Uvod
Zaposedanjem Subotice 13. novembra 1918. od strane srpske vojske, samo nekoliko sati pre potpisivanja Beogradskog ugovora o primirju, započeo je jedan novi politički i državnopravni period, koji će determinisati i sve ostale društvene procese, pa tako i one u oblasti kulture i prosvete. Njegova osnova je bila presecanje svih veza sa Budimpeštom i uspostavljanje novih sa Beogradom.
Šta se izmenilo u Subotici u odnosu na dotadašnje stanje? Nakon kratkotrajne vojne uprave, dolazi do konsolidacije civilne vlasti koja je pod direktnom upravom Beograda. Svi funkcioneri se postavljaju, ukinuta je samouprava oličena u izborima za Gradsku skupštinu. Mesta u upravi zauzimaju “slaveni”, svi koji odbijaju da polože zakletvu novom Kralju, gube položaje. Neslovenima u prvo vreme nisu priznata izborna prava, isključeni su iz agrarne reforme, … Sa mogućnosću optiranja, dolazi do pomeranja stanovništva koja su dvosmerna. Na ekonomskom polju, vrši se “nacionalizacija”, firme se stavljaju pod sekvestar. Vladaju velike nestašice, goriva, hrane i drugih osnovnih potrebština. Mađarski, kao do tada zvanični jezik se potiskuje iz javne upotrebe, škole i zabavišta na mađarskom jeziku se zatvaraju, a vaspitači i učitelji otpuštaju. Svi koji su doselili u periodu rata, pod obrazloženjem nedostatka stanbenog prostora, izgone se iz Grada.[1]
Jedan od elemenata pokazatelja novih vremena je i brojno stanje subotičke populacije koje po lokalnom popisu[2] stanovništva iz februara 1919. godine daje sledeće podatke o narodnosti: Bunjevaca 65 135, Srba 8 737, Mađara 19 870, Nemaca 4 251, Jevreja 3 293, ukupno 101 286, i time beleži velika odstupanja u odnosu na zadnji – državni popis iz 1910, u okvirima Monarhije.
Sve te činjenice obrazuju i daju dosta sumornu sliku o diskrimintornom položaju neslovena, prvenstveno subotičkih Mađara, do tada najbrojnije nacije, ali ipak treba istaći da sem pojedinih varnica revašizma prema njima, nije bilo slučajeva ozbiljnijeg atrociteta. 
“Što se tiče javnih predavanja, pozorišnih predstava i umetničkih koncerata izgleda da su oni ustupili mesta baru, kafanskom životu i zabavama slične vrste. Svelo se na minumum ono što diže duh i povisilo na maksimum što zadovoljava telo.” Ta kratka izjava, napisana 1925, dobro karakterizira niz sličnih ocena o učmalosti u subotičkom kulturnom životu u godinama nakon rata.[3]
Da li je zaista na kulturnoj, javnoj sceni vladalo takvo mrtvilo i nezainteresovanost? Ko su bili subjekti i akteri delovanja na njoj?
Prateći i koristeći arhivsku građu Senata, odeljenja Velikog beležnika, pod oznakama II (Istorijski arhiv Subotica, F:47.1199.- 1211. ), molbe za odobrenje korišćenja lokala i prostora u gradskoj svojini, kao temeljni izvor podataka, uz literaturu o kulturnoj prošlosti Subotice i lokalnu štampu, pokušaćemo da damo prilog poznavanju kulturnih zbivanja u Subotici u prvim poratnim godinama, od 1918. do 1923.
Šta je bilo potrebno da bi se održala jedna javna priredba? Odobrenje Senata kao i gradske kapetanije (policije), ali i obezbeđen lokal odnosno mesto za održavanje. U gradu nije bilo mnogo mesta gdje su se mogli održavati veliki skupovi, pozorišne ili druge predstave. Najpogodnije su bile dvorana Pozorišta i Velika većnica u Gradskoj kući, koje su bile u vlasništvu grada, pa se upravo zato praćnjem molbi za njihovo korištenje može dobiti pregled te vrste kulturnih i drugih javnih zbivanja.
