http://suarhiv.co.rs/downloads/expannonia/exPannonia_15-16.pdf
EX PANNONIA 15–16
Суботица / Subotica / Szabadka
2012
U finansiranju ovog broja časopisa učestvovali su Grad Subotica i
Istorijski arhiv Subotica
EX PANNONIA
Broj 15–16
Subotica 2012
Izdavač: Istorijski arhiv Subotica
Za izdavača: Stevan Mačković, direktor IAS
Redakcija: Stevan Mačković, Tanja Segedinčev, Zolna Matijević
Lektor i korektor: Dijana Musin
Lektor za hrvatski jezik: Ljiljana Dulić Mészáros
Prevodi sažetaka na nemački i mađarski jezik: Zolna Matijević
Tiraž: 500 primeraka
Štampa: „REprint”, Subotica
Adresa redakcije: Trg slobode 1/III, tel. +381 (0)24 524-033
e-mail: info@suarhiv.co.rs
web adresa: http://www.suarhiv.co.rs
ISSN 0354-9151
930.25(497.113)
Ex Pannonia / redakcija Stevan Mačković, Tatjana
Segedinčev, Zolna Matijević – 1996, Br. 1. – Subotica:
Istorijski arhiv Subotica, 1996-.; 30 cm
Godišnje
ISSN 0345 – 9151
COBISS.SR-ID 74467596
SADRŽAJ
STUDIJE:
Dr Zoltan Mesaroš Promena Suverena u Subotici 1918. godine
Tatjana Segedinčev Pregled kulturno – prosvetnih dešavanja u Subotici 1945. godine, Agitprop kultura
Tibor Halas Dr Janoš Velđi, nekadašnji gradonačelnik Subotice
Dejan Mrkić Radijalac – Aleja Maršala Tita
Dr Emil Libman, Osnivanje odeljenja za patološku anatomiju i patohistologiju Opšte
Karolj Novak bolnice u Subotici – povodom 50 godina rada Odeljenja (1961- 2001)
Dr Zoltan Devavari Istoriografija mađarske – srpske (jugoslovenske) istorije u periodu 1918-1929
Ljudevit Vujković Lamić Prilog o subotičkim ulicama i njihovim nazivima
IZ ARHIVSKE GRAĐE:
Stevan Mačković O analitičkim inventarima odeljenja Senata
IZ RADA ARHIVA:
Tatjana Segedinčev Letopis Istorijskog arhiva za 2011. godinu
PRIKAZI:
Tibor Molnar/Molnár Tibor, Odabrani spisi Komande grada Sente 1944-1945, A Zentai Városparancsnokság válogatott iratai.
Arhiv Županije Čongrad i Istorijski arhiv Senta, Csongrád Megyei Levéltár és Zentai Történelmi Levéltár, Szeged – Zenta, 2011/ Zoltan Mesaroš
Sima Jančić, Priča G-IV/1 razreda, Subotica 1949-1953, Subotica 2011/ Tatjana Segedinčev
Çîðàí Âåàíîâè, Óñòàâè è ïðàâèëà Ñðïñêå ÷èòàîíèöå ó Ñóáîòèöè ó XIX è XX âåêó, Ñóáîòèöà 2011/ Çîðàí Âóêåëè
Katarina Korponaić, Stare subotičke porodice, Subotica 2012/ Stevan Mačković
TARTALOM
KUTATÁSOK
Dr. Mészáros Zoltán Impériumváltás Szabadkán 1918-ban
Tatjana Segedinčev Történések a közművelődés és tanügy terén 1945-ben Szabadkán, Agitprop kultúra
Halász Tibor Dr. Völgyi János, Szabadka egykori polgármestere
Dejan Mrkić Titó marsall sugárút
Dr. Emil Libman, A szabadkai Általános kórház patológiai és patohisztológiai osztályának alapítása
Novák Károly – a szakosztály fennállásának 50. évfordulója alkalmából
Zoran Veljanović Szabadka németek általi bombázása a II. világháború alatt, adalék Szabadka bombázás –
történetéhez a Második világháborúban
Dr. Dévavári Zoltán A magyar – szerb (jugoszláv) történetírás 1918-1929 közötti historográfája
Ljudevit Vujković Lamić Értekezés a város utcáiról és azok elnevezéseiről
LEVÉLTÁRI ANYAG:
Stevan Mačković A Szabadkai Városi Elöljáróság analitikus leltárai
Zoran Vukelić A Második világháború és annak következményei – a Szabadkai Történelmi Levéltár
Szabadka Város és Járási Hadikár – Megállapító Bizottságainak és Bajmok Község
Népbizottságának iratai alapján
A LEVÉLTÁR TEVÉKENYSÉGÉBŐL:
Tatjana Segedinčev A Szabadkai Történelmi Levéltár 2011-es évi tevékenysége
Zoran Veljanović Levéltárak helyzete a csődeljárások folyamatában – vajdasági történelmi levéltárak
tapasztalatcseréje Kikindán 2012. május 25-én
ISMERTETÉSEK:
Tibor Molnar / Molnár Tibor, Odabrani spisi Komande grada Sente 1944-1945, A zentai városparancsnokság
válogatott iratai. Arhiv Županije Čongrad i Istorijski Arhiv Senta, Csongrád Megyei Levéltár és Zentai Történelmi
Levéltár, Szeged-Zenta, 2011./ Mészáros Zoltán
Sima Jančić, Priča G-IV/1 razreda (A IV-G osztály története), Subotica 1949-1953, Subotica 2011. /1953, Subotica
2011. / Tatjana Segedinčev
Zoran Veljanović, Ustavi i pravila Srpske čitaonice u Subotici u XIX i XX veku (Szerb olvasókör szabályrendeletei),
Subotica 2011. / Zoran Vukelić
Katarina Korponaić, Stare subotičke porodice (Régi szabadkai családok), Subotica 2012. / Stevan Mačković
INHALT – CONTENT
FORSCHUNGEN / STUDIES
Dr Zoltán Mészáros Machtwechsel in Subotica 1918.
