkih firmi, ta činjenica karakterisana kao privredna saradnja sa okupatorom je uzeta kao  jedan od kljućnih razloga kojima  nove vlasti obrazlažu pravne postupke, kada  januara 1947. godine konfiskuju to preduzeće. [31]

I 88 45 MOLZER
F:188.45

CIGLANA “KOVAČ

Osnovana je 1904. godine, na adresi Aleksandovo  201. Osnivači  su bili Rajhl Ferenc, Vilmos i Nandor. Kao deoničarsko društvo pod imenom “Reichl féle keramit és gepteglagyár r.t.” radiće od  1907. do 1911. godine, kada je ubeležen prestanak. Kovač Antun (Kovács Ántal) je nakon toga preuzeo bivšu Rajhlovu ciglanu, koja  se prostirala na površini od 40 jutara i proširio  je  pečenjem kreča,  proizvodnjom  crepa  i keramike i šamotnih cigala. Radi toga je  zaposlio  i  jednog  stranog stručnjaka, “keramijskog”  inženjera Hantih Hajnriha (Heinrich Hantich) čehoslovačkog podanika. U molbi Inspekciji rada,  vlasnik za njega navodi: “On je kao  takav sada  jedini keramijski  inžinjer u državi našoj. On sada  sastavi  keramijsko odelenje i izučava radnike u ovoj struci. Zato vrlo važno i za mene  i za obrt, da se ova struka, što još nepoznata kod nas, razvije.”[32]

Kovač  je  poticao iz bogate  zemljoposedničke  porodice, čiji imetak  je 1935.godine procenjen na 10 miliona dinara[33] I sam vlasnik će često boraviti u Mađarskoj odakle dolazi da kontroliše rad cilane. Tako je  1928. godine  došao u Suboticu iz Budimpešte, da bi posetio i ciglanu. Tom  prilikom ju je i izdao  u zakup. ciglana Reichl karta 1928

Ciglana je imala kapacitete i procenat iskorištenosti  u nivou ostalih subotičkih  ciglanama. I ona je uz mašinski parni  pogon upotrebljavala nadničarsku  radnu  snagu  i radila sezonski. Broj zaposlenih je  varirao  od  61 u 1925. godini do 66 radnika u 1927. godini. [34] U 1927. godini radila je sa polovinom kapaciteta. [35]

      CIGLANA “HERMAN”

Javno trgovačko društvo “za fabriciranje cigala” koje su osnovale Lea Herman, rođena Braun, iz Subotice i Marta  Albahari  iz Zagreba, sa poslovođom  Vilimom Hermanom [36], zakupilo je  1928. godine  ciglanu Kovač. Ono je nastavilo da radi na izradi cigala,  crepova  i šamotnih cigala, zatečenim mašinskim instalacijama.

Pogonsku snagu obezbeđivao je 1 parni kotao, od 10 atmosfera, snage 70 KS  i elektromotori.  Mašinskim  pogonom  se mešao sirovi materijal, pokretala presa  za  oblikovanje  cigli  i  pokretna  traka kojom su sirove cigle transportovane do okrugle peši sa dva dimnjaka u kojoj se vršilo pečenje cigli. Broj zaposlenih je 1928. godine iznosio 58.[37] Radno vreme je bilo od 6 do  17 sati, uz  odmor pola  sata ujutro i 1 sat po podne.

Ciglana je radila za subotičko tržište ali je  i  izvozila  svoje proizvode  u Mađarsku. Udruženje trgovaca i industrijalaca iz Subotice javlja 1928. godine  Direkciji železnica da je za ovu ciglanu  potrebno obezbediti, u sezoni kada radi, od 1.avgusta  do 15. novembra,  ukupno 150 vagona.( 1 vagon = 2400 kom. cigala) [38] “Opšta kreditna banka d.d.” iz Subotice je preuzela upravljanje nad ovom  ciglanom  1930.  godine. [39]  Ona je  inače zastupala  ciglane  Glid,  Molcer,  Prokeš  i Hermana  Vilima i u ranijem  periodu,na  licitacijama  kod  državnih   preduzeća. Preuzevši Kovačevu ciglanu nastaviće da organizuje proizvodnju u njoj. U tom periodu najveća godišnja proizvodnja je iznosila 6 000 000 cigala, a broj zaposlenih se kretao  do 150. Molcer Karlo je kupio ovu ciglanu 1930. godine.

            CIGLANA “PROKEŠ”

Osnovana je 1886. godine.Nalazila se u blizini groblja, na adresi Bajski vinogradi 10. (164 ).  Površina sa koje se  vadila  ilovača iznosila  je  21  jutro. Okrugla  peć  je  izgrađena  1891.  godine. Stari dimnjak je, zbog jednog oštećenja od udara munje, 1928. godine zamenjen novim, visine 40 metara. [40] Osnivač joj  bio Mihajlo Prokeš [41], a angažovan je bio i njegov sin istog imena advokat i veleposednik.

Nije raspolagala mašinskim pogonom, svi poslovi su obavljani ručnom radnom  snagom. Imala je najmanji kapacitet od subotičkih ciglana, do 2 000 000 komada cigala godišnje, i zapošljavala  u skladu  sa tim i najmanji  broj radnika. Tako je 1928. godine imala samo 22 radnika.

Od 1930. godine stupa u zajedničku firmu sa ciglanom Molcer i Glid. Nakon rata su nove vlasti dale procenu da instalirana peć može da radi još  25-30 godina.[42]

    CIGLANA “GLID” ( “STEVAN”)

Započela je rad 1900. godine. Nalazila se na adresi Tuk ugarnice (Senćanski put) 114. Nakon rata nosila je  naziv  “Bernat Glid fabrika kreča  i cigala”. Tada je vlasnik ove ciglane je bio  Bernat  Glid (Glied) [43] koji  ju je vodio sve do smrti  1927.  godine, kada je njegova  naslednica, kćerka Katarina Marija udata Dajč (Deutsch) [44], poverila vođenje firme svome  mužu Samuelu Dajču (Deutsch).[45]

cig Glied 1928
lokacija ciglane Glid

Pošto se nalazila u blizini pruge,povezana je bila na železničku mrežu sopstvenim kolosekom. I ova ciglana, koja se  bavila i pečenjem kreča, imala je kružnu peć, a proizvodni proces se  obavljao  pretežno ručnom snagom. Stepen iskorištenosti je 1927. godine iznosio 50% kapaciteta, koji je iznosio 5 000 000 komada cigala godišnje.  Teškoće koje su  pogađale  čitavu  ciglarsku  struku  nisu  poštedele ni ovu ciglanu, pa je firma 1933. godine prestala sa radom, da bi iste godine Dajč Marija ponovo registrovala ciglarsku  tvornicu [46]  pod imenom “Stevan” koja je radila do 1936. godine. U vlasništvo Molcerovih prelazi 1936. godine.

