publikovano u: http://expannonia.suarhiv.co.rs/ser/12-13
Dr Emil Libman, DOPRINOS SUBOTIČKIH LEKARA – JEVREJA ZDRAVSTVENOJ SLUŽBI GRADA TOKOM XIX I XX VEKA
Naseljavanje Jevreja u Vojvodini spominje se krajem XVII i početkom XVIII veka a u Subotici poslednjih decenija XVIII veka. Dolaze iz Moravske (Slovačke), Češke, Mađarske.[1] Prema određenim zakonskim propisima dozvoljeno im je bilo, da se naseljavaju oko grada. Tako je zapisano, da se početkom 1774. nastanio u Bajmoku izvesni Jevrejin Lebl koji je otvorio radnju i plaćao porez subotičkom Magistratu i da je privremenu dozvolu da se nastani u gradu dobio Jakov Heršel avgusta 1775. Uslovi stanovanja bili su teški, nisu uživali građanska prava niti dozvolu da se bave zanatima i plaćali su tzv. taksu tolerancije (Toleranzteuer, Taxa Judeorum) ukoliko su bili u gradu[2].
Godine 1780. Subotica ima 18730 stanovnika a oko grada nalaze se 3-4 jevrejske porodice sa 19 duša. Magistrat dozvoljava 1786. godine da se 12 jevrejskih porodica useli u grad i da se mogu baviti „sitnom trgovinom“[3]. Dolaskom u grad Jevreji traže dozvolu za podizanje verskog hrama pa je bogomolja, verovatno, podignuta u prvim godinama XIX veka u bivšoj šumskoj ulici. Organizovan po principu opština, njihov verski život imao je kulturno-prosvetne, društvene i druge aktivnosti. Krajem XVIII veka (1790) osnovano je „Sveto društvo“ (Hevra Kadiša) koje je imalo zadatak da pruža pomoć siromašima i bolesnima, kao i pri ukopu mrtvih[4]. Zgrada Društva, kasnije, je bila izgrađena u današnjoj Frankopanskoj ulici a do samog ovog Doma i bolnica u drugoj polovini XIX veka.[5]
Otežanom useljavanju Jevreja u sam grad doprinele su odredbe povelja – tzv. Prva i Druga privilegija Grada. Gradsko veće Subotice je, naime, 7. maja 1743. potpisalo Povelju (Prvu privilegiju – Večiti ugovor) sa Kraljevskom komorom Ugarske kojom je Subotica od dotadašnjeg Vojnog šanca Sabadka (Locus Militaris Szabatka) postala Slobodna, komorska privilegovana varoš Sent Marija (Privilegiatum Oppidum Regio Cameralis Szent Mária) sa svojim Magistratom – organom političke, pravne i sudske vlasti a u kojoj je, između ostalog, pisalo (član 12): „…Magistrat ne može da pusti na svoje područje nikog osim katolika…“ odnosno (član 20): „ …Pošto će svi stanovnici potpadati pod magistratsku sudsku nadležnost, doseljavanje Grka, Jermena, Jevreja i Cigana zavisiće isključivo od odluke ovog Gradskog magistrata“[6]
I u drugoj Povelji (Druga Privilegija – Večiti ugovor) iz 1779., kada je „ Privilegovani komorski grad Sent Marija… uzdignut na stepen Slobodnog kraljevskog grada pod imenom Marija Tereziopol (Libera Regiaque Civitas Maria Theresiopolis) nalazimo (član 4: „Za teritoriju grada smo dali, predali i proverili na stalno korišćenje celokupno i sve zemljište do sada posedovano od strane komorskih stanovnika … kao i svim prihodima, posebno od krčme i klanice.. kuvanje piva, pečenje rakije i cigala, kao i korist od pijaca i vašara, takse od Jevreja i drugih negrađana koji žive u gradu ili na njegovoj teritoriji…“[7]
Zanimljivo je napomenuti, da je lekarski poziv u skoro svim zemljama Evrope bio dostupan Jevrejima među prvim naučnim disciplinama ali odredbe povelja Subotice su uticale da se lekari-Jevreji ne nastanjuju u našem gradu pa je Subotica u drugoj polovini XVIII veka imala uglavnom hirurge-ranare (lekari su morali imati diplome fakulteta dok hirurzi-ranari ne). Tako u gradu rade 1746. dva a 1780. pet hirurga-ranara[8] a prvi lekar sa diplomom Emerik Gogoljak (Gogolyák Emericus) javlja se tek 1781. i postaje prvi Gradski fizikus 1783.[9]
Jevreji postepeno dolaze, naseljavaju se u Subotici i postaju u gradu važan činilac društvenog i kulturnog života već u prvoj polovini XIX. veka.
MILER JAKOB (Müller Jacobus, Subotica, 1809 – Subotica, ?) je prvi Subotičanin koji je završio medicinske studije. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pešti (Pest) 17. aprila 1832. sa disertacijom Natura cholerae indicae (Rasprava o koleri)[10] . Bolest je u to vreme bila veoma rasprostranjana u južnom delu Ugarske o čemu govori i velika epidemija u 1831. godini koja je zahvatila i Suboticu. I pored preduzetih (dosta kasno) preventivnih mera umrlo je tada u našem gradu 2599 od oko 5000 obolelih lica a grad je u to vreme imao 26.745 stanovnika[11].
