“GRADSKA PLINARA” u Subotici

 “GRADSKA PLINARA”

https://suistorija.wordpress.com/industrija-i-industrijalci-ipar-es-iparosok/beleske-o-gradskoj-plinari-i-alfonzu-seereineru/

Ona je osnovana  1890. godine, kada je i  započeto  sa  polaganje gasovodne mreže. Koncesija za nju  je izdata  još 1888.  godine.  Sa radom  je otpočela 1891. godine. Adresa njenih pogona (u međuratnom periodu) je glasila Put Oslobođenja 75 (danas  Marksov  put), (na uglu sa Lošinjskom ulicom).

U prvo vreme najveći deo proizvodnje je bio nemenjen u  cilju osvetljavanja ulica a tek manji deo za potrebe domaćinstava. U kasnijem periodu, nakon rata, sa uvođenjem elektrifikacije i u javno osvetljenje, sve manje će proizvoditi za te potrebe, a pošto nije raslo interesovanje ni kod drugih potrošača, radiće neekonomično sa minimalnim kapacitetima. 180

Za vreme rata, 1917. godine, izvršen je njen otkup od  strane privatnika, da bi se od 1923. godine opet našla u posedu gradskih institucija.U periodu 1914-1923. godine bila je slabo održavana. Situacija zatečna u njoj 1918. godine govorila je da je bila posve zapuštena. Tada u  zemlji nije bilo odgovarajućeg visokokaloričnog uglja, koji je bio potreban za njenu proizvodnju. Plinara

Baš zbog toga je u periodu 1923-1924  preuređena je da radi  i sa  mrkim  ugljem.

1923 preuzela Stedionica ResenjeTa odluka je bila plod rezultata  stručne inspekcije, koju je  tražila  i dovela gradska  vlast. Početkom  1923. godine, angažovani su istaknuti tehnički stručnjaci iz te oblasti, inž. Rada Vrbanić, direktor Električne centrale iz Zagreba, inž. Franja Kronja, upravnik zagrebačke Plinare i Franja Policer upravnik Plinare u Osijeku. Oni su dali predloga za njen dalji opstanak,  pošto su  izračunali da je ekonomičnija njena  rekonstrukcija od potpunog gašenja. Predložili su nabavku postrojenja  koja  bi omogućila  upotrebu domaćeg uglja u sistemu “Dopelgasanlage”.  Tim planom, koji je i usvojen, Plinara bi i dalje obezbeđivala plin za osvetljenje ulica i druge potrošače. Investicijom od 2 000 000 dinara,  u  realizaciji tog  cilja, Gradska  štedionica  će  aprila  1923.  godine  i  preuzeti  na  sebe upravljanje Plinarom. [1] Bilo je predviđeno da Plinara godišnje proda 500 000 m3 plina, od čega bi Grad za svoje potrebe utrošio 400 000 m3 a privatnici 100 000 m3. Čitav naredni period rada Plinare, koji je bio zasnovan na tom “amortizacionom planu”[2], usled nemogućnosti da Grad konzumira navedenu količinu gasa (umesto 500 000 koristili su samo 300 000 m3) i plati određenu cenu za njega, doveden je u pitanje. Gomilali su se dugovi, u 1925. godini su iznosili preko 1 000 000 dinara, a Plinara “svakim danom sve više propada”.[3]

U 1925. godini grad je na ime osvetljenja plaćao Plinari 900 000 dinara. Javno osvetljenje se sastojalo od 900 komada plinskih lampi[4], od kojih je jedan deo montiran prethodne godine. Radi uštede, 1925. godine je donesena odluka da 130 lampi svetli čitavu noć a 770 samo pola noći.[5] Veliki problem je predstavljalo i uništavanje ulične rasvete.”U poslednje vreme sve češće se događa, da se ulične lampe polupaju pa i da se iz temelja sruše.” pisala je Gradska štedionica apelujući na gradske vlasti da počinioce “pijane i nemarne ljude” najstrožije kažnjava.[6]

