“GRADSKA PLINARA”
Ona je osnovana 1890. godine, kada je i započeto sa polaganje gasovodne mreže. Koncesija za nju je izdata još 1888. godine. Sa radom je otpočela 1891. godine. Adresa njenih pogona (u međuratnom periodu) je glasila Put Oslobođenja 75 (danas Marksov put), (na uglu sa Lošinjskom ulicom).
U prvo vreme najveći deo proizvodnje je bio nemenjen u cilju osvetljavanja ulica a tek manji deo za potrebe domaćinstava. U kasnijem periodu, nakon rata, sa uvođenjem elektrifikacije i u javno osvetljenje, sve manje će proizvoditi za te potrebe, a pošto nije raslo interesovanje ni kod drugih potrošača, radiće neekonomično sa minimalnim kapacitetima. 
Za vreme rata, 1917. godine, izvršen je njen otkup od strane privatnika, da bi se od 1923. godine opet našla u posedu gradskih institucija.U periodu 1914-1923. godine bila je slabo održavana. Situacija zatečna u njoj 1918. godine govorila je da je bila posve zapuštena. Tada u zemlji nije bilo odgovarajućeg visokokaloričnog uglja, koji je bio potreban za njenu proizvodnju. 
Baš zbog toga je u periodu 1923-1924 preuređena je da radi i sa mrkim ugljem.
Ta odluka je bila plod rezultata stručne inspekcije, koju je tražila i dovela gradska vlast. Početkom 1923. godine, angažovani su istaknuti tehnički stručnjaci iz te oblasti, inž. Rada Vrbanić, direktor Električne centrale iz Zagreba, inž. Franja Kronja, upravnik zagrebačke Plinare i Franja Policer upravnik Plinare u Osijeku. Oni su dali predloga za njen dalji opstanak, pošto su izračunali da je ekonomičnija njena rekonstrukcija od potpunog gašenja. Predložili su nabavku postrojenja koja bi omogućila upotrebu domaćeg uglja u sistemu “Dopelgasanlage”. Tim planom, koji je i usvojen, Plinara bi i dalje obezbeđivala plin za osvetljenje ulica i druge potrošače. Investicijom od 2 000 000 dinara, u realizaciji tog cilja, Gradska štedionica će aprila 1923. godine i preuzeti na sebe upravljanje Plinarom. [1] Bilo je predviđeno da Plinara godišnje proda 500 000 m3 plina, od čega bi Grad za svoje potrebe utrošio 400 000 m3 a privatnici 100 000 m3. Čitav naredni period rada Plinare, koji je bio zasnovan na tom “amortizacionom planu”[2], usled nemogućnosti da Grad konzumira navedenu količinu gasa (umesto 500 000 koristili su samo 300 000 m3) i plati određenu cenu za njega, doveden je u pitanje. Gomilali su se dugovi, u 1925. godini su iznosili preko 1 000 000 dinara, a Plinara “svakim danom sve više propada”.[3]
U 1925. godini grad je na ime osvetljenja plaćao Plinari 900 000 dinara. Javno osvetljenje se sastojalo od 900 komada plinskih lampi[4], od kojih je jedan deo montiran prethodne godine. Radi uštede, 1925. godine je donesena odluka da 130 lampi svetli čitavu noć a 770 samo pola noći.[5] Veliki problem je predstavljalo i uništavanje ulične rasvete.”U poslednje vreme sve češće se događa, da se ulične lampe polupaju pa i da se iz temelja sruše.” pisala je Gradska štedionica apelujući na gradske vlasti da počinioce “pijane i nemarne ljude” najstrožije kažnjava.[6]
U daljem radu Plinare, zabeležen je i jedan incident sa žrtvama kod korisnika plina. Zbog izuzetnih hladnoća, februara 1928. godine, oštećen je gasovod u Tolstojevoj, Rajičevoj i Sudarevićevoj ulici. Mada je proizvodila radi sigurnosti – smrdljivi, karbonirani plin, tada je zabeležen i nesrećni slučaj, smrt trovanjem porodice Velđi (Völgyi). Oni su, po tvrdnjama Plinare, osetili neprijatan miris nekoliko nedelja ranije pre tragičnih događaja, ali pošto nisu to prijavili, Plinara je prebacila odgovornost na njih. [7]
Nakon toga popravljeno je 2000 m. vodova. Ukupna dužina mreže je premašivala 70 km. Za prva 4 meseca 1930. godine proizvela je 174 000 m3 plina. Imala je bateriju peći sa horizontalnim retortama. Tada je od javnog osvetljenja bilo u gradu 911 plinskih i 137 električnih svetiljki.