Nakon  rata sve subotičke  ciglane su nacionalizovane. Od njih je formirano  gradsko ciglarsko preduzeće “Građevinar“. Zanimljivo je da pored ostalih, iskrsavaju i roblemi  zbog  nedostatka sirovina, zemljišta. [47]

“LABOR DEONIČARSKO DRUŠTVO ZA PODIZANJE STANOVA “

I 27 1927
potpis Schreger Lajosa

Osnovali su ga 1922. godine Josip Hartman [48], Vilim  Konen (Conen) [49], Ludvig (Lajos) Šreger [50]dr Jako  Fišer i Mirko Kemenj sa osnivačkim kapitalom od 1 000 000  dinara.  Ubeleženo  je  u registar  Sreskog  načelstva  D 50/1922. To je zapravo bilo sestrinsko preduzeće subotičkog izvoznog  giganta  firme  “Hartman  i  Conen”  (i adresa mu je bila ista – Preradovićeva 18), što je i ozvaničeno 1938. godine,  kada  se  uz  promenu  pravila  društva menja i naziv u “Hartman i Conen Labor d.d.”. Kao predmet  rada  je navedeno: “Kupovanje i prodavanje nepokretnosti i zidanje kuća;trgovina i prodaja jaja, živine, perja i  voća,  kao  i  eksportiranje  ovih  u živom i zaklanom, svežem ili konzerviranom stanju i to na  veliko  ili malo.” [51]

LABOR
akcionari firme Labor

 

I do  tada se bavilo podizanjem  najamnih  palata  i  prometom nekretnina.  Izgradilo  je  spratnu  najamnu  palatu u Jelačićevoj ulici 2. Cena izgradnje je bila preko  1,5  miliona  dinara. [52]

Beogradska firma “Labor, tehničko preduzeće za izgradnju modernih puteva” javiće se od 1934. godine kao glavni izvođač radova na izgradnji internacionalnog puta Beograd (Zemun)-Subotica. Sa ovom firmom “Labor d.d.” je stajao u poslovno finasijskoj vezi. Tako će  se prilikom radova na X deonici puta, trasi kroz  @ednik,  1937.  godine, “Labor d.d.” javiti kao izvođač poslova. Tada je postavljen uzani  industrijski  kolosek  od  žedničke  železničke stanice do gradilišta puta.[53]

Na početku 1940. godine  firmi se opet  vraća stari  naziv i delatnost, koja kao “Labor  d.d.”  ima  da  se  bavi “kupovanjem i prodavanjem  nekretnina  i  zidanjem  kuća,  fabrika  i trgovačkih objekata”. Glavnica je tada povišena i iznosila  je  čak  5 miliona dinara. Međutim to su bili samo  spekulativni  potezi  uprave, pošto je subotičko  Sresko  načelstvo  16.avgusta   te  godine  donelo odluku o proglašavanju ovlaštenja firme nevažećim pošto se već više od godinu dana ne  bavi  svojom  delatnošću  “nakupovanjem  nekretnina  i zidanjem kuća”. “Labor”  je  po  tom  izveštaju  kupovao  nakretnine,a posedovao  ih  je  Subotici, Starom  Bečeju, Beogradu, samo za sebe. To su bili objekti velike  vrednosti,  palata  sa  22  stana  u  Subotici (  “Labor palata”, Jelačićeva  2,  k.č.  30220  ), pivara u Starom  Bečeju  koje  je kupljena za  3 500 000 i kuća u  Beogradu  za  6 700 000  dinara.  U žalbi  na tu odluku  Načelstva,  koja  nije  usvojena,  društvo je ukazivalo da u trenutnoj situaciji nema kupaca ali da to ne  znači  da je obustavilo svoju delatnost.

Ovo deoničarsko društvo,  snažne  finasijske  zaleđine, nije se primarno  bavilo  neposrednom  građevinskom  delatnošću,  nije imalo svoje  stalne radnike  i mašinsku opremu, poterebnu za  takve poslove. Angažovalo je, prema potrebi ovlaštene ahitekte ,zidarske  majstore i nadničare  ili ulagalo u nabavku neophodne opreme. Ono je bilo uspešan organizator građevinskih  poslova, (kao pri izgradnji internacionalnog puta do Subotice) a bavilo se  i  iznajmljivanjem  te prometom  nekretnina.

” DEONIČARSKO DRUŠTVO ZA PODIZANJE STANOVA “

Osnivačka skupština ovog deoničkog društva je održana  2.12.1928. godine. Osnivački kapital  je  bio  relativno  mali,  500  000  dinara. Registracija je ubeležena u registru suda CT X  820/65. Delokrug  rada, koji je bio predviđen pravilima se  sastojao  u  podizanju  zgrada  za stanovanje i njihovom izdavanju pod zakup.U Upravni odbor su  izabrani sledeći akcionari: Josip Hartman, industrijalac, dr Ljudevit   Dembic, gradonačelnik u  peziji,  dr  Jako  Fišer,  advokat, dr  Kalmar Elemer te dr Miloš Pavlović, sekretar Udruženja  Trgovaca  i industrijalaca u  Subotici. Delokrug  rada   je  bio  sličan  deoničarskom   društvu Labor, čiji istaknuti  akcionari plasiraju kapital i  u ovo društvo. Glavnica je povišena na  1 500 000 dinara  u 1937.  godini. Naredne godine pokušavalo je da dobije od Kraljevske banske uprave dozvolu  za zidanje bioskopa, što mu  je  i  omogućeno,  pošto  su  u  promenjenim pravilima naznačili i tu deletnost.

    “BAČVANSKA TVORNICA CEMENTNE ROBE I GRAĐEVNO D.D.”

Registracija ovog preduzeća je izvršena 1919. godine  u  registru Ct VIII 39. Bilo je upisano pod  imenom  “Bácskai  cementárugyár  és épitö r.t.”. Tek  početkom  dvadesetih  godina  počinje da se upotrebljava srpski prevod tog imena. Kao adresa je naveden segedinski put. ( Segedinski  put  119,  ili  kasnije  Daničićev  put  26,  ugao sa Markovićevom ulicom ( Trebinjska) ( Gr. uložak 22902, k.č. 7528-7531, ukupne površine 1 k.j. 583 kv. hv. ) Od  te firme  je deo placa otkupila i firma “Zephir”, te će i ona nositi istu adresu.) Ono je nastalo kada grupa novih ulagača preuzima  firmu  “De  Negri  i drugovi”. [54],  (De Negri koji tek 1932. godine pokreće postupak  za dobijanje  jugoslovenskog državljanstva, pošto je do tada bio italijanski državljanin.) Nekretnine pređašnje  firme ( z.k.br. 7529, 7530, 7531/1  )  preuzete  su  kao osnivački ulog i procenjene su na vrednost od  76 000  k,  odnosno 76 komada akcija, od ukupno 250, koliko ih je  bilo  emitovano. Tako  je nominalna vrednost osnivačkog  kapitala   novog preduzeća iznosila 250 000 kruna. Već 1919. godine, gradske  vlasti su na molbu “Bačvanske tvornice cementne robe i građevnog d.d.” izdale  građevinsku dozvolu za dogradnju fabričkih postrojenja  u segedinskim vinogradima.  Radovi su završeni krajem te godine i upotrebna dozvola je izdata juna 1920. [55]

BACVANSKA D.D

Kao najveći akcionar  javlja se Žiga Ajzler [56], koji  je imao 100 akcija. Među  ostalim akcionarima su bili: dr Jako Fišer, advokat,  Ervin  Gedike,  direktor filijale  Jugoslovenske  banke, Đula Vali, inženjer [57]Mavro Donat, trgovac, Žiga Štern, zanatlija, Mirko Jakobčić, direktor  “Opšte Kreditne banke d.d.”, Milivoj Nićin veletrgovac i drugi. Žlanovi uprave 1925. godine, kako stoji u izveštaju Ministarstvu, u  kome  je  navedena  i narodnost akcionara, su bili: Mirko Jakobčić po narodnosti – Bunjevac; Ervin Gedike – Hrvat; Đula  Vali – Mađar, Milivoj Nićin – Srbin, Stevan Vaci – Mađar[58]; Žiga Ajzler – Jevrej  i  dr Kalmar Elemer – Jevrej [59].