Tatjana Segedinčev Kultur- und Schulwesen in Subotica im Jahre 1945, Agitprop-Kultur
Halász Tibor Dr Völgyi János, Bürgermeister der Stadt Subotica
Dejan Mrkić Radijalac – Maršala Tita Avenue
Dr Emil Libman Die Gründung der Patologie– und Patohistologischen Abteilung im städtischen
Novák Károly Krankenhaus in Subotica – zur 50 Jahresfeier der Abteilung
Zoran Veljanović German Bombardment of Subotica During The World War II, Contribution to the history
of Bombing of Subotica in World War II
Dr Zoltan Devavari Hungarian and Serbian (Yugoslavian) historiography for the historical period from 1918
to 1929
Ljudevit Vujković Lamić Beitrag zur Geschichte der Strassen und ihrer Namensänderung
ARCHIVALIEN / FROM ARCHIVAL MATERIAL
Stevan Mačković Analytische Inventare des städtischen Vorstandes von Subotica
Zoran Vukelić World War II and consequences – from the archival material of City and District war
damage commission and Municipality National Board of Bajmok in The Historical
Archives of Subotica
AUS DER TÄTIGKEIT DES ARCHIVS / ARCHIVES’ ACTIVITIES
Tatjana Segedinčev Die Tätigkeit des Histortischen Archivs in Subotica im Jahr 2011.
Zoran Veljanović The Archives in the bankruptcy proceedings The education workshops by The Service
for the Protection of the Records outside the archives from The Archives in Vojvodina
held in Kikinda on May 25, 2012
BERICHTE / REVIEWS
Tibor Molnar/Molnár Tibor: Odabrani spisi Komande grada Sente 1944-1945, A Zentai Városparancsnokság válogatott
iratai (Ausgewählte Schriftstücke der Stadtkommandatur Senta 1944-1945/ Chosen Documents From the City
Command – Senta 1944-1945). Arhiv Županije Čongrad i Istorijski arhiv Senta, Csongrád Megyei Levéltár és
Zentai Történelmi Levéltár, Szeged – Zenta, 2011/ Zoltán Mészáros
Sima Jančić, Priča G-IV/1 razreda (Geschishte der Klasse G-IV/1 / Story of the G-IV/1 Class), Subotica 1949-
1953,Subotica 2011/ Tatjana Segedinčev
Zoran Veljanović, Ustavi i pravila Srpske čitaonice u Subotici u XIX i XX veku (Statuten des serbischen Lesekreises
in Subotica/ Constitution and Regulations of The Serbian Reading Room in Subotica), Subotica 2011/ Zoran
Vukelić
Katarina Korponaić, Stare subotičke porodice (Alte Familien in Subotica/ Old Families of Subotica), Subotica
2012/ Stevan Mačković
Dr Zoltan Mesaroš (Dr Mészáros Zoltán), arhivista
Promena Suverena u Subotici 1918.godine
U tekstu koji sledi pokušaću da prikažem promenu vlasti u Subotici 1918. godine, pri tome ću da se skoncentrišem na same događaje i okolnosti, bez ideoloških komentara, toga će biti samo u zaključku. Kao izvore najviše koristim memoare subotičkih aktera tih promena koje sam pronašao u biblioteci Istorijskog arhiva Subotica. Mislim da je ovaj način obrade teme zbog toga dobar, jer omogućuje sagledavanje promene suvereniteta u tehničkom i proceduralnom smislu.