Radio je kao lekar opšte medicine u ambulantama grada a u Vojnoj bolnici za vreme revolucionarnih dana 1848/49. kada je kroz Suboticu, koja je u to doba bila važno strateško mesto, prolazila vojska i transportovan vojni materijal a veliki broj ranjenika bio zadržan radi bolničkog lečenja. Bio je učesnik Sastanka lekara i apotekara 1866. kada je prvi put doneta Odluka o osnivanju Udruženja lekara i apotekara u Subotici. Nacrt pravilnika o radu Udruženja poslat je nadležnima u Peštu radi odobrenja ali nije vraćen, verovatno, zbog događaja koji su se tokom 1867. odigrali (Austro-ugarska nagodba) i kada su bili obustavljeni svi postupci u vezi realizacije mnogih zahteva pojedinih društava i ustanova pa tako i ovaj iz Subotice o osnivanju Udruženja lekara i apotekara[12].
Zajedno sa dr V. Zomborčevićem predložen je bio na prvom stručnom sastanku Udruženja lekara i apotekara (1.X.1880) za počasnog člana Udruženja zbog zasluga u svom dugogodišnjem radu[13].
MILKO LEOPOLD (Milko Leopoldus, Subotica, 1819 – Subotica, 6.VIII.1888.) diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pešti (Pest) 1846. sa disertacijom De croup laryngeo (Rasprava o difteričnoj gušobolji) – DISSERTATIO INAUGURALIS MEDICA DE CROUP LARYNGEO QUAM …SUBMITTIT LEOPOLDUS MILKO /Milko Leopoldus.- Pestini:Typus Josephi Beimel, 1846.[14]
U Subotici je radio kao lekar praktičar u gradskim ambulantama, a 1861., po odlasku dr Antala Kovača (Kovács Antonius,1804-1880) sa položaja upravnika Prve građanske bolnice u Subotici, postavljen je na ovo rukovodeće mesto[15].
Za vreme njegovog mandata kao upravnika (1861-1881) rad u bolnici se poboljšao i zdravstvene usluge proširile. Pored već ustaljenih oblika pružanja medicinske pomoći bolesnicima sa oboljenjima unutrašnjih organa, vršile su se hirurške intervencije većeg obima a često se ukazivala i pomoć trudnicima i porodiljama [16]. Zbog loših smeštajnih uslova (po dva bolesnika su često ležala u jednom krevetu odnosno u istoj sobi lečeni su bolesnici sa akutnim, hroničnim i veneričnim bolestima) dr L. Milko uz saglasnost drugog gradskog fizikusa (Physicus Civitatis secundarius) Tomaša Kertveleši-a (Körtvelésy Thomás, 1819-?) tražio je već 1863. da se Gradska uprava pozabavi proširenjem bolnice odnosno problemom bolničke službe uopšte [17]
Do ove realizacije došlo je tek 1865. dolaskom u Suboticu Đerđa Kiša (Kiss György, 1819-1890) koji je kao hirurg-oftalmolog tražio a 1868. je odobreno i otvoreno Odeljenje za bolesnike obolele od trahoma sa 7 bolesničkih kreveta[18]. Do drugog proširenja bolnice došlo je 1878. kada je izvršena dogradnja 5 ćelija za umobolne bolesnike, praonica, mrtvačnica i obdukciona sala[19].
Kolika je potreba bila za proširenjem bolnice videlo se i 1873. kada je ponovo zavladala kolera: u Subotici je od jula do oktobra te godine obolelo bilo 1561 lice a umrlo 877. Tada je Gradska uprava otvorila privremeno posebne Vojne barake za obolele vojnike i tzv. Civilnu koleričnu bolnicu za obolele građane[20].
Na mesto upravnika bio je dr L. Milko do 1881. kada se iz zdravstvenih razloga povukao posle 32-godišnjeg rada u zdravstvu[21]
VINER ŠALAMON (Wiener Salamon, Segedin-Szeged, 1830 – Budimpešta-Budapest, 1905) pohađao je školu u Segedinu kod pijarista (škola redovnika „Milosrdna braća“). Školovanje, koje je prekinuo učestvujući u mađarskoj revoluciji 1848/49., nastavio je 1851. godine. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beču (Wien) 1857.[22]
Došao je u Suboticu gde je radio u ambulantama grada. Godine 1867. podneo je molbu Gradskom veću za prijem na mesto banjskog lekara na Paliću naglašavajući u molbi, da ima 10 godina lekarske prakse i da je objavio rad A palicsi tófürdő leírása (Opis kupališta Palić) u medicinskim časopisu Orvosi Hetilap (1862.VI.17) u kojem iznosi pozitivno dejstvo jezerske vode u lečenju škrofuloze, rahitisa, kostobolje i dr. Posle odlaska dr Petra Stojkovića (1817-1892), dosadašnjeg banjskog lekara u Sombor, postavljen je 1862. za lekara banje[23].