U daljem radu Plinare, zabeležen je i jedan incident sa žrtvama kod korisnika plina. Zbog  izuzetnih  hladnoća,  februara  1928. godine, oštećen  je gasovod u Tolstojevoj, Rajičevoj i Sudarevićevoj  ulici. Mada je proizvodila radi sigurnosti – smrdljivi, karbonirani plin, tada je zabeležen i nesrećni slučaj, smrt trovanjem porodice Velđi (Völgyi). Oni su,  po tvrdnjama Plinare, osetili neprijatan  miris nekoliko nedelja ranije pre tragičnih događaja, ali pošto nisu  to prijavili,  Plinara  je prebacila odgovornost na njih. [7]

Nakon toga  popravljeno je 2000 m. vodova. Ukupna dužina mreže je premašivala 70 km. Za prva 4 meseca 1930. godine proizvela je 174 000 m3 plina. Imala je bateriju peći  sa horizontalnim retortama. Tada je od javnog osvetljenja bilo u gradu  911 plinskih i 137 električnih svetiljki.

Od 1934. godine, zbog elektrifikacije gradskog  osvetljenja radi samo za privatne konzumente. [8]

Nadležne vlasti, Sresko načelstvo i KBU vode 1935-1936. godine postupak protiv Gradske plinare (i Gradske klaonice) zbog neposedovanja odgovarajućih ovlaštenja i registracije  i zbog tih nedostataka izriču i novčanu kaznu opštini Subotica.[9] Te 1937.  godine potrošila  je  142 900 kg plinskog uglja,  44 800 kg koksa i  8 300 kg drva. Proizvela  je  u procesu suve destilacije 45 792 kubna metra plina, (maksimalni  kapacitet  je bio 800 000 m3), 90 030 kg koksa, 7 510 kg katrana i 1 830 drvenog uglja.[10] Iste godine je novosadskoj plinari prodala neke delove  svoje opreme, 700  m livenih plinskih cevi, 30 kandelabera i 30 gasnih lampi.

Tehnički direktori Plinare su  bili (do  1923. godine)  inž. Alfons Serajner (Seereiner) [11],  a zatim (do 1941.godine) Adam Gutvajn (Guttwein) mašinski inženjer.[12]

I  posle  1945.  bila  u funkciji, ali mreža  je  oštećena  u bombardovanju, a pogon slabo održavan. U 1952. godini ima 60 km mreže i snabdeva 800  potrošača, proizvodeći 1200 metara kubmih plina.[13]

Godine 1951.  kao i druge Plinare u Jugoslaviji, pregladeo ju je francuski stručnjak  iz Ujedinjenih nacija  i dao sugestije za unapređenje proizvodnje.

[1] IAS, F:47.3. 63 P.S. 9766/1923. Prilikom  preuzimanja,  izvršen  je pregled poslovanja i računovodstva Plinare i utvrđen niz mahinacija za koje je odgovrnost snosio dotadašnji upravnik  Alfons Serajner. Zbog toga je on podneo ostavku na taj položaj.

[2] IAS, F:47. XVI 80/1925. Cena kubnog metra gasa je tada iznosila 4 dinara.

[3] isto

[4] IAS, F:47 XVI 3/1925, 5/1925.

[5] isto

[6] isto. Upozoreni su i kućevlasnici, pred čijom kućom se desi uništavanje lampi, da im Plinara naće više popravljati nastale štete na osvetljenju.

[7] IAS, F:47.Gr. 755/1929. Porodica Velđi  je  stanovala  u  Sudarevićevoj ulici.

[8] IAS, V 5419/1936

[9] IAS, F:57. 1908/1937

[10] IAS, F:47,  Zapisnik  1937

[11] Alfons Serajner (Sereiner) je bio mašinski inženjer. Protiv njega  je 1924.  godine  sprovedena  disciplinska istraga i utvrđeno je da je “nesavjesno vodio gradsku plinaru, učinio velike prevare i zloupotrebe, – naročito špekulacijom sa  valutama,  i time nanio ogromnu štetu plinari”. O  ukupno  nanetim  štetama  govori podatak da je na ime odštete Serajner izrazio spremnost da plati 175 000 dinara. IAS, F:47. Gr.1541/1927

[12] Adam Gutvajn je rođen 1892. godine  u Crvenki.  Nemačke narodnosti, evangelik  po  veroispovesti.Od  1920.  godine   bio   je zaposlen je u gradskom tehničkom odeljenju

[13] IAS, F:68,I 1169/1952.

 

Oglasi