1. Kraj Prvog svetskog rata i uspesi srpske vojske
Srpska vojska je na kraju Prvog svetskog rata bila efikasna oružana formacija. Prema tome, ona je bila u dobrom stanju. Istina je da je pretrpela ogromne gubitke 1915. i 1916. godine, ali su je posle toga sile Antante dobro opremile, i kao odmorenu i organizovanu vojsku poslali na ratište gde je, u tehničkom smislu, bila dobro upotrebljiva. Tako je bilo i sa oficirskim korom. Oficiri koji su bili aktivni iskusili su ratovanja u balkanskim ratovima, a istorija Srbije je bila takva da je ona često ratovala i u drugoj polovini 19. veka, pa priprema oficira nije bila samo teoretska. Iskustva su sticali iz „prve ruke”.
Što se tiče vojnika, oni su takođe poznavali ratne situacije, strahote koje se dešavaju, ali i radost pobede. U psihološkom smislu su bili motivisani. Oni su priželjkivali kraj rata, ali na taj način da oružjem oslobode svoju domovinu, a srpska politička elita je već od 1914. godine postavila sebi cilj da ujedini sve južnoslovenske narode.
Komandna snaga Antante je bila zainteresovana da srpske vojnike pošalje u prve redove na solunskom frontu i da ga probiju. Bugarska i Austrougarska vojska su bile pred raspadom, njihovi vojnici su priželjkivali kraj rata po bilo kojoj ceni. Takođe, Nemačka je bila na izmaku snage. Na solunskom frontu je iz tog aspekta bila najproblematičnije stanje Bugarske i njene vojske. Društvo u Bugarskoj je bilo krajnje iscrpljeno, priželjkivalo je završetak rata, vlada je bila oslabljena, a političari koji su bili naklonjeni Antanti su imali sve veći uticaj, a na kraju i uspeh. Tako da su napad 14. septembra 1918. godine dočekali nespremno, pogotovo jer je u vojsci Bugarske bilo i pobune. 15. septembra kod Dobrog Polja (bugarski: Dobro Pole), srpske, francuske i senegalske jedinice su probile front,[2] i tako je krenula najveća serija uspeha srpske vojske u modernom dobu.
2. Subotica i odnosi u njoj u vreme Prvog svetskog rata
Subotica je po merilima tadašnjeg doba bila relativno bogat grad, sa periodom poleta od 1867. godine. Jačanje i bogaćenje se odvijalo kao posledica raznolike industrije, jakog trgovinskog sektora i zbog naseljavanja nadarenih obrtnika i industrijalaca iz drugih krajeva tadašnje državne formacije. Grad je svoj prestiž dokazivao brojnim reprezentativnim građevinama, a posebno izgradnjom velelepne gradske kuće, koja je izgrađena između 1908. i 1910. godine. Ovaj centar lokalne vlasti je bio u punoj funkciji od 1912. godine.
Grad je bio šarolik u etničkom smislu, a njen osoben deo su činili Bunjevci, koji su u starijim spisima na mađarskom nazivani „dalmaták” (u prevodu Dalmatinci). Ova zajednica se dosta dobro uklapala u ugarsko društvo, imala je svoje plemstvo, građanstvo i seljaštvo. Njihov dijalekat koji su pre nekoliko vekova doneli sa sobom, mogao bi se smatrati za dijalekat hrvatskog a i srpskog jezika (s obzirom da su ta dva jezika jako bliska). U publikacijama posle i u novinama pre Prvog svetskog rata, Bunjevci su pisali o nezadovoljstvu svojim položajem. Najviše im je smetalo što su ih pokušali pomađariti (što je dobrim delom i uspelo). Isticali su svoju borbu za očuvanje jezika bunjavačkog.[3] U katoličkoj crkvi su imali jake pozicije, bilo je nekoliko biskupa koji su posvetili puno pažnje i organizacione aktivnosti Bunjevcima. Do 1918. godine bila su se neka dešavanja koja su Bunjevce duboko frustrirala.
U gradu su Mađari, Srbi i Jevreji imali dosta dobro organizovane zajednice. Zbog nacionalnog osvešćivanja, Srbi i Bunjevci su pomno pratili dešavanja u Beogradu i Zagrebu. Sa Austrougaskom vlašću su sve manje bili zadovoljni i pojednici su postupali u skladu sa svojim pogledima na situaciju, a bilo je i takvih koji su priželjkivali da se nađu u zajedničkoj južnoslovenskoj državi.
3. Promena vlasti u Vojvodini
Kraj Prvog svetskog rata je u Ugarskoj značio potpuni ekonomski, društveni i organizacioni slom. Revolucija jesenjih ruža (Őszirózsás forradalom) je dovela na vlast Mihalja Karoljija (Károlyi Mihály), koji nije imao nikakvu strategiju, a stoga ni ostvarivu taktiku. Ugarska/Mađarska je tako postala jako ranjiva, nesposobna da brani svoje interese. Ustanci i haos u državi su doveli do bezvlašća, tako da je njenim protivnicima lako bilo da ostvare teritorijalne pretenzije, pozivajući se na nacionalni sastav, tim više jer su to podržale i vodeće svetske velesile.