U Pravilima se kao cilj društva navodi: “…proizvođenje cementne robe  i  veštačkog  kamena  i  prodaja  istih,  nadalje   zgotovljenje željeznog betona, vršenje poslova od veštačkog  kamenja,  preduzimanje svakovrsnih (visokih i  dubokih)  građevnih  poslova,  kupljenje  i prodaja svakovrsnog građevnog matrijala  na  vlastiti i tuđi  račun  u komisiju”.Praktično se bavila   izradom  raznih  predmeta  od cementa, cevi, ploča,  te veštačkog kamena.

Raspolagala je sa odgovarajućim mašinama, hidrauličnom presom za cementne pločice, mašinom za glačanje  pločica,  za  izradu  betonskih cevi  i  za   drobljenje  kamena. Pogonsku   snagu   obezbeđivali   su elektromotori. [60]

Broj zaposlenih radnika se kretao od  120  u  1923.  godini, što svedoči o periodu kratkotrajne privredne konjukture, do 26 tokom 1929. godine i samo  desetak  u  godinama  pred rat. Kapaciteti, koji su iznosili  do  300  vagona  robe  godišnje,  najbolje su bili iskorišteni  sredinom   dvadestih   godina. Tako  je  u  1926.  godini proizvedeno 100 000 cementnih mozaičkih  pločica  i  4 500  metara betonskih  cevi   za kanalizaciju.

Poslovanje u prvim godinama postojanja, do 1927, je bilo uspešno, a u kasnijem periodu će društvo početi da beleži gubitke. Oni su se na redovnim skupštinama deoničara objašnjavali opštom ekonomskom krizom i posebno neprilikama koje vladaju u građevinskoj struci. Firma  je  čak pokušavala da otvori filijalu u Solunu, u nadi da je konjuktura građevinarsta tamo povoljnija. U pregovorima  je  isticala  da  ima mogućnosti da pošalje svojih 100 radnika u Grčku. [61] O  težini položaja  čitave  građevinske  industrije, pa i ove firme  svedoči izveštaj podnet na skupštini deoničra 1939. godine u kome  je  izneto: “Pošto  u Subotici nema  građevinske delatnosti  u zadnjim  godinama nismo iskorištavali  niti  20  %  kapaciteta  i  izgleda  da će se usled političke situacije  ovaj postotak još znatno smanjiti”. [62]

U ratnim  godinama 1941-1945 nastaviće  da radi  pod  mađarskom upravom, da bi početkom 1946. ova firma bila ugašena.

  ” INDUSTRIJA MRAMORA I KAMENOREZA D.D.”

Još 1892. započela su braća Levi ( Löwy Mór) Mavro i Ferenc (Férencz)  sa obavljanjem  obrade kamena u svojoj radnji, koja je 1906. prerasla u deoničarsko  društvo “Köfaragó és márvánuyipar r.t”. Glavnica  je iznosila  100  000  kruna podeljenih u 200 deonica. Firma će nastaviti sa radom  i  nakon  rata. Ime “Industrija mramora  i kamenoreza” će biti  ubeleženo tek 1925. godine.”Nabavka   mramora, kamena za podizanje zgrada, prerada istoga putem ručne i mašinske snage, izgradnja i prodaja nadgrobnih spomenika, vajarskih  i kamenorezačkih radova,kao i mermernih ploča za nameštaj ” ubeleženo je kao delatnost deoničkog društva istom prilikom. Kao osnovni  kapital fungiraće 250 000 dinara u 250 deonica.Ind. kamenoreza

O vlasničkoj strukturi  svedoči  spiask  akcionara  prisutnih na glavnoj  skupštini  1929.  godine. Tada  su bili  prisutne sledeće ličnosti: Dušan Manojlović sa 10 deonica, Mavro Levi (Löwi  Mór ) sa 30, Jovan Levi (Löwi )[63] sa 20, Andrija Levi (Löwi )  sa 10, Đula Vali  sa 10,  dr Jako Fišer sa 5, Nikola Bojnicki sa 10, Josip Bojnicki sa 10, Albert Baruh sa  5, Aladar Šefer sa 5, Vjekoslav Glavina sa 10, dr Antun Vaš sa 10, Oton Dohanj  sa 5 i  Karlo Hakinger sa 5, što je činilo 145 deonica.Upravni Odbor, koji  su činili Đula Vali i Mavro i Jovan Levi, tom prilikom je istakao da je u prošloj poslovnoj godini  zabeležen čist  dobitak u iznosu od 8 616 dinara.

Sirovine, razne vrste kamena,  nabavljaće u zemlji ali i uvoziti  iz Švedske, Austrije, Belgije, Žehoslovačke, u količinama od 20-30  vagona  godišnje. Na  uvežene  sirovine  plaćala  se  carina, protiv  čega  je   firma   protestovala   kod   nadležnih  organa i Ministarstva. “Osim  toga imamo da snosimo prilično visoku uvoznu carinu na sirovinu, čega ni u jednoj državi nema.”[64]

Finalnih proizvoda, nadgrobnih spomenika,mauzoleja, kipova, stepenica, kamina, stubova, umivaonika i  vodoskoka, proizvodiće u maksimalnoj količini  do  200  vagona  godišnje.  Strana  konkurencija predstavljala je veliki problem i za ovu privrednu granu,  pošto  nije bila carinski zaštićena.” U našoj zemlji postoji toliko kamenorezačkih preduzeća, da potpuno pokrivaju konzum u celoj našoj državi. Uz  prkos toga pojavljuje se sve veća konkurencija  inostranstva, naročito “Čehoslovačke republike”, jer su  tamo  nadnice  i ostali proizvodni troškovi mnogo niži, nego kod nas, i jer nema s naše strane zaštite  u carini.” [65] Taj problem ova firma potencira  i 1929. godine. “Češka konkurencija koja raspolaže jakim kapitalom, uprpašćuje mladu domaću industriju,  koja  je  lišena svake potpore  i tek se sada počela  razvijati,  sem  toga  domaća produkcija može sada već potpuno pokriti  potrebu  u  ovim  artiklima.[66]

Instalirana oprema spadala je u najmodernije.Mašine,postavljene u pogonu, pokretaće  elektromotori  snage  50 KS.[67]  Mašine za glačanje  mramora,  materijala  koga  su  godišnje  obrađivali  do  60 vagona,  uvezene su iz Žehoslovačke  1928.  godine.[68] Stepen iskorištenosti ovog preduzeća bio je 40 %  u 1924. godini, 50  %  u 1927. a 100 % u 1934. godini.[69]

Po jednom dopisu firme Ministarstvu industrije i trgovine, u 1927. godini, zapošljavali su izuzetno veliki  broj  radnika;  “…mi, koji momentalno zaposlujemo preko hiljadu porodica, bićemo  prisiljeni sve većma da  smanjujemo  produkciju  i  restringiramo  naše  radnje.” (Pored centrale u Subotici, imali su i filijale u Vojvodini)

Slabiji poslovni rezultati “Industrije  mramora i kamenoreza” a sa tim i smanjivanje broja zaposlenih, poklapa se sa počecima  velike privredne krize. Ni nakon njenog završetka, neće se  dostići  nivo  iz pređašnjeg perioda. Broj zaposlenih u  subotičkom pogonu će 1935. godine iznositi tek 48,  a 1939. godine – 50. Zapošljavani  su stručni radnici – kamenoresci ali i nadničari. [70]

Radionica i prodavnica nalazila se  u  Gimnazijskoj  ulici  br.3.[71] Imali  su  i  filijalu u Somboru,  koju  je vodio Endre Levi [72] i  skladišta  u Novom Sadu, Senti,  Kuli,  Srbobranu, Tormi, Osijeku i Inđiji. [73]

Pre izbijanja II sv. rata preduzeće je demontirano i preneto u Beograd.MRAMOR

“TRUD K.D.”