Bio je redovan član Mađarskog kraljevskog društva prirodoslovaca (a Magyar kir. természettudományi társulat rendes tagja). Učestvovao je u osnivanju Udruženja lekara i apotekara Subotice 1866. odnosno 1880. godine. Izabran je bio za privremenog predsednika Udruženja 1880. a nakon odobrenog i overenog Statuta Udruženja i za redovnog predsednika 1881. sa mandatom od tri godine. Postoji verovatnoća, da je dr Š. Viner bio predsednik Udruženja lekara i apotekara i u sledeća dva mandata (1884-1887. i 1887-1890)[24]
Objavio je veći broj radova u stručnim časopisima Mađarske.[25] U mladosti je imao literarnih ambicija.
VAJS IGNAC (Weisz Ignácz, Kaloča-Kálocsa, 1849 – Subotica, 1894) zavšio je studije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pešti (Pest). Jedno vreme radio je kao prvi asistent profesora Bokai-a (Bokay János, 1858-1937) na Dečjoj klinici u Budimpešti.[26]
Došao je u Suboticu 1879. i u Građanskoj bolnici pokazao se vredan na poslu radeći na odeljenjima za unutrašnje, hirurške i očne bolesti. Tom prilikom uočio je problem smeštaja bolesnika tj. potrebu novog proširenja odnosno dogradnje bolnice jer svi bolesnici kojima je bilo potrebno bolničko lečenje, nisu mogli da budu primljeni[27]. Učestvovao je na Sastanku lekara i apotekara avgusta 1880. kada je doneta Odluka o osnivanju Udruženja lekara i apotekara Subotice. Na prvoj stručnoj sednici (1.X.1880) čitao je svoj rad: „Moja iskustva sa novim preparatom – Pilocarpin muriaticum – u poređenju sa iskustvima stranih lekara“[28]. Posle višegodišnjeg rada kao kvartovni lekar izabran je 1888. za upravnika bolnice[29]. Koristeći sada svoj položaj i svoja ranija zapažanja ali i zahteve svojih predhodnika, da se Građanska bolnica mora proširiti ili izgraditi nova – dr I. Vajs piše Izveštaj o stanju u bolnici koji je objavljen u mesnoj štampi ali i molbu Gradskom savetu[30] u kojima, između ostalog kaže:
„Ispunjavam jednu obavezu ne samo prema plemenitoj vlasti već i prema svima građanima i lekarima… Nije samo potrebno već i korisno da se o radu bolnice govori javno… Broj bolesničkih kreveta je neznatno povećan ali je nedovoljan jer se broj bolesnika stalno povećava… što je vidljivo iz protokola o prijemu bolesnika… Sobe za umobolne bolesnike uređene su na zadovoljavajući način… Hirurški instrumenti odgovaraju potrebama primenjivanih intervencija… povećan je broj osoblja za pružanje nege bolesnicima… ambulante su dopadljivo uređene… Dvorište je potravnjeno i otvoren je bunar sa pumpom… Tokom 1888. lečen je 3361 bolesnik: 707 bolnički i 2654 ambulantno, smrtnost u bolnici je 4.92% …“[31]
Dr I. Vajs smatra, nadalje, da je potrebno povećati broj lekara u bolničkoj službi jer je teško udovoljiti svim zahtevima lečenja kao npr. kada se hitni operativni zahvati moraju izvršiti istovremeno i u Građanskoj bolnici i u Bolnici za očne bolesti a koje su prilično udaljene jedna od druge. Osim toga postoji obaveza bolničkih lekara da prate medicinsku nauku kroz časopise, da se usavršavaju. Bolnički lekari moraju da vode nadzor i lečenje bolesnika u Uboškom domu i da vakcinišu stanovništvo u vangradskim naseljima. Za sve ove zadatke i obaveze, naglašava dr I. Vajs, u bolnici su samo 3 lekara: dr I Vajs, upravnik i glavni lekar Građanske bolnice, dr Adolf Vilhajm (Wilheim Adolf, 1853-1933), bolnički lekar i upravnik Bolnice za očne bolesti i dr Đerđ Šnir ( Schnier György), sekundarni bolnički lekar. U ispomoć povremeno dolaze : dr Antal Barta (1860-1935), gradski lekar i zamenik bolničkog lekara u honorarnom svojstvu te dr Jene Večei (Vecsei Jenő, 1863-?), počasni bolnički lekar i gradski mrtvozorac[32].
Čini se, da je Gradska uprava konačno shvatila ovaj zdravstveni problem pa je februara 1890. obrazovana Komisija za izgradnju bolnice. Prihvaćena je lokacija buduće bolnice kod tzv. „Šandorske kapije“[33]. Izgradnja paviljona nove bolničke ustanove u Subotici počela je tek 1893. i nije završena za života dr I. Vajsa.
Gradska bolnica na razglednici s početka XIX veka
VILHAJM ADOLF (Wilheim Adolf, Segedin-Szeged,8.VIII.1853 – Subotica, 11.IX.1933) studirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beču (Wien). Posle diplomiranja odlazi 1877. da radi kao okružni lekar u Segvar (Szegvár). Tokom 1881. i 1882. boravio je na klinikama u Beču.[34]
Dolazi u Suboticu krajem 1882. i do 1885. je bio privatni lekar sveukupne medicine pružajući pomoć iz domena opšte medicine, oftalmologije, hirurgije, akušerstva i otorinolaringologije. Međutim, sve se više opredeljuje izučavanju i lečenju očnih bolesti, koje su u to vreme, naročito trahom, bile veoma rasprostranjene u ovom delu zemlje[35]. Tako se 1884. otvorila u Subotici posebna Bolnica za očne bolesti (szemkoroda) sa 30 bolesničkih kreveta u privatnoj ali u to svrhu adaptiranoj kući u blizini Vojne bolnice na Senjaku (Szénatér) – prostor gde su danas zgrade Vojvođanske banke i Opštinskog suda. Za prvog upravnika ove Bolnice imenovan je profesor Natan Fojer (Feuer Nathan 1844-1902), vojni lekar i profesor oftalmologije na Medicinskom fakultetu u Pešti[36]. Već sledeće , 1885 godine preuzima dr A. Vilhajm ovu dužnost na kojoj je bio do 1895. kada je predložen za upravnika Građanske bolnice posle smrti dr Ignaca Vajsa[37].