Iz aspekta srpske politike, važan početni momenat za raspad Austro-ugarske je bila beogradska vojna konvencija potpisana 13. novembra 1918. godine. Luj Franše d’ Epere (Louis Franchet D`Esperey) je odredio veoma rigorozne mere za mađarsku stranu – da napuste predeo do linije Segedin-Baja-Pečuj-Varaždin. Pored toga, konvencija je sadržala neke mere koje su pomagale u uspostavljanju nove vlasti.
Vojvoda Živojin Mišić je već 30. oktobra zaposeo početne pozicije, a još pre potpisivanja konvencije je stigao u Zemun, Pančevo i u Belu Crkvu 5. novembra, a 9. zaposeda i Novi Sad.[4] U Suboticu stižu 13. novembra i srpska vojska bez otpora ulazi u grad.
4. Etape preuzimanja vlasti u Subotici
4.1. Osnivanje Srpsko-Bunjevačkog nacionalnog saveta
Na vest o proboju solunskog fronta, a s obzirom da su poznavali Vilsonovih 14 tačaka, slovensko stanovništvo u Subotici se počelo organizovati u veoma konkretnoj formi, te je osnovalo Nacionalni savet.
Već posle pobede Revolucije jesenjih ruža, 1. novembra je formiran Mađarski nacionalni savet. Sledećeg dana je gradski Senat održao vanrednu sednicu. Izrazili su potrebu da se u gradskom veću trebaju zapostaviti postojeće linije razdora, treba raditi na očuvanju države i predlagali su osnivanje građanske straže (polgárőrség).
U isto vreme Blaško Rajić, katolički sveštenik, i poznati srpski i bunjevački građani – dr Jovan Petrović-Ćata, dr Vojnić-Hajduk, Alba Malagurski, Joso Prćić su se počeli organizovati, pogotovo zbog toga što je Rajić učestvovao u radu Nacionalnog veća u Zagrebu 27. i 28. oktobra.
Suboticu je već 14. oktobra posetio Jaša Tomić te su se sastali viđeniji srpski građani. Mnogi su se nadali probijanju solunskog fronta, i mislili da je pravo vreme za osnivanje svog nacionalnog veća, ali su u Subotici za to bili potrebni i Bunjevci. Kada je u grad stigao advokat dr Vladislav Manojlović, rad je postao intenzivniji, počeli su da planiraju kako da prime srpsku vojsku i šta da rade ako bi se Mađari suprotstavljali.[5] Osnovali su i nacionalnu gardu, koja će biti raspuštena 10. decembra 1918. godine, tako da nije bilo potrebno da ona bude aktivna u punom smislu, ali je imala neke policijske zadatke, što i nije malo, jer je nova politička elita grada bila tako sigurnija.
Srpsko-Bunjevačkog nacionalno veće osnovano je 10. novembra. Pre podne oko 10 sati se ispred kafane Hungarija (Hungária) sakupilo oko 3000 građana, poslušali su više govora čija je suština bila da srpski i bunjevački narod želi da ima sva prava koja im pripadaju po „prirodnim i ljudskim” merilima. Čelnici Srpsko-Bunjavačkog nacionalnog veća su mislili da su zakoni Ugarske samo mrtvo slovo na papiru i da su samo pokriće za to da politička elita Ugarske može da prezentuje svoju pozitivnu sliku. Tada još nije bilo reči o otcepljenju, ali je osnivanje Nacionalnog veća bio korak ka njemu.
Novonastalo nacionalno veće o svemu je obavestilo već postojeće mađarsko nacionalno veće koje je iniciralo da se ujedine, ali su to sa srpsko-bunjevačke strane odbili. Sledećeg dana, 11. novembra 1918. godine, gradonačelnik Luka Plesković (Pleszkovics Lukács) je sazvao gradsko veće, gde su bili prisutni i članovi Srpsko-Bunjevačkog nacionalnog veća. U njihovo ime, dr Jovan Manojlović je održao govor na mađarskom jeziku. Ovo je bilo i zadnje zasedanje gradskog veća u tom sastavu. U danima koji slede, Srpsko-Bunjevačko nacionalno veće preuzima vlast u gradu.[6]
Srpsko-Bunjevačko nacionalno veće je između 10. i 13. novembra uzelo sedište u gradskoj kući. Mađarska strana je tražila kompromis sa njom, ali druga strana to nije prihvatila. Slične stvari dešavele su se i u Somboru.