Treba istaći da su senatske odluke donošene nakon obezbeđivanja kapetanske dozvole. Grad je doneo odluku da se za sve javne manifestacije, sem Sokolskih, naplaćuje u poseban porez od 25% vrednosti ulaznica[4], a imao je i tarifu za upotrebu pozorišta u vrednosti od 120 kruna. 
[1] Naredba o izgonu ratnih doseljenika, MUD, Otseka za BBB,onih koji su su se u Suboticu naselili u periodu od 27.7.1914. godine, pogađala je veliki broj stanovnika. Sačuvana građa svedoči o nekoliko stotina pokrenutih postupaka za iseljavanje. Istorijski arhiv Subotica, dalje IAS, F:47. XIX, 80.
[2] Popis je orgnizovan da se tom statistikom podupre položaj i zahtevi naše delegacije na pariskoj mirovnoj konferenciji.
[3] Anonim (Mil.) Subotički anali (1918-1925), Književni sever, sv.1, Subotica, april 1925, st. 35.
[4] IAS, F:47.1.153 P.S.
Kabare, cirkus, hipnoza,…
Josip Ivanković “najmlađi jugoslovenski salunski atleta” tražio je i dobio priliku da zabavi subotičku publiku izvođenjem svoje cirkusko atleteske predstave 20. i 21. novembra 1919. godine. Na plakatima se atleta reklamira da na sebi drži 1 200 kg, te drugim atletskim, žonglerskim i mađioničarskim točkama. Praktikovao je izavivanje publike na hrvački meč. Pored toga za posetioce je organizaovana i tombola.[1]
Sličnog karaktera je bilo i gostovanje “prvog čarobnjaka u Jugoslaviji” Abdul Rize Bega, koji je za 7. april objezbedio dozvolu za upotrebu sale pozorišta.[2]
Krajem decembra 1919. godine, Bela Sentirmai u ime “Royal Cabarea” pisao je molbu za dobijanje sale pozorišta, pošto je planirao držanje kabaretske predstave za 1.januara 1920. Verovatno zbog toga što je molba pisana 29.12. Senat nije mogao da je reši na vreme, i ona je kao bespredmetna odložena ad acta.[3]
I “hipnotizer” Lajoš Keveši nalazio je svoju publiku u Subotici. On je čak u dva navrata držaopo dve predstave, aprila i avgusta 1920. godine. Sve potrebne dozvole za priredbe u sali hotela Pešta, dobio je za 18. i 19. aprila, kao i 11. i 12. avgusta 1920. godine. Iz njegove molbe saznajemo da se on bavio “hipnozom i sugestijom”.[4] Sličnog karaktera bila su i predavanja prof. Šenka. On je dobio dozvolu da 7, 8. i 9. 1920, održi svoj nastup u pozorištu. U svojoj molbi je naveo da će govriti srpskohrvatskim i mađarskim jezikom, o predmetu “telepatijskom prikazivanju”. Slična predavanja, navodi on dalje, održao je u svim većim gradovima Evrope.[5]
Cirkus “Slavija” gostovao je u leto 1920, a cirkus Antona Kočke dobio je dozvolu da podigne svoju šatru (preko puta firme “Kraus i sinovi”, koja je bila na adresi Vilsonova ulica 9), aprila 1921.[6]
Molba Fenjveš N. za održavanje “Međunarodnog krabuljnog bala” (maskenbala) 21. novembra 1920, nije naišla na dobar prijem i odbijena je.[7]
Dozvole za otvaranje lokala, stalnog “Orfeuma i kabarea” dobili su marta 1921, Dušan Jurišić i Marjan Serdarušić iz Novog Sada. Već jula, oni se žale zbog velikog poreza. Na ulaznice, navode oni, naplaćuje ime se 80% porez, a program koji su oni priređivali, košta ih 150 000 kruna mesečno!
[1] IAS,F:47.1200.II 245/1919
[2] IAS,F:47.1202. II 53/1920
[3] IAS, F:47. 1200. II 271/1919
[4] IAS, F:47.1203.II 171/1920
[5] IAS, F:47.1203. II 217/1920
[6] IAS, F:47.1204. II 73/1921
[7] IAS, F:47.1203. II 209/1920
subotickaistorija 