Bio je među onim lekarima u Subotici koji su se zalagali za izgradnju savremene bolnice paviljonskog tipa. Po završetku izgradnje nove bolnice izabran je za prvog upravnika 1897. i na toj dužnosti je ostao sve do odlaska u penziju 1919. godine. U skladu sa važećim Pravilnikom o radu bolnice vodio je dr A. Vilhajm i Odeljenje za očne bolesti i Pododeljenje za kožno-venerične bolesti[38].
Svojim radom i zalaganjem podigao je sa svojim saradnicima stručni nivo rada bolničke službe. Uveo je ispunjavanje liste-formulara Istorija bolesti, Zapisnik o smrti bolesnika i osavrenio raniji Evidencioni list bolesnika. Borio se protiv konzervativnih shvatanja u tretiranju bolesnika i nastojao je da uvede nove metode i savremenije oblike rada. Zahtevao je da se bolesnici sa tuberkulozom pluća odvoje i leče u posebnim prostorijama tj. tražio je da se izgradi poseban paviljon za ove bolesnike. Zalagao se da se otvore ambulanta u gradu i okolini za lečenje i kontrolu bolesnika sa trahomom. Uspeo je da bolnica 1914. dobije i rentgen-aparat[39].
Učestvovao je aktivno u radu XXX jubilarnog naučnog sastanka lekara i prirodoslovaca Mađarske koji je održan avgusta 1899. u Subotici kao i na IX sastanku mađarskih oftalmologa septembra 1913. u Budimpešti[40].
Po odlasku u penziju 1919. izabran je 1923. godine za predsednika Udruženja koje je brinulo o radu Jevrejske bolnice otvorene iste godine u Subotici.
BARTA ANTAL (Subotica, 16.X.1860 – Subotica, 14.IX.1935) pohađao je osnovnu školu u Subotici a srednju u Subotici i Kiškunhalašu (Kiskunhalas). Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti (Budapest) početkom 1887.[41]
Po dolasku u Suboticu radio je kao lekar, hirurg, oftalmolog i akušer (orvos-, sebész-, szemész és szülésztudor). Bio je sekundarni lekar u Gradskoj bolnici od maja 1887. do maja 1889. Obavljao je i dužnost sudskog lekara, dužnost lekara Sportskog društva Ahiles (Achilles Sport Egylet) te dužnost lekara Dobrovoljnog Vatrogasnog Društva[42]. U okviru Vatrogasnog društva osnovao je septembra 1896. Spasilačku instituciju (Mentőintézmény) – prvu takvog sadržaja rada u ovom delu zemlje. Prilikom podnošenja zahteva za njeno osnivanje naglasio je u obrazloženju „da je potrebno pružiti unesrećenima i bolesnima hitnu medicinsku pomoć a ne sažaljivo saosećanje posmatrajući ih kako umiru ili ostaju trajni invalidi“[43]. Po osnivanju bio je prvi upravnik Spasilačke institucije i prvi učitelj koji je održavao tečajeve o ukazivanju hitnih medicinskih intervencija pošto je predhodno pohađao Seminar o pružanje pomoći i spasavanju zdravstveno ugroženih lica. Završio je i Tečaj za desinfekciju 1894. u Budimpešti. Bio je na dužnosti Gradskog fizikusa od 1908. do 1909. i 1915.-1920. godine. Na njegovo insistiranje otvorena je 1900. posebna škola za decu obolelu od trahoma kao jedna od preventivnih mera u borbi protiv ove bolesti[44]. Aktivno se zalagao u suzbijanju širenja tuberkuloze i svojim radom doprineo da se smrtnost od ove bolesti, naročito obolele dece, vidno smanji. Otvorio je 1915. Privremenu epidemiološku bolnicu i Stanicu za dezinfekciju[45]. Pokušao je 1919. da Gradska uprava otvori Dom narodnog zdravlja tj. Besplatnu državnu ambulantu za lečenje siromašnih bolesnika, posebno onih koji boluju od veneričnih bolesti i tuberkuloze pluća[46].
Penzionisan je 1920. ali je i dalje radio kao potpredsednik Jevrejske crkvene opštine, kao lekar u Jevrejskom sirotištu (Szeretetház) „dr. Singer Bernard“ te honorarno u ambulanti za lečenje trahoma pri Domu zdravlja koji je otvoren 1925. godine.
DEMETER MIKLOŠ (Dömötör Miklós, Šikloš-Siklós, Mađarska, 1868-, ? 1944) pohađao je osnovnu školu u mestu rođenja, srednje školsko obrazovanje dobio je u Somboru i diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti početkom 1894. Posle završenih studija radio je na Dečjoj klinici u Budimpešti[47].