4.2. Stizanje srpske vojske – „Finis Hungariae”[7]
Prvi voz sa srpskom vojskom stigao je u Suboticu u 18.35 sati, 13. novembra 1918. godine. Članovi nacionalnog veća nisu bili sigurni da li će vojska i ostati, jer je bilo nekih glasina da će se ona vratiti u Novi Sad. Vojsci su po nekim sećanjima klicali i na mađarskom jeziku.[8] Komandant jedinice koja je stigla bio je potpukovnik Živulović. Pozdravne govore držali su: Šime Milodanović, u ime Srpsko-Bunjevačkog nacionalnog veća na srpskom i dr Lajoš Dembic (dr. Dembic Lajos), zamenik gradonačelnika, na mađarskom jeziku.
Oficiri su ostali na železničkoj stanici i poručili Srpsko-Bunjavačkom nacionalnom veću da ne odu kućama nego da ostanu skupa. Zatim su poslali deo jedinica prema Baji i Somboru. Posle toga, večerali su u restoranu Zlatno Jagnje (Arany Bárány) koju su kasnije nazvali imenom Srpski kralj. Tokom noći, vojnici srpske vojske su patrolirali. Sledećeg dana, 14. novembra, stigle su nove trupe vojske pod komandom pukovnika Vladislava Krupeževića i pukovnika Milana Atanackovića. Krupežević je postao komandant u gradu, a Atanacković njegov zamenik. Time su postavljeni temelji uvođenja srpske uprave u Subotici.
Gradsko veće je rasformirano 18. novembra. Kao razlog navedeno je, da se ne bave ishranjivanjem srpske vojske. Komandant je ušao u gradsku kuću i poterao odatle predstavnike lokalne vlasti. U gradu je bilo sve više vojnika, a postavljena je i komanda Dunavske divizije. Komandant je postavio novog gradonačelnika, dr Stipana Matijevića, senatore je razrešio dužnosti i imenovao je nove članove. Interesantno je, da je jedan od članova, Stipan Vojnić Tunić, uskoro postao gradonačelnik Baje, a na njegovo mesto postavljen je dr Josip Prčić. Dr Lajoš Dembic je bez ikakvog otpora predao vlast. Novi gradonačelnik je 19. novembra organizovao polaganje zakletve i tako su počeli da upravljaju gradom. Nova vlast je bila nemoćna: ugarski novac je devalvirao, iz Beograda još nisu stizale instrukcije, a Budimpešta više nije imala nikakvu kontrolu nad situacijom. Nova upravna vlast u gradu je imala puno članova koji nisu imali nikakvog iskustva u upravi.
4.3. Odluka u Novom Sadu
Polovinom novembra započeta je organizacija Velikog narodnog skupa za poslanike Bačke, Banata i Baranje. Inicijativni sastanak je održan 16. novembra, odluke donete na njemu bile su veoma značajane za sve što će se desiti 25. novembra. Osim predstavnika iz Bačke, Banata i Baranje sastanku su prisustvovali i predstavnici iz Zagreba i Beograda. Iz Subotice su na sastanku prisustvovali dr Stipan Matijević i Dušan Manojlović. Sastanak je održan u prostorijama Matice srpske i trajao je do kasno u noć. Odlučili su o čemu će biti reči na skupštini, koje će odluke doneti 25. novembra, i razgovarali su i o tome kakva treba da bude nova vlast i njihova uloga u njoj. Velika skupština je imala 757 delegata, od toga: 578 Srba, 84 Bunjevca, 62 Slovaka, 21 Rusina, 3 Šokca, 2 Hrvata, 6 Nemaca i 1 Mađara.[9]
Na velikom zboru delegati su jednoglasno prihvatili predloge formulisane 16. novembra i, između ostalog, rasformiranje postojeće strukture vlasti, i odlučli da u zavisnosti od veličine naselja organizuju senate od 60 do 120 članova. Gradonačelnike će postaviti Nacionalna veća, koja su osnovana 25. novembra.
4.4. Svakidašnjica pod novom upravom
Prvi i najteži zadatak Gradskog veća bio je ishrana vojske. Stanovništvu je već bilo dosta podnošenja žrtava zbog ishrane austrougarske vojske, koje je sakupljalo deoničarsko društvo „Haditermenj” (Haditermény részvénytársaság), i koje je dotada rekvirisalo dobra radi snabdevanja vojske. Prehrambene namirnice je stanovništvo i dalje kupovalo po sistemu racionalisanja (sistem kartica). Počela je trgovina stokom, u kojoj su učestvovali i nova vlast i crnoberzijanci. Ono što je kupovala nova vlast odvoženo je u druge krajeve zemlje. Glavni zadatak gradonačelnika je bio da se uhvati u koštac sa trgovinom na crno.