Osnovali su ga 1940. godine inženjer Petar Majoroš, Jurak Antal  i Jakša Damjanov. [74] Ta firma  je  bila  registrovana  za  izvođenje građevinskih poslova.

“PALATINUS”

Palatinus Ivan (János)[75], kamenorezac, radio  je već kao ortak  u kamenorezačkoj firmi “Fekete” od 1907. godine.Naredne   godine registrovaće i započeti posao u sopstvenoj kamenorezačkoj radnji, koja se bavila  tesanjem granita i mramora, izradom  nadgrobnih spomenika i kipova.Radionica se nalazila u tadašnjoj Mađarskoj ulici, broj  22,  a prodavnica u Jelačićevoj broj 9.

Palatinus Janos
Janoš Palatinus

Sirovine je  nabavljala u zemlji ali i uvozila iz Švedske, Žehoslovačke i Italije. U 1927. godini je radila sa 30 %  kapacitetai proizvodila 1- 3 vagona robe. Imala je nekoliko elektromotora koji su pokretali mašine za obradu kamena,  jedan od 9 KS, dva od 4 KS i jedan od  1,  KS. Zapošljavala je do 40 radnika.[76] Po tim karakteristikama  je spadala u industrijska preduzeća.F 28 9 291 1935

    “PRIMARIUS”

Ignac Frenkel (Fränkel Ignacz) [77]je od 1921. do 1928.  godine imao  registrovanu  firmu pod nazivom “Primarius, prva subotička industrijalna  tvornica kemikalija”. Počela je sa proizvodnjom sveća i  kolomasti  da  bi  od 1923, proširila delatnost i sa “proizvodnjom pokrovnih lepenjaka, hemičko tehničkih artikala i predmeta od asfalta, katrana i uljanih proizvoda” [78] .Nalazila se na adresi Paralelni put  98. (stara adresa Majšanski vin.137?)

“Primarius” je 1923. godine preuzeo  firmu  slične delatnosti “Kolarit  d.d.”  koja  je  nosila  naziv i proizvodila  patentirani proizvod “Kolarit”, krovne ploče i  druge proizvode od asfalta, katrana i mineralnog ulja.[79] Akcionari osnivači deničarskog društva “Kolarit” su bile istaknute ličnosti: dr Vladislav  Manojlović kraljevski  javni beležnik, Nikola Tabaković podgradonačelnik, Milan Damjanović   sekretar   Udruženja trgovaca i industrijalaca,  dr Ivo Milić  profesor Pravnog fakulteta, Ivan  Fratrić,  Milivoj  Nićin trgovac i Franjo Levi direktor banke [80]. Osnivački kapital je iznosio 500 000 dinara.

Godišnji  maksimalni  kapacitet  “Primariusa”  1925. godine  je bio:po 100 vagona kolomasti “Primarius”, krovnih  lepenki, katrana  i kožne krovne lepenke. [81] Firma je postojala je  do 1928.  godine, kada pada pod stečaj.

Frenkel  Aleksandar [82], dobio  je 1939. godine dozvolu za otvaranje zanatske radionice “Primarius” koja se bavila asfaltiranjem i izradom predmeta od katrana. (Paralelni put 82 ) Zapošljavao  je 8 do 20 radnika  i nije koristio mašinski pogon. Dnevni kapacitet prerade asfalta je  iznosio 200 kg.[83]  i 70 000 m2  katran papira ( krovne lepenke). Radionica je  radila do 1943, da bi 1945. godine prešla u državno vlasništvo i nastavila sa proizvodnjom sa zatečenim sirovinama. [84]

 “SRBORIT- Prva srpska fabrika asfalta i katranskih proizvoda”

Centrala ove beogradske firme koja se bavila  izradom  “srborita” impregnirane, katranisane  krovne  hartije,  asfaltnih  materijala  za izolaciju i asfaltiranjem,  otvorila  je  filijalu  u  Subotici  1937. godine, na adresi  Paralelni  put  98.To  je  bilo  stovarište  ali  i radionica. Radila je sa 11 radnika i nije upotrebljavala motorni pogon.[85] Kao suvlasnik u firmi javlja se Ivan  Fratrić.[86]

Proizvodnjom i prodajom kreča bavio se Aleksandar  Šipoš.[87] Radnju je registrovao 1920. godine (E 10/1920 ) i  krečana se nalazila na  Beogradskom  putu  123. Imala je kapacitet do 170 mtc nedeljno.

   Zaključak

Pored zanatlija; kamenorezaca  i  kamenopostavljača,  proizvođača kreča, zidara –  majstora,  te ovlaštenih graditelja  –  arhitekata, inženjera,  koji  su  se  bavili  izgradnjom  odnosno   projektovanjem građevinskih objekata, gore  navedena firme činile su  grupu građevinskih   preduzeća u Subotici između dva rata. [88]

Broj građevinskih inžinjera i arhitekata je 1919. godine  iznosio 14.[89]  Neki  od  njih, zaposleni u gradskoj službi (u gradskom inženjirskom odeljenju), kao dr Kosta Petrović i Oton Tomand (Tomanić) radili su i kao privatni ovlašteni arhitekti. [90]

Kosta Petrovic u sokolskoj uniformi
Dr Kosta Petrović u sokolskoj uniformi

U 1931. bilo je 21 ovlašćenih građevinskih preduzimača,  neki od njih su to bili:Kalman  Vidaković [91], Geza Hadnađ, Josip Besedeš,Stevan ( István) Kladek [92] i Beno Mačković, koji su od  1938. imali zajedničku firmu “Mačković i Kladek” [93]Lojzija Govorković, Dezider  Berkeš,  Antun  Krmpotić  i Teodor  Kraus,  koji   formiraju zajedničku firmu “Kraus i Krmpotić”, Lajčo Grčić, inž.  Karlo  Špicer.[94]

Karakteristike subotičke ciglarske industrije su da su sve ciglane koje su radile posle 1918. godine, nastale u ranijem  periodu.Imale su forme deoničkih društava, ortačkih društava  ili su bile u inokosnom vlasništvu.U novim uslovima, pokazaće se da raspolažu sa predimenzioniranim kapacitetima, koji su se  koristili  sa  tridesetak procenata. Sve su radile sezonski, zapošljavajući veliki broj  nadničara. Posedovale su kružne peći a neke i dosta bogat mašinski park.