Dolazi u Suboticu, radi kao privatni lekar a honorarno u Zavodu za osiguranje radnika. Imenovan je za počasnog lekara bolnice u Subotici. U svojoj kući koju je sagradio 1906. u duhu secesije (arhitekti su bili braća Vágó iz Budimpešte) imao je stan, ordinaciju i štampariju[48].
Među prvim lekarima toga doba posvetio se bio problemu patologije dečjeg uzrasta – lečenju difterije, dečje tuberkuloze i trahoma kod dece[49].
Pošto je bio upoznao radove o lečenju difterije serumom profesora Emila Beringa (Behring Emil, 1854-1917) i radove profesora Emila Ru-a (Roux Emil, 1853-1933) koji je davao serum protiv difterije i u preventivne svrhe – dr M. Demeter je bio prvi u ovom delu zemlje koji je serum počeo primenjivati preventivno i terapijski[50].
Obratio se za pomoć radi kupovine seruma Gradskim vlastima ali rezultat je bio negativan. „Stvar sa Beringovim serumom još je u stadijumu ispitivanja“ bio je deo odgovora nadležnih za zdravstvenu politiku grada.
Preveo je rad prof. E. Beringa na mađarski („A diphteriris-ellenes új szer” (serum)) koji je objavljen 1895. u Budimpešti a njegov rad „Serumokrol” (O serumima) štampana je 1896. u Subotici[51]. Podneo je zapažen referat na Sastanku Mađarske Akademije Nauka „O operativnom lečenju trahoma“[52]
Usavršavao se i u rentgenologiji da bi mogao da otkrije tuberkulozne promene na plućima dece.
Godine 1914. otišao je u Kanjižu gde je postavljen za Gradskog fizikusa i živeo do deportacije 1944. godine.
Dr M. Demeter je jedan od naših prvih lekara koji je počeo da se bavi naučnom medicinom ali Gradska vlast nije imala sluha za njegove napredne medicinske zamisli.
TEREK BELA (Török Béla, Šopron-Sopron, 26.V.1878 – Budimpešta-Budapest, 19.VII.1937) završio je Medicinski fakultet Univerziteta u Budimpešti 1902. Nakon diplomiranja započeo je specijalizaciju iz otorinolaringologije (1902-1904) i interne medicine (1904-1906) na klinikama u Budimpešti. Radio je kao asistent kod profesora Koranji-a (Korányi) na Klinici za unutrašnje bolesti u Budimpešti[53]
Došao je u Suboticu gde je otvorio privatnu ordinaciju i kao lekar specijalista za bolesti grla, nosa i uva i specijalista za initerne bolesti radio je i u Okružnom uredu za osiguranje radnika od 1907. do 1923. Bio je počasni glavni lekar Internog odeljenja Gradske bolnice u Subotici i načelnik Odeljenja od 1917. do 1919. godine[54].
Posle Prvog svetskog rata osnovao je u Subotici 1920. Jevrejsko dobrotvorno društvo koje je imalo Fond Udruženja za Jevrejsku bolnicu „Dr Singer Bernard“. Iz ovog Fonda kupljena je jedna kuća u tzv. baštenskom delu grada (Kertváros) i adaptirana za bolnicu. Prvi upravnik ove zdravstvene ustanove bio je dr B. Terek i u njoj su radili stalno ili honorarno dr Adolf Vilhajm, dr Imre Vilhajm, dr Pal Abelsberg, dr Imre Sekelj (Székely Imre), dr Blanka Klajn (Klein Blanka) i dr lekari-Jevreji.[55].
Na dužnosti upravnika Jevrejske bolnice bio je sve do 1937. Za to vreme radio je honorarno kao rentgenolog u Okružnom uredu za osiguranje radnika u Subotici.
Uveo je u kliničku praksu frakcionisane preglede stomačnog soka i duodenalnu tubažu. Često je vršio aplikaciju leka kroz abnodenalnu sondu (ako je to bilo moguće i potrebno). Lečio je i bolesnike sa šećernom bolešću[56].
VILHAJM IMRE (Wilheim Imre, Subotica, 1886 – Subotica, 19.IX.1930.) pohađao je osnovnu i srednju školu u rodnom mestu a diplomirao na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1909. godine. Radio je na klinikama u Debrecinu (1909-1910) i Budimpešti (1910-1918).
Došao je u Suboticu 1919. godine, otvorio je privatnu ordinaciju i mali sanatorijum sa nekoliko bolesničkih kreveta. U jevrejskoj bolnici je od 1923. radio kao hirurg. Odlazi 1925. u Ameriku radi usavršavanja i proučavanja organizacije rada jednog sanatorijuma[57].
Kao izvrsnom hirurgu ponuđeno je mu je mesto u jednoj klinici u Americi ali se posle četiri meseca vraća u svoj rodni kraj i svoja stečena iskustva primenjuje u privatnom i bolničkom radu u Subotici. Podigao je impozantnu, savremenu bolničku ustanovu – Sanatorijum Park[58].