Od 1934. godine, zbog elektrifikacije gradskog osvetljenja radi samo za privatne konzumente. [8]
Nadležne vlasti, Sresko načelstvo i KBU vode 1935-1936. godine postupak protiv Gradske plinare (i Gradske klaonice) zbog neposedovanja odgovarajućih ovlaštenja i registracije i zbog tih nedostataka izriču i novčanu kaznu opštini Subotica.[9] Te 1937. godine potrošila je 142 900 kg plinskog uglja, 44 800 kg koksa i 8 300 kg drva. Proizvela je u procesu suve destilacije 45 792 kubna metra plina, (maksimalni kapacitet je bio 800 000 m3), 90 030 kg koksa, 7 510 kg katrana i 1 830 drvenog uglja.[10] Iste godine je novosadskoj plinari prodala neke delove svoje opreme, 700 m livenih plinskih cevi, 30 kandelabera i 30 gasnih lampi.
Tehnički direktori Plinare su bili (do 1923. godine) inž. Alfons Serajner (Seereiner) [11], a zatim (do 1941.godine) Adam Gutvajn (Guttwein) mašinski inženjer.[12]
I posle 1945. bila u funkciji, ali mreža je oštećena u bombardovanju, a pogon slabo održavan. U 1952. godini ima 60 km mreže i snabdeva 800 potrošača, proizvodeći 1200 metara kubmih plina.[13]
Godine 1951. kao i druge Plinare u Jugoslaviji, pregladeo ju je francuski stručnjak iz Ujedinjenih nacija i dao sugestije za unapređenje proizvodnje.
[1] IAS, F:47.3. 63 P.S. 9766/1923. Prilikom preuzimanja, izvršen je pregled poslovanja i računovodstva Plinare i utvrđen niz mahinacija za koje je odgovrnost snosio dotadašnji upravnik Alfons Serajner. Zbog toga je on podneo ostavku na taj položaj.
[2] IAS, F:47. XVI 80/1925. Cena kubnog metra gasa je tada iznosila 4 dinara.
[3] isto
[4] IAS, F:47 XVI 3/1925, 5/1925.
[5] isto
[6] isto. Upozoreni su i kućevlasnici, pred čijom kućom se desi uništavanje lampi, da im Plinara naće više popravljati nastale štete na osvetljenju.
[7] IAS, F:47.Gr. 755/1929. Porodica Velđi je stanovala u Sudarevićevoj ulici.
[8] IAS, V 5419/1936
[9] IAS, F:57. 1908/1937
[10] IAS, F:47, Zapisnik 1937
[11] Alfons Serajner (Sereiner) je bio mašinski inženjer. Protiv njega je 1924. godine sprovedena disciplinska istraga i utvrđeno je da je “nesavjesno vodio gradsku plinaru, učinio velike prevare i zloupotrebe, – naročito špekulacijom sa valutama, i time nanio ogromnu štetu plinari”. O ukupno nanetim štetama govori podatak da je na ime odštete Serajner izrazio spremnost da plati 175 000 dinara. IAS, F:47. Gr.1541/1927
[12] Adam Gutvajn je rođen 1892. godine u Crvenki. Nemačke narodnosti, evangelik po veroispovesti.Od 1920. godine bio je zaposlen je u gradskom tehničkom odeljenju
[13] IAS, F:68,I 1169/1952.
subotickaistorija 