Pojave bespravnog rada u proizvodnji  građevinskog  materijala, odnosno  izrada  nepečene  cigle, koja je bila  rasprostranjena u čitavom međuratnom periodu, učiniće da se  gradnje masovno izvode i od čerpića. Visoka železnička tarifa, koja je na  relacijama  do 50 km iznosila 40 %  vrednosti cigala, destimulisala je  prodaju  van  mesta proizvodnje.Ciglane  su  proizvodile   gotovo   u celini samo za subotičko tržište. Jedan od problema u ciglarstvu bio je i prelazak na novi format  cigle ( 250x120x65) od 1931. godine i zabrana proizvodnje i  prodaje  opeka velikog formata, koja se nije striktno poštovala.

Proizvodnjom cementne robe bavilo se jedno deoničko  društvo, “Bačvanska tvornica cementne robe”, čiji akcionari su  bili  istakniti privrednici i  koja  je posedujući solidne matrijalno tehničke osnove, uspešno koristila privredni polet  do  polovine  dvadesetih godina i uspešno poslovala. “Industrija mramora kamenoreza”  i  kamenorezac Paltinus  su primeri kako se na zanatskim osnovama,uz priliv kapitala, razvija  industrijsko  postrojenje. Dve firme koje su se bavile  izgradnjom  ali i iznajmljivanjem  objekata i  prodajom  nekretnina,obe  deonička  društva, sastavljana  mahom od veleindustrijalaca, svedoče o težnjama  i  mogućnostima  da  vlasnici  kapitala  i  u  tim oblastima  nađu profit.

Građevinska industrija u Subotici  je  delila  privrednu  sudbinu grada. Realtivno zaostajanje Subotice  u  razvoju, u  godinama između 1918. i 1941, uz  veliku ekonomsku krizu (1929-1933) i druge negativne preduslove,  kao  odraz  je imalo  i  nemogućnost  punog  prosperiteta građevinske  industrije, kako  se to uočava po  niskom  stepenu iskorištenosti  postojećih  kapaciteta , malom broju  novoosnovanih preduzeća ove grupe i usporenom tempu izgradanje grada.

REZIME

Građevinska industrija Subotice bila je izrasla na temeljima zadovoljvanja narastajućih lokalnih potreba, ali i na mogućnostima za izvoz ciglarske robe.

Do 1918.godine ona  je bila spadala među najrasprostranjenije u Vojvodini. Preduzeća za proizvodnju  cigle i crepa su zauzimala drugo mesto po brojnosti,odmah iza mlinarskih preduzeća. Dobra sirovinska baza (ilovača),  povoljne mogućnosti prevoza  (železnička mreža i tarife,vodeni  putevi) i izgrađena struktura proizvodnih kapaciteta uz razvijenu potražnju, čine u periodu Monarhije temelj prosperiteta ciglarsko-creparske  industrije. Suženo tržište  u novoj državi uz smanjenu građevinsku aktivnost uticaće da ova  grana  industrije  radi  sa nepotpunim   kapacitetima, odnosno sa tridesetak procenata iskorištenosti u međuratnom periodu. Stanje  u subotičkoj građevinskoj industriji je bilo slično.

Postojao je niz preduzeća ove grane, koja su bila osnovana još krajem 19. i početkom 20. veka, kada se Subotica ubrzano  izgrađivala. Ona će uz nove firme, osnovane posle 1918.  godine,  činiti  temelje građevinske industrije u gradu.

Sve ciglane u Subotici  osnovane su pre 1918. godine.  Posle rata započela su sa radom sledeće firme:“Bačvanska tvornica cementne  robe i građevno d.d.”  (1919.godine), “Labor d.d.” (1922.),”Deoničarsko  društvo za podizanje stanova”  (1928.), koja  su spadala u industrijska te subotička filijala “Srborita”  i “Primarius” koja su bila manjeg obima.

Subotička preduzeća građevinske grupe su od  1918. godine bila prinuđena da zbog niza okolnosti, u prvom  redu  visoke železničke tarife, tržište za svoje  proizvode i usluge  traže u samom  gradu i okolini. Tako će razvoj i izgradnja   Subotice  predstavljati preduslov i okvire za njihovo poslovanje.  Grad se u periodu pre 1918. godine, po mnogim pokazateljima, već razvio u pravi centar  ovog regiona. Brojno stanovništvo, površina gradske opštine,  komunikacijske veze, železnička i putna  mreža, razvijena privreda, posebno poljoprivreda ali industrija upućivali su i omogućavali Subotici da u se u njoj razvija i građevinska delatnost. Centar grada je poprimao moderna obeležja, nicale su stambene  zgrade, palata, trgovine,popločavale se ulice, a visoki  toranj monumentalne Gradske kuće, dominirao je okolinom.U promenjenim društveno političkim uslovima, ulaskom u novu jugoslovensku državu, Subotica će  pokušavati da obezbedi uslove za razvoj na privrednom i građevinsko urbanističkom planu ali neće uspeti dostići polet i zamah iz pređašnjeg perioda. Primer subotičkih ciglana najbolje to ilustruje.

 

 

[1] Dušan Jelić, Kratak pregled istorije subotičkih Jevreja i njihovog doprinosa razvoju  grada,Zbornik  5,  izdanje  Jevrejskog  istorijskog Muzeja-Beograd, Beograd 1987, st.52.

[2] Bertalan Karšai  (Kassá 1863 – ?) je kao Jevrej, 1919. godine bio predsednik  društva “Chevra Kadisha”.

Bertalan Karsai
Bertalan Karsai

[3] IAS, F:86.209. Pravila  firme “Szabadkai epitö r.t.”( Subotičko građevno d.d.) su usvojena na osnivačkoj skupštini 1911. godine. Neki od akcionara su  bili:  Vojnić  Mate de Bajša, dr Fišer Jako, Kunec Šandor, dr Kalmar Elemer.

[4] Problemi vezani za razgraničenje industrije od zanatstva  javljali su se od samog ulaska u novu državu, koja je još duži period  zadržala neke od starih zakonskih regulativa. “U poslednje vreme  često izbija spor  oko  pitanja,  da  li  se  izvesno  preduzeće  ima  smatrati  za industrijsko ili ne, jer je u  posleratno  doba,  kad  mnoge  zanatske radnje  uposle  veliko  osoblje  i  rade  sa  znatnim  kapacitetima  i usavršenim tehničkim uređajem, teško povući  granicu  između  zantaskih radnja  i  industrijskih  preduzeća” navodi  subotičko Udruženje trgovaca i industrijalaca  u  dopisu  Komori u Novom  Sadu. U odgovoru se  iznosi:”U  praksi uzima se da postoji industrijsko  preduzeće  ako je  zaposleno  više  od  15  radnika   i upotrebljava pogon od više od 5 KS ili ako nema motora  a  ima  najmanje  25  radnika.”IAS,F:235.32.238/1931.

[5] IAS, F:47. V 5419/1936

[6] IAS, F:47. V 5419/1936

[7] IAS, F:47. V 5419/1936

[8] IAS, F:47. V 5419/1936

[9] IAS, F:47. V 5419/1936

[10] IAS, F:47.1.  Zapisnik 1919-1920, 325 P.S. 19741/1920

[11] IAS, F:47. V 5419/1936

[12] IAS,  F:47.1. Zapisnik 1919-1920, 100 P.S. 8676/1920

[13] IAS, F:47. III 350/1920

[14] Dr Mirko Kosić, Privreda  Vojvodine u 1929. godini, izdanje Trgovačko industrijske i zanatske komore u Novom Sadu, Novi Sad  1930, st.255-259

[15] isto

[16] Vidi: Viktorija Aladžić,Titus Mačković kao graditelj secesije, Rukovet 4-6,1998, Subotica, st.67-71.