To je bila najmodernija zdravstvena ustanova toga vremena u Jugoslaviji sa savremenim dijagnostičko-terapeutskim mogućnostima, uređajima i opremom. Tokom 1935. Jevrejska veroispovedna opština je otkupila Sanatorijum i predala ga na korišćenje Udruženju jevrejskih bolnica 1936. godine. Stara Jevrejska bolnica iz 1923. (bila je u tzv. „baštenskom“ delu grada) useljava se novembra 1936. i bolnica je tako postala jedna od najlepših i najluksuznijih u tadašnjoj Jugoslaviji.
U prizemlju zgrade bilo je devet soba sa ukupno 30 bolesničkih kreveta i tri kupatila a na spratu deset soba sa ukupno 20 bolesničkih kreveta i pet kupatila. U podkrovlju je bilo mesta za dogradnju još pet-šest soba za bolesnike ili osoblje. U suterenu su bile prostorije za postrojenja neophodna za rad bolnice i centralno grejanje. Lift je bio podešen za prenošenje kreveta i služio za odlazak bolesnika do krovne terase koja je bila uređena kao mali park. Bolnica je imala vlastiti arterijski bunar. U svakoj sobi su bili priključci za telefon i radio, uzidani umivaonik sa toplom i hladnom vodom kao i određeni broj uzidanih ormara. U krilu zgrade prema dvorištu, koje je zapravo park, nalazile su se operacione sale. Dve su bile na prvom spratu i tu su se vršile operacije kod kojih nije bilo opasnosti od zaraze. Tu su bile i dvorane za pripremu bolesnika za operativni zahvat i za sterilizaciju materijala i instrumenata. U prizemlju je bila operaciona sala za bolesnike koji su imali neka gnojna žarišta te ambulante za manje hirurške intervencije.
Za porodilje je postojao jedan potpuno odvojeni deo na spratu gde bolesnice sa povišenom telesnom temperaturom nisu mogle ući. Ovo Odeljenje je imalo dve operacione sale i salu za porođaje. Postojala je i posebna soba za novorođenu decu.
Za bolesnike sa urološkim oboljenjem postojali su specijalni instrumenti za pregled mokraćne cevi i mokraćne bešike, za pregled bubrega, za operativne intervencije na mokraćnoj bešici, za odstranjivanje kamenaca iz mokraćovoda, za operativni zahvat povećane prostate električnim putem kroz mokraćni kanal itd.
Bolnica je mala Odeljenje rentgenologije sa savremenim aparatima i savršenom izolacijom tako da su se i deca mogla bez opasnosti pregledavati. Postojala je i mogućnost pregleda rentgenom i onih bolesnika koji su sedeli ili ležali zbog prirode bolesti. U ovom delu bolnice bio je smešten i kardiograf.
U okviru bolnice je radila i savremena laboratoija[59].
Samo nekoliko meseci pošto je ovaj Sanatorijum otvoren došla je tragična vest: mladi i ambiciozni hirurg dr I. Vilhajm je umro – izvršio je samoubistvo dajući sebi veću količinu morfijuma[60]
VOLF JULIJE (Wolf Gyula, Kalocsa – Kaloča, 8.V.1887 – Subotica, 7.VIII.1954) diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1909. godine. Radio je posle završenih studija na Prvoj univerzitetskoj ginekološkoj klinici (1909), na univerzitetskoj Klinici za dečje bolesti (1910) te na Odeljenju za unutrašnje bolesti i Odeljenju za hirurške bolesti Jevrejske bolnice u Budimpešti (1910). Od januara 1911. do oktobra 1913. radio je na Klinici za dečje bolesti Žigmond i Adel (Zsigmond és Adel Gyermekkórház) u Broddy-u (Galicija).
Od novembra 1913. pa do kraja života neprekidno je radio u Subotici. Posle Prvog svetskog rata bio je lekar sa privatnom lekarskom praksom, lekar-konsultant a kasnije stalni lekar u Jevrejskoj bolnici u Subotici.
Specijalizacija iz pedijatrije priznata mu je rešenjem Ministarstva za narodno zdravlje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1925. godine (Z. br. 37715/925).[61]
Tokom 1943. deportovan je a 1945. se vratio u Subotici. Otvaranjem Odeljenja za dečje bolesti u subotičkoj bolnici postavljen je za prvog načelnika Odeljenja 1947. godine.[62]
Bio je dr J. Volf jedan od prvih pedijatara u Vojvodini, veoma aktivan i stručan. Objavio je nekoliko radova u stručnim časopisima[63]
HERMAN KARLO (Hermann Károly, Matesalka-Mátészalka, županija Satmar-Szatmár, 16.X.1887- Subotica, 17.XII.1940) po završetku srednjeg školskog obrazovanja u Nađkarolju (Nagykároly, Mađarska) pohađao je Medicinski fakultet Univerziteta u Koložvaru (Kolozsvár) i Budimpešti (Budapest) gde je i diplomirao 1910.