Počeli su da progone i privode i ljude opasne po novu vlast. O tome je odlučivalo gradsko veće, i čak su zatražili pomoć državnih struktura. Opasne pojedince je, verovatno, imenovalo samo gradsko veće, po saznanjima koje su imali o svojim sugrađanima.
Za to vreme je novi gradonačelnik likvidirao[10] ostatke bivše vlasti. Luku Pleskovića je odstranio iz njegove kancelarije jer nije hteo da prizna novu vlast. Svi oni koji su smatrani „neželjnim elementima” dobili su otkaz, to ja važilo i za činovnike nižeg ranga. Oni u koje nije imao poverenja i koji nisu poznavali novi službeni jezik, takođe su dobili otkaz. Mogao je da ostane činovnik samo onaj koji je dobro poznavao službeni jezik.[11] U gradu je više oficira dobilo stan, za što se pobrinuo sam gradonačelnik.
4.5. Simbolično preuzimanje grada: Poseta prestolonaslednika Aleksandra
Posetu regenta prestolonaslednika je pripremio Ješa Damjanović, maršal dvora. Dogovaranje je bilo dugo i svaki detalj posete bio je precizno razmatran. Zapravo, Damjanović je gradonačelniku saopštio šta očekuje od njega. Senat je počeo da funkcioniše kao odbor za doček regenta. Poseta se dogodila posle više odlaganja, 26. jula 1919. godine. Regenta su očekivali u 16 časova, ali se gradsko veće sakupilo radi pozdrava već u 15 časova. Stanovništvo se pojavilo isto u velikom broju, i nisu se rasuli kada je pao veliki pljusak. Regent je u 17 časova stigao automobilom. Posle govora dobrodošlice sa ugodnim pohvalama, Aleksandru Karađorđeviću je Toma Perčić, lokalni seljak, ponudio hleb i so. Potom je Prestolonaslednik prošetao glavnom ulicom. Sobu za gosta su uredili u gradskoj kući, gde je razgovarao na audijenciji sa glavnim ekonomskim akterima Subotice. Potom su prešli u hotel Beograd, jer je odlučeno da se narodno slavlje ne održi pod vedrim nebom. Večera je poslužena u hotelu Zlatno Jagnje. Na regentovoj levoj strani sedeo je gradonačelnik, a desno vojvoda Petar Bojović. S obzirom da Prestolonaslednik nije voleo duge zrdravice, kratak govor održao je samo dr Vladislav Manojlović. Posle toga, Prestolonaslednik je održao govor u kojem je hvalio Bunjevce i svoju vojsku. Govorio je i o tome da „neki” rade na tome de „otcepe” deo svoga naroda, ali da to on neće dozvoliti. Posle toga su stanovnici Aleksandrova zamolili regenta da ih poseti. On je to prihvatio i saopštio da menja plan svoje posete, i da će još jedan ceo dan da provede u Subotici. Prvobitni plan je bio da sledećeg dana poseti novu državnu granicu[12] i nakon toga krene u Sombor. Vrhunac dana je bio kada je na terasi iznad glavnog ulaza Gradske kuće primao čestitke građana. Sledećeg dana je prvo u pravoslavnoj crkvi pa u katoličkoj, učestvovao na bogosluženju i posle svečanog ručka otišao u Aleksandrovo. Popodne se malo odmarao i posle toga je posetio Palić, gde su bile organizovane igranke u svim zgradama pored jezera. Regent je prošetao i na šetalištu pored jezera, kada je izrazio svoje zadovoljstvo gradonačelniku, koji je smatrao da tada može da zamoli Regenta. Rekao je da bi Subotici bili potrebni vodovod i sistem kanalizacije, na šta je Prestolonaslednik odgovorio da će to pitanje biti rešeno na vreme. Regent je sledećeg dana otputovao vozom u 11 sati. Gradonačelnik je izrazio najveće zadovoljstvo što je od najkompetentnije osobe čuo da će grad pripasti novoj južnoslovenskoj državi.
4.6. Subotički pravni fakultet, kao realizator „nacionalnog zadatka”
Dr Stipan Matijević, gradonačelnik Subotice, je uspeo da osnuje odsek Pravnog fakulteta iz Beograda u Subotici. To je Matijeviću bilo jedno od poslednjih postignuća dok je bio gradonačelnik. Novi Sad je takođe želeo isto, ali je odluka ipak pala na Suboticu, jer je smatrano da je odsek korisniji u gradu koji je blizu granice gde se idealistička omladina, kakva je studentska populacija na pravnim fakultetima, mora uhvatiti u koštac sa neprijateljskom propagandom.
Važan događaj je bio, kada su organi Kraljevine SHS januara 1920. godine, preuzeli kontrolu nad železničkom stanicom.[13] To nije išlo bez poteškoća, jer su se žalezničari pobunili u aprilu iste godine, ali je pobuna brzo i sa velikim snagama ugušena.