[17] Odluka  da  se  dozvoli  izgradnja  prve  ciglane,  doneta  je  na gradskoj skupštini  1878.  godine.  IAS,  F:2.XX  39/1897.Registarcija deoničarskog društva je ubeležena u registru društvenih  firmi  Ct  II 68-69,11.11.1893.  godine. Glavnica je iznosila  400 000  kruna. Prve gubitke ciglana je počela da beleži već 1895. godine, pa  je  vrednost deonica snižena sa 100 na 50 kruna,tako da je  osnivački  kapital tada iznosio 156 000 kruna i bio  podeljen  u  3 088  akcija. Osnivač  Titus Mačković je raspolagao sa 1700  akcija  koje  je  posle  1920.  godine nasledila njegova sestra Leontina Mačković.

[18]  Đorđe Popović Munjatović, Subotica 1922,st. 10. Primer da su  i  novogradnje samo delom rađene od cigala,svedoči o tome.Gradske vlasti se za period od 1.10.1920. do 30.9.1921. godine izdale dozvole  za  232 objekta  od kojih je 106 bilo izgrađeno od naboja. IAS,F:47.III 563/1921

[19]  Sekvestar je dignut tek posle 7 godina, 1925. godine.

[20]  AJ, Ministarstvo  industrije F:65,a.j. 2409,fasc.  1425.

[21] isto

[22] Dr Jako Fišer ( Senta 1868 – Subotica 1939), advokat, Jevrej. Sa suprugom  Anom Poper (Segedin 1879-?) imao je 3 dece:  Gizelu  (1890) koja  je  bila udata za dr Artur Gabora, dr Andriju Tisu (r.1903), advokata  (i  nakon rata imao je u gradu advokatsku kancelariju) i Anu (1905), koja je bila udata za Bogdana Stevanovića. Dr Jako  se javlja kao akcionar  i član uprava  u više subotičkih akcionarskih društava: “Hartman i Conen”, “Favorit”, “Labor”, “Industrija željeznog nameštaja”,  “Bačka tvornica  cementne robe i građevno d.d.”, “Minerva”,  “Industrija mramora  i  kamenoreza d.d.”,  “Labor d.d.”itd.Pored toga je bio žlan masonske lože “Alkot’s”,  u  kojoj  je vršio i  funkciju  starešine.

[23] IAS, F:47. III 389/1930. Radove oko rušenja nadzirao je inž.  Beno Mačković.

[24] IAS, F:47. III 630/1930.

[25] IAS, F:68.XII 63/1948.

[26] Isto. Pored Karla, oni su imali još 4 sina: Stevana ( r. 1861 ), Franju ( r. 1869 ), Lajču (r. 1870 ), Aleksandara ( r. 1876 ) “zidara”,  koji  je 1922. godine optirao  za Mađarsku državu. Karlo je imao i  tri kćerke, Mariju ( r. 1892),  Irenu ( r. 1898)  i Karolinu ( r. 1907 ). Obrtnica Molcer Karolju za proizvodnju  cigala  je  izdata  6.2.  1898.  godine  i  ubeležena   u registru E 3/1898. Kasnije  se  kao  vlasnik  javlja  i  Karoljev  sin, arhitekta, ( rođen  16.10.1893.  u  Subotici, u  Karoljevom  braku  sa prvom ženom Marijom Šmigura. Druga žena Karla Molcera je bila Karolina Salai.) koji je nosio isto ime kao otac. Iz ove građevinarske porodice je i  Molcer Nandor (Subotica  1908.) koji je bio građevinski inženjer, slično kao i Franjo (  Subotica 1900 ) koji je bio ciglar. I Karlov braća sledila su porodičnu tradiciju- Franjo ( r. 1870) je bio  građevinar u Čepelu (Csepel, predgrađe Budimpešte) a Aleksandar ( r. 1873) građevinar u Budimpešti.

[27] IAS, F:235.28.112

[28] IAS, F:235.29.534

[29] IAS,F:235.35.242

[30] IAS, F:47. III 168/1927.

[31] IAS, F:86. K 281/1946. Tom presudom je Karlo Molcer ml. Osuđen na kaznu lišavanje slobode sa prinudnim radom od 7 meseci. Njegova stručnost i lojalnost novim vlastima mu je ubrzo prokrčila put na planu profesionalnog angažovanja, pa je već 1947. godine radio kao inženjer u građevinskoj firmi Pokrajinsko građevinsko preduzeće i to kao šef  tehničkog odeljenja a  držao je i kurseve građevinskim radnicima.

[32] IAS, F:235.22.825/1925

[33] IAS,F:43.122. Kovačevi sinovi su gazdovali sa porodičnim imanjem od 340 jutara, koje se nalazilo u Györu (Mađarska)

[34] AV, F:126, VI – 1066

[35] IAS, F:235.28.112

[36] Herman  Vilim,od  oca  Žigmunda (1855 Kaćmar – Subotica 1932) i majke Glid Rozalije, rođen u Bačkom Petrovcu (1892 – Subotica, 1935), fabrikant cigle.Oženjen Karolinom Braun, sa kojom je imao decu  Mirjam i Belu. Karolinina sestra je bila Lea Braun, žena Herman ? Stariji brat mu je bio  Herman  Matija  (Baja  1890 ),  čija  žena  je bila Adela Kunec ( rođena u Subotici 1895. godine ), a mlađi Ernest

( Subotica 1894, oženjen Rosenfeld Kornelijom ) IAS, F:68, XII 399/1946.

[37] AV, F:126,VI – 1066

[38] IAS, F:235.27. 333/1928

[39] IAS,F:47.XIII 25/1931. Zabeleženo je  da  je  tražila  od  gradskih  vlasti  oslobađanje   od   plaćanja trošarine za prevoz 400  kola peska iz Majšanskih vinograda u ciglanu. IAS, F:47.XIII 25/1931

[40] IAS, F:47. III 672/1928. U molbi za podizanje novog dimnjaka dr Prokeš se potpisuje kao “fabrikant cigala”

[41] Mihajlo Prokeš ( Subotica 1888- ?), od oca Mihajla i mati Etela Birkaš, zemljoposednik. Imao je 3 dece.