Nakon položenog diplomskog ispita dolazi u Suboticu i radi kao sekundarni (pomoćni) lekar u Gradskoj opštoj bolnici (novembar 1910-novembar 1911), zatim kao sekundarni lekar u Garnizonskoj bolnici u Zagrebu (novembar 1911-maj 1912). Odlazi u Budimpeštu gde je u bolnici sv. Ladislava (Szent László kórház) od maja 1912. do februara 1913. Tokom Prvog svetskog rata je u raznim vojnim sanitetskim ustanovama a po završetku rata vraća se u Suboticu 1918. godine, otvara privatnu ordinaciju ali je raspoređen da radi i u Epidemiološkoj bolnici.[64]
Radi usavršavanja boravi na klinikama za rentgenologiju u Beču (Wien), Berlinu, Lajpzigu (Leipzig) i Parizu (Paris). Učestvuje na stručnim sastancima u Pragu (Praha), Berlinu, Nojhajmu (Neuheim), Beogradu.
Kada je 1923. godine otvorena Jevrejska bolnica u Subotici, postaje konsultant a kasnije i stalni lekar internista ove bolnice[65]. Bio je poznat u gradu ali i šire kao jedan od najobrazovanijih lekara – imao je dobro teoretsko znanje, pratio je savremenu medicinsku nauku, bio je priznat praktičar i poznat specijalista za rentgenologiju i internu medicinu. Za njega se znalo u lekarskim krugovima medicinskih centara Evrope jer je objavljivao stručne radove u mađarskim, nemačkim, francuskim i engleskim medicinskim časopisima kao i u Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo.[66] Godine 1934. bio je primljen za redovnog člana Akademije medicinskih i prirodnih nauka u Hale-u (Halle). Održao je veći broj referata u Udruženju lekara Subotice i Srpskom lekarskom društvu u Beogradu. Učestvovao je u pripremi gostovanja profesora Alberta Sent Đerđi-a (Szent-Györgyi Albert, 1893-1986) koji je 1934 održao predavanje „O otkriću C vitamina“ u Lekarskom društvu u Beogradu.[67]
Manje je poznat kao novelista i pesnik. Svoje radove iz književnosti povremeno je objavio u književnim časopisima a preveo je nekoliko jugoslovenskih (Svetislava Stefanovića, Jovana Dučića), engleskih, francuskih i nemačkih pesnika na mađarski.[68]
ABELSBERG PAVLE (Abelsberg Pál, Bačka Palanka, 25.III.1892 – Subotica, 16.V.1959) završio je osnovnu školu u rodnom mestu, gimnaziju u Somboru a Medicinski fakultet na Univerzitetu u Budimpešti (Budapest) 1919. godine.
Sa radom je počeo u Temišvaru (Temesvár) kao hirurg. Prešao je, zatim, u Budimpeštu gde je radio na poliklinikama za unutrašnje bolesti, za hirurgiju, ginekologiju i akušerstvo te na poliklinikama za očne i kožno-venerične bolesti (juli 1920 – septembar 1921). Specijalizaciju iz otorinolaringologije obavljao je na Klinici u Beču (Wien) kod profesora Nojmana (Neumann) a specijalistički ispit položio na Klinici za otorinolaringologiju u Berlinu 1923. godine.
Došao je u Suboticu 1924. i počeo raditi kao privatni lekar. Zaposlio se i radio u Jevrejskoj bolnici osnovanoj 1923. Uspešno je vršio operativne zahvate iz svoje specijalnosti. Često je vršio endoskopske preglede instrumentom za endoskopiju i bronhografiju koji je doneo iz Beča.
Za vreme Drugog svetskog rata bio je u logoru a po završetku rata nastavio je sa privatnom praksom ali i u Gradskoj bolnici od 1946. godine kao načelnik Odeljenja za otorinolaringologiju. Bio je poznat kao dobar dijagnostičar i odličan otohirurg.[69]
SINGER ADOLF (Subotica, 15.II.1897 – Subotica, 18.XI.1941) završio je osnovnu školu i gimnaziju u Subotici. Počeo je studije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1915. godine ali iste prekida zbog prevremene mobilizacije izbijanjem Prvog svetskog rata. Sa činom sanitetskog potporučnika upućen je bio posle kratke obuke na austrijsko-italijanski front. Po završetku rata nastavio je studije u Zagrebu i Pragu (Praha) gde je diplomirao 1924. U Beču (Wien) je radio kao specijalizant tokom 1924. i 1925. godine. Specijalistički ispit iz interne medicine priznat mu je rešenjem Ministarstva za narodno zdravlje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1925. (br. 39556/16.X.925).
Radio je u svojoj privatnoj ordinaciji u Subotici i svojim radom postao je „za široku narodnu masu simbol i otelotvorenje humanosti i ljudskosti“. Podržavao je i pomagao radnička udruženja, bio je saradnik časopisa Híd (Most) i jedan od inicijatora osnivanja „ Radničke samopomoći“ u Subotici (1928). Radi usavršavanja iz struke odlazio je na mnoge klinike širom Evrope (Mađarska, Čekoslovačka, Austrija, Švajcarska, Francuska). Zbog svojih naprednih ideja bio je nekoliko meseci u zatvoru
Vršio je dužnost sekretara Sekcije lekara Subotice-Društva lekara iz Vojvodine (1927-1929), sekretara Sekcije lekara iz Subotice u okviru Lekarske komore (1930-1933) i sekretara Lekarskog sindikata Jugoslavije Srpskog lekarskog društva u Subotici (1937) odnosno Podružnice Srpskog lekarskog društva u Subotici (1939)
U aprilskom ratu 1941. zarobljen je kao sanitetski oficir ali je uspeo da pobegne. Za vreme masovnih hapšenja u Subotici i okolini uhvaćen je, zatvoren i osuđen na smrt novembra 1941. u Subotici.[70]
MILKO AUREL ( Milkó Aurél, Subotica, 24.VI.1900 – Subotica, 18.V. 1985) završio je osnovnu i srednju školu u Subotici a medicinske studije na Univerzitetu u Beču (Wien) 1926. Radio je na I Internoj klinici u Beču (juli-decembar 1926) i na I Internoj klinici u Budimpešti (Budapest) od januara 1926. do februara 1928. kada je otišao u Davos (Švajcarska) gde je do jula 1930. bio asistent profesora Gustava Maurera u Guardaval-Sanatorijumu za plućne bolesti i tuberkolozu. Tu je završio specijalizaciju iz ftiziologije. Sa prof. Maurerom radio je na usavršavanju jedne specijalne metode operativnog zahvata u bolesnika sa tuberkolozom pluća – na usavršavanju tehnike intrapleuralne pneumolize. Poboljšao je i oblik igle za intratorakalnu injekciju i radio na novom postupku za sterilizaciju torakoskopa kako bi se otklonila oštećenja koja nastaju pri sterilizaciji formalinom[71]
Po povratku u Subotici bio je privatni lekar a honorarni u ambulanti Direkcije Državnih Železnica u Subotici. Bio je i lekar-konsultant u Jevrejskoj bolnici koja se 1935/36. preselila iz svojih starih prostorija ( iz zgrade u tzv.“baštenskom“ delu grada u prostorije Sanatorijama „Park“)[72]
Tokom 1944. odveden je bio na prinudni rad u Mađarsku, zatim u Nemačku. Dolaskom savezničke vojske u Nemačku 1945. određen je da radi u bolnici za logoraše ali je uskoro zbog slabog zdravlja upućen u Suboticu na lečenje. Po ozdravljenju radio je na Internom odeljenju Gradske bolnice u Subotici koje se nalazilo u jednospratnom paviljonu „B“. Kada je 1948/49. doneta odluka da se bolesnici sa tuberkulozom odvojeno leče u prizemnom delu paviljona čime je osnovao posebno Odeljenje za lečenje ovih bolesnika, dr A. Milko je postavljen za načelnika tog Odeljenja. Tokom 1952/53. ovo Odeljenje se preselilo u paviljon „F“ i time potpuno su bili odvojeni bolesnici sa tuberkulozom pluća od onih ostalih sa unutrašnjim oboljenjima. Pod rukovodstvom dr. A. Milka Odeljenje je postepeno uspunjavalo uslove koje zahteva takva institucija: otvoren je Kabinat za rentgenologiju i mali Klinički laboratorijum[73].
Bio je dr A. Milko ugledan član Lekarskog društva u Subotici, član Redakciskog odbora Medicinskog pregleda i stručni savetnik pri Sekretarijatu za narodno zdravlje NR Srbije.
Objavio je nekoliko zapaženih stručnih radova.[74]
ŠTAJNFELD ŠANDOR ( Steinfeld Šandor, Subotica, 5.XI.1905 – Subotica, 24.VI.1972 ) završio je nižu i srednju školu u Subotici i upisao se 1923. na Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Kao mladi student priključio se naprednom pokretu omladine zbog čega su njegovi studenski dani često bili prekidani a on udaljavan bio sa fakulteta i kažnjavan od strane Državnog suda pa čak i zatvaran. Sve je to usporavalo njegovo redovno studiranje koje je uz mnoge neugodnosti i teškoća završio tek 1938. godine.
Službovao je u Domu zdravlja i u Gradskoj bolnici u Subotici a 1939. do 1941. radio je u privatnom Senatorijumu dr Artura Holendera ( Holländer Artur, 1902 – ? ) u Novom Sadu. Mobilisan je početkom Drugog svetskog rata i kao vojnik odveden u zarobljeništvo[75].
Posle završetka rata vraća se u Suboticu i tokom 1945. i 1946. rukovodio je Sanitarno – epidemiočoški stanicom. Tih godina izabran je za pomoćnika u Povereništvu za narodno zdravlje pri Gradskom narodnom odboru u Subotici. Krajem 1945. obnovio je zajedno sa dr Vladetom Savićem ( 1901-1984 ) rad Lekarske organizacije u Subotici – Sekciju lekara pri Sindikatu zdravstvenih radnika (kasnije Podružnica Srpskog lekarskog društva u Subotici) i bio izabran za prvog sekretara Sekcije[76]
Specijalizovao je dermatovenerologiju i ispit položio 1951. na Klinici za kožno-venerične bolesti Medicinskog fakulteta u Beogradu. Godine 1952. imenovan je za načelnika Odeljenja za kožne i venerićne bolestiGradske bolnice u Subotici. Rad na Odeljenju je podigao na zavidan nivo. Učestvovao je na stručnim sastancima u zemlji i inostranstvu, objavio je nekoliko stručnih radova i ukazivao na značaj zrdavstvenog , naročito seksualnog vaspitanja omladine pa je i napisao nekoliko radova i knjiga iz ove oblasti.[77]
LIHT ANTUN ( Licht Antal, Subotice, 23.III.1914 – Subotica, 26.IV.1981 ) pohađao je osnovnu i srednju školu u