U ovaj niz simboličnih i konkretnih događaja spada osnivanje Narodne odbrane u gradu. U nju su brzo regrutovani članovi i organizovane su vežbe. Komunističko „buntovništvo” u gradu su osudili na mitingu održanom 25. aprila, na kojem je ušestvovalo 5000 ljudi. To je podržalo i mađarsko stanovništvo grada.[14]
5. Kratkoročne posledice promene suvereniteta
Proslava prve godišnjice dolaska srpske vojske protekla je uz velike govore. Nova gradska uprava i prosvetno kulturne organizacije Srba i Bunjevaca su postale sve stabilnije. Grad su posetili sa vremena na vreme visoki funkcioneri iz državne uprave.
Novi gradonačelnik dr Franjo Sudarević, lekar, je postavljen 4. maja 1920. godine. Mesec dana kasnije je potpisan Trijanonski mirovni sporazum. Njega je novi gradonačelnik odmah obznanio i napisao proglas građanima. U proglasu veliča srpsku vojsku i kritikuje „godine ropstva“ i na kraju konstatuje da Subotica više nije ugarski grad već jugoslovenski. Trianonski ugovor su slavili u crkvama, a i kod gradske kuće gde su pekli volove koje je stanovništvo dobijalo besplatno. Slavlje je trajalo kasno u noć. Posle toga su usledili napori da bi selo Kelebija pripojili južnoslovenskoj državi, jer odredbe mirovnog ugovora o razgraničenju nisu bile sasvim precizne po ovom pitanju. Na kraju je državi pripalo otprilike polovina seoske teritorije, i tom uspehu su pridoneli pored gradonačelnika i jugoslovenske diplomatije i jaka vojna snaga stacionirana u Subotici. Slična situacija bila je i kod Hajdukova. Pitanje konačnog i tačnog razgraničenja rešeno je tek kada je Komisija za određivanje granične linije završila svoj posao. Komisija je počela rad 7. aprila 1922. godine. Njeni članovi su bili međunarodni oficiri. Engleski oficir je bio predsedavajući, pored njega su članovi komisije bili francuski, italijanski i japanski predstavnik. Odluke su donosili zajednički.
Rezultat njihovog rada je bio taj da je deo gradske teritorije podeljen: od 97363 hektara, južnoslovenskoj državi je pripalo 80917 hektara, čime je vođstvo grada, uglavnom, bilo zadovoljno.
6. Dugoročne posledice promene suvereniteta
Subotica je postala deo južnoslovenske države. Tada je počelo opadanje mađarskih kulturnih ustanova i polet slovenskih, a među njima i bunjevačkih. Jevrejsko stanovništvo u gradu, koje je pre promene suvereniteta jačalo „mađarski pečat”, počelo se prilagođavati novoj vlasti. U prosveti je drastično smanjen broj mađarskih razreda, a ubrzo je uvedena analiza prezimena, tako da decu nemađarskih prezimena roditelji nisu mogli upisivati u mađarske razrede. Promenjeni su nazivi ulica, a obeležja nekadašnjeg suvereniteta u potpunosti uklonjena. U centru grada je umesto skulpture „Turula” (vrsta sokola, koja se ne može tačno odrediti, i koji je bio mitološki predak Arpadovića) postavljena je skluptura „Cara Jovana Nenada”. Dobar deo mađarskog stanovništva nije znao srpski pa je bio ignorisan tj. nisu mogli ostvarivati svoja prava i rešavati svoje probleme u upravi. Subotica je postala pogranični grad, nije bilo ulaganja sa strane, a industrijalci su takođe shvatili da više vredi da sarađuju sa državnim centrom i počeli su da izvlače kapital iz grada. Subotica se našla u dotada nepoznatoj situaciji usporenosti.
7. Zaključak
Po sledu događaja možemo zaključiti da su promene u Subotici i u regionu, bez sumnje posledica prvenstveno ratnih događaja i promena u vojno – političkim odnosima. Mada moramo da konstatujemo, da je srpska strana bila uspešna jer je pored vojne sile imala i jasno postavljene ciljeve i plan kako da ih ostvari, dok sa druge strane, raspadajuća Ugarska to nije imala. Takođe, srpska strana je pronašla dobro ideološko pokriće za svoje delovanje, koje je bilo u skladu i u duhu vremena. Još je važnije bilo da je ona imala saveznike.
Ugarska/Mađarska nije imala vojnu silu koju bi mogla da iskoristi radi postizanja ciljeva, koje, uzgred rečeno, politička elita nije ni formulisala. Šta više, ta elita nije bila ni sigurna, a bila je i duboko podeljena. Razmatranje tih pitanja – kako je nastala ta situacija – iziskivalo bi čitavu studiju, tako da sada ostajemo samo na zaključku da je Mađarska bila slaba u odnosu na Srbiju. Vlade koje su se brzo menjale nisu mogle da rešavaju probleme – za to nisu imale ni ideologiju ni saveznika. Prema tome, presudni momenat za Suboticu bio je 13. novembar 1918. godine. Iz ideološkog aspekta, ponašanje bunjavačkog stanovništva bilo je presudno, jer je ono bila osnova na koju se moglo pozivati srpsko rukovodstvo, kako bi moglo da poveže prošrivanje svoje teritorije sa Vilsonovim principima (tj. time što je nastalo od njih tokom procesa stvaranja mirovnih ugovora).[15] A ta ideologija je bila potrebna radi ubeđivanja velikih sila.[16]
Indikator želje za sloveniziranjem novoosvojenih teritorija predstavlja odnos prema školstvu (a preko toga i prema omladini). U Vojvodini je od 71 srednjoškolskih razreda na mađarskom jeziku ostalo svega dva. Što se osnovnih škola tiče, do 1941. godine je ostalo 250 mađarskih razreda, dok je pre promene suvereniteta njihov broj bio od prilike 4000.[17]
Literatura:
– A. Sajti Enikő: Impériumváltások, revízió, kisebbség (Magyarok a Délvidéken 1918-1947). Napvilág kiadó, 2004. (Enike A. Šajti: Promena imperija, revizija, manjina (Mađari na Delvideku 1918-1947). Napvilag, 2004.)
– Csuka János: A délvidéki magyarság története 1918-1941. Püski, Budapest, 1995. (Janoš Čuka: Istorija mađara Delvideka 1918-1941. Piški, Budimpešta, 1995.)
– Domonkos László: Forognak a kerekek (33 hónap Baranyában). Püski, Budapest 1999. (Laslo Domonkoš: Točkovi se okreću (33 meseci u Baranji). Piški, Budimpešta, 1999.)
– Matijević, Dr. Stipan: Događaji koji su se odigrali za vreme mojeg javnog delovanja od 10. nov do 20 maja 1920. god. Subotica, 1928.
– Pavlov, Plamen; Janev, Jordan: A bolgárok rövid története (A kezdetektől napjainkig). Cédrus alapítvány–Napkút kiadó, Budapest, 2005. (Plamen Pavlov, Jordan Janev: Kratka istorija Bugara (Od početaka do danas), Fondacija Cedar – Izdavač Napkut, Budimpešta, 2005.)
– Protić, Marko: Zlatni dani Subotice (Od odlobođenja do potpisa mira 13. nov. 1918-4. jun. 1920.
– Szarka László (szerk.): Kisebbségi magyar közösségek a 20. században. Gondolat Kiadó – MTA Kisebbségkutató Intézet, Budapest, 2008. (Laslo Sarka (urednik): Mađarske manjinska nacionalne zajednice u 20. veku. Gondolat, Institut Mađarske akademije nauka za istraživanje manjina, Budimpešta, 2008. godina).
– Šokčić Joso: Subotica pre i posle oslobođenja. Jugoslovenski dnevnik, Subotica, 1934
[1] Leksandar Malinov, lider Demokratske Stranke je osnovao vladu (Pavlov-Janev 2005. 120).
[2] Pavlov-Janev 2005. 120.
[3] Šoškić, 1938. 41.
[4] A. Sajti, 2004, 12. str.
[5] Protić, 1930. 22. str.
[6] Zapravo će biti vlast u ruci srpske vojske, al „de iure“ Srpsko-Bunjevačko nacionalno veće će prerasti u novu gradsku vlast.
[7] Protić, 1930. 36. str. To je po autoru izrekao Lazar Stipić u trenutku ulaska u stanicu voza sa vojskom.
[8] Matijević, 1928. 6. str.
[9] Szarka (urednik), 2008. 44. str. (Ovaj deo napisla je A. Sajti)
[10] Matijević, 1928. 16. str. Govori se o: „Likvidiranju mađarskog režima” – „A magyar rezsim likvidálása”.
[11] Matijević, 1928. 16. str.
[12] Postupalo se kao da je zaista reč o državnoj granici, mada ona u tom trenutku to još nije bila.
[13] Protić, 1930. 90. str.
[14] Protić, 1930. 93. str.
[15] Po Čuki, Vilsonovi principi su bili izvitopereni (Csuka 1995. 12). U svakom slučaju, Vilsonov govor koji sadrži 14 tačaka, nije konkretizovao postupke za srednju Evropu, i to nije ni bio glavni već sporedni deo tog govora.
[16] Slučaj Pečuja je sasvim drugačiji, detaljnije o tome piše Domonkoš (Domonkos 1999).
[17] Szarka (ured.) 2008. 112. str. (Taj deo napisala Enike A. Šajti).
subotickaistorija 