[42] IAS, F:68. XIII 412/1948

[43] IAS, F:57.3406/1933. Glid Bernat je  1919.  godine sa suprugom  Marijom  Levi,  dobio odluku o proterivanju iz Subotice kao  ratni doseljenik. ( Odluka Senata br.7871/1919 ) ali je ipak uspeo da ospori tu odluku i nastani se u gradu. Imao je kuću na adresi  Zrinski trg 31. On je došao je iz Bačkog Petrovca, maja 1918. godine, gde je imao ciglanu i drvaru. ” Do maja meseca 1918. godine  stanovao  sam  u Bačkom Petrovcu, tamo sam imao cigljanu i drvaru,  što  sam  sa  kućom zajedno prodao i u Suboticu doselio, i  kojoj  mi  mnogobrojni  rodovi  stanuju. a za za doseljenju u Suboticu bio mi je i to razlog  da  moju 13 to godišnju kćerku školovati mogu.”, pisao je u mobi  Ministarstvu. U Subotici je  kupio drvaru Josipa Dohanja i tvornicu  cementne robe Gabora Figure. IAS, F:47, 1426. 80-5

[44] Katarina  Dajč ( Bački Petrovac 1905 – Aušvic 1944 )

[45] IAS, F:57.7587/1938. Dajč (Deutsch) Samuel je rođen  21. 11. 1902. godine u Bonjhadu ( Mađarska ) od oca Mavre i majke Serene Šrajber. Od 1907. godine boravi u Bačkom Petrovcu, a  od  1923.  godine  Subotici, gde je “svršio talmudsku školu”. Imao  je    registrovanu eksportno – importnu firmu “Hermes”. U 1938. godini se preseljava u Beograd.  Žena mu  je  bila  Katarina Glid ( r.1905 ), sa kojom je imao sinove Bernata ( r. 1934.) i (Eduarda ( r. 1936.)

[46] IAS,  F:57.26. Registar industrijskih radnji  III  11932-1946, 1/1933

[47] IAS, F:68, XIII 412/1948

[48] Hartman (Hartmann) Josip (József ) rođen  21.03.1886.godine,  je sin  Rafaela   Hartmana,   osnivača najveće   subotičke   izvozničke firme “Hartman i Conen” i Šreger Tereze (Schréger Térez). I on  je bio uključen  u  porodično  preduzeće,  ali  je  imao  akcija  i  u   nizu drugih deoničarskih  društava, proizvodnih  ali i finansijskih. Pored toga  je  posedovao  hotel  “Jagnje”  u  Subotici,  i “Nacional” i “Royal” u Beogradu. Obavljao je i funkciju potpredsednika Jugoslovensko – austrijske trgovačke komore. Po narodnosti je bio  Jevrej da bi tokom rata prešao  reformatsku veru. Rešenjem Ministarstva unutrašnjih dela  Kraljevine  SHS  br. 26869/1927 dobio je pravo  da  koristi  uz  svoje  prezime  i  titulu, rinenburški (“visokorodni vitez plemeniti Hartman Josip rinenburški” ) koju  je  dobio  od  holandske države te  godine. ( Rynnenburg je grad u provinciji Utrecht).  IAS, F:57.95. 1938.

[49] Vilim  Konen (Wilhelm Conen),stariji, (rođen u  Dűsseldorfu  1866. od oca Mathiasa, baštovana i majke Ernestine  Eykler,umro  u  Subotici 1938. godine ) suvlasnik, odnosno akcionar firme  “Hartman  i  Conen”, ali i drugih. Sin mu nosio isto  ime  – Vilim  (  rođen 25.5.1903.  u Subotici) kojem je dodavao majčino prezime Jakobčić (po  majci  Jeleni Jakobčić ) i isto kao  i  otac,  učestvovao  u  nekoliko  akcionarskih društava.

[50] Lajoš  Šreger (Schreger) ( Segedin 1875 – ) je bio  i  akcionar  te   član upravnog odbora preduzeća “Hartman i Conen”. Vršio je kontrole u filijalama te firme u Engleskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj i Mađarskoj.

[51] IAS, F:57.6599/1938.

[52] IAS, F:47.III 353/1928

[53] IAS, F:57.2607/1937

[54] De  Negri  Jovan ,  italijanski državljanin do 1932, građevinski inženjer, urbanist, diplomirao je 1927. u  Beogradu.  do  1929.  radio kod Kolomana Vidakovića, a zatim u gradskom “Inžinjerskom odeljenju”, do 1947. godine. Sin  mu  je  Franjo ( r. Subotica   1903.). IAS, F:68 V 780/1948

[55] IAS, F:47.1201.III 110/1919

[56] Žiga Ajzler (Eisler Zsiga) ( Subotica 1886 – Aušvic 1944). Potiče iz trgovačke jevrejske subotičke porodice. Otac mu je bio Eisler Mano, trgovac, a mati Laura Weis.Od  oca je 1906. preuzeo trgovinu građevinskim materijalom, da bi  se kasnije javljao kao akcionar  u nizu subotičkih firmi,bio je i  direktor Otseka  za  ugalj,  Hrvatske svopće kreditne banke d.d., filijale u Subotici, u periodu od 1926 do 1931. godine.

[57] Đula Vali (Váli  Gyula 1866 – 1930)  Supruga  mu   je bila Ilona Prokeš. Diplomirao   je arhitekturu u Budimpešti 1887. godine. Od 1890. godine radio  je  kao gradski  inženjer   a  kasnije i   kao   ovlašteni arhitekta.   Na stručnom  planu  je  ostavio prepoznatljiv   trag. Radio   je   na adaptaciji stare učiteljske škole (do  1907.), planovima  podizanja  Kolevke  (1900.), Jugoslovenske  banke  i  kao glavni  izvođač   pri izgradnji Gradske kuće. Pored toga je obavljao još niz funkcija, i  to kao: član jurisdikcionog odbora u gradskoj upravi,  sekretar “Narodne kasine” ( “Nemzeti  Kaszinó), blagajnik subotičkog  bibliotekarsko  – muzejskog društva,  sekretar “Slobodnog liceja”  (“Szabod  liceum”), starešina slobodno  zidarske  lože “Alkotás”  (od  1924.  kada  je primljena  u  okrilje Velike lože “Jugoslavija” nosi ime “Stvaranje” IAS, F:47.Gr.263/1925) i druge. Kao delegat  grada učestvuje  na svetskoj izložbi u Drezdenu 1903. godine.

Vali Gyula
ing. Vali Đula

[58] Stevan Vaci (Váczi István), arhitekta. (Vajslo  1885  -? )  žena Marija Farkaš, deca Tibor, Stipan i Laslo. Od 1912. u Subotici. Optant iz Mađarske koji je  1923. stekao jugoslovensko državljanstvo. IAS, F:47, II 2572/1935. Do 1924. godine  radio  kao  gradski  službenik  – arhitekta, da bi tada dao ostavku “pošto sa  platom  koju  dobivam  ne mogu egsistirati”. IAS, Grad. 488/1924

[59] AJ,F:65.1425.

[60] U preuzetoj firmi “De Negri i drugovi”, ztečen je već jedan elektromotor snage 8,5 KS. IAS, F:47.1201.III 110/191942. AV, F:126  VI  –  622. Nadnica kamenoresca je 1937. godine bila od 2,5 do 7 dinara,nadničara od 2,5 do 5 a nadničarke od 2 do  4  dinara. Radno vreme  je  iznosilo  8 časova dnevno sa mogućnošću da se produži do 10 časova  uz  plaćanje  više  za  50%.  Radilo  se  u  dve  smene. Radnici  građevinske  struke  često  su  vodili   štrajkove  i tarifne pokrete  za poboljšavanje svoga položaja.  Pored  usgalašavanje   oko najniže   nadnice za  pojedine kategorije  radnika  jedan  od  stalnih nesporazuma je iskrsavao kod dužine  radnog  vremena.  Radnici  su  se zalagali za  osmočasovno a  poslodavci insistirali  na  desetočasovnom radnom   vremenu. Uz  posredovanje radničkih  organizacija sklapani  su kolektivni  ugovori koji   su obavezivali  obe  strane.Primer štrajka 400  građevinskih  radnika u 1937. godini u čijem  rešavanju učestvuju podružnica   JUGORAS-a, Radnička   sekcija  JRZ,  Savez  građevinskih radnika, podružnica Subotica i  Mesni međustrukovni  odbor URSSJ, govori o  tome.  IAS,F:57.7068/1937.

[61] IAS, F:235.21.505.

[62] IAS, F:47. III 3361/1939.

[63] Mavro Levi ( Löwi  Mór )(?- 1939), supruga mu je bila Tereza  Glid (1878 – Aušvic 1944). Janoš (Jovan) Levi ( Löwi János (1895-1938) je bio njihov  sin. Janoš je bio u ruskom zarobljeništvu od 1917. godine. Grupa od 15 roditelja ili supruga, u Rusiji zarobljenih subotičana, obratila se Senatu oktobra 1919, sa molbom da  se  gradske  vlasti založe kod beogradske vlade u cilju oslobađanja  i  povratka  njihovih sinova  i muževa. Među njima je bio i Mavro Levi, tada  upravitelj deoničkog društva “Köfaragö és márvánuyipar r.t”. IAS, F:47. 1201. IV  180/1919. I otac i sin su bili članovi masonske lože “Alkotás”.

[64] IAS, F:235.23. 146/1927

[65] IAS, F:235.23. 146/1927

[66] IAS, F:235. 37/1929

[67] IAS, F:57.1911/1931.

[68] IAS, F:57.1911/1931.

[69] IAS, F:56.7/1936.

[70] IAS, F:57. 7068/1937.

[71] IAS, F:43.123. Kuća  je bila uknjižena kao vlasništvo Levi Mavra i supruge Fani Vajs ( Weiss)

[72] IAS,F:43.123

[73] IAS, 235.28.155

[74] Jakša Damjanov (Gomilice 1901-  ?), advokat po struci.IAS,F:176.15

[75] János Palatinus je rođen u Subotici 1878. godine.

[76] IAS,F:57. 1911/1931

[77] Ignac Frenkel (Fränkel Ignácz)  je  rođen 1889. na Pekla pusti, srez kulski. Već 1921. godine u molbi za  dozvolu  boravka, navodi da je u segedinskim vinogradima sazidao novu  kuću,  te  da je osnovao tvornicu kolomasti, koja uspešno radi i zapošljava 60 radnika. IAS, F:47. XIX 43/1920. Stradao je u Aušvicu, 1944. godine.

[78] Registrovana je u sudskom registru Ce VII, 255.

[79] IAS, F:235.18.3.212/1922

[80] Franjo Levi (Löwy Férenc) ( 1866 – 1943?) direktor banke.

[81] AJ, F:65.2410.1426

[82] Frenkel (Fränkel) Aleksandar, hemičar po obrazovanju, rođen 1911. godine u Rumi, bio je sin Frenkel Ignjata i Ester Vajs  (Weiss).I  on  je u deportovan sa većom grupom subotičkih  Jevreja,  odakle  se  nije vratio?.

[83] IAS, F:57.473/1939

[84] IAS, F:68. Nac.335

[85] IAS, F:57.4745/1937.

[86] Ivan  Fratrić (Sombor 1891 -?). Još 1923.godine bio je deoničar u firmi “Kolarit”, u 1937. godini radio je kao preduzimač  na izgradnji deonice međunarodnog  puta  Bačka  Topola  –  Subotica.  Sa  bravarom Franjom Ramšakom radio je 1946/47,na izradi mašine za briketiranje ugljene prašine, koju su 1948. godine i završili ali su im je  gradske vlasti nacionalizirale,oduzele i prenele u Plinaru.IAS,F:68  XI 377/1952. Fratrić je 1952. godine  dobio  zanatsku   dozvolu  za izvođenje asfalterskih  radova. IAS. F:68, I 1504/1952

[87] Aleksandar Šipoš (Dunafeldvár 1876- ?)

[88] U imeniku Udruženja zanatlija u  Subotici,  za  period  1918-1941, upisano  je  5  kamenorezaca  i  kamenopostavljača,  74  zidara  i  15 ovlaštenih graditelja. IAS, F:30.174

[89] IAS, F:47. I 52/1919

[90] IAS, F:47. I 114,115/1920. Kosta Petrović je rođen u mestu Klanjec  (Hrvatska) 1891. godine, od oca Dušana, gostioničara, pravoslavne  vere i majke Merije Borković, rimokatoličke vere. Građevinski inženjer po struci. Radio je 1918. na  ličkoj pruzi,  1919. kao državni inženjer na izgradnji pruge Niš –  Pirot,  na usavršavanju i specijalizaciji u Bežu, kod firme Wagner  bio  je  nakon  toga,  a od avgusta 1920. nalazi se u Subotici.  U  gradskoj  službi od kraja 1920. na mestu šefa, glavnog gradskog inženjera, do  1941. godine. Istakao se  u  radu  gradskog  inž.  odeljenja,  realizacijom  planova numerisanja ulica, premeravanjima i regulacionim osnovama IX, X  i XI kvarta,osnivanjem posebnog geodetskog otseka, izradom karte grada itd.Sa svojim projektima stadiona (sokolskog sletišta)  učestvovao  je  na svetskoj izložbi u Berlinu 193??. Bio je aktivan  u sokolskoj organizaciji, gde je zauzimao položaje u upravi. Žlan masonske lože “Stvaranje”.Napisao je i   knjižicu “Sistemi masonerije”, Subotica 1932, koju zajednički izdaju obe subotičke lože “Stvaranje” ( do 1921. “Alkot’s” ) i ” Stella Polaris”.Prva je nastala još u periodu Monarhije i okupljala je pretežno  Jevreje  i  Mađare,  dok  je  druga nastala  u  novim  političkim  okolnostima,  vezana  za “Veliku ložu Jugoslavija” u Beogradu i među njenim članovima biće  već više  onih slovenskih narodnosti. IAS, F:176.15.Oton Tomandl je rođen 1890. godine u  Brčkom.  Visoku  tehničku  školu završava u Gracu 1918.  Prezime  Tomandl  menja  na  Tomanić  u  1937. godini. Angažovan je bio u radu sokolskog društva,  njegove  lutkarske sekcije. Preminuo je u Subotici 1982.  I inž, Pavle Vadas (Šil, 1874 -1944) radio je kao gradski službenik i kao privatni projektant.

Kosta Petrovic
Kosta Petrović kao sokol

[91] Koloman Vidaković (189?-1979) je imao je obrtnicu ovlaštenog graditelja  od 1919. do 1934. godine. Brisan  je  iz  registra  1938. IAS,F:68,I 930/1952.Bio je mason. I nakon 1945. godine, u uslovima  kada  nije bila moguća javnost rada te organizacije, radio  je  na  reaktivirinju masonerije. Nenezić, nav. delo, st. 512.

[92] Kladek Ištvan (István), rođen u Budimpešti  1895, gde je i završio srednju  i  dvogodišnju  građevinsku  višu  tehničku školu. U 1921. je stekao i  pravo  da  radi  kao  civilni  inženjer  u Subotici. IAS, F:47.1203. III 111192/1920

[93] IAS,F:86.235.  (Ct XIII 147)  Njihova  firma  je  imala  kao predmet građenje crkvenih zgrada i stanova za svećenike.

[94] IAS, F:47. XV 266/1931

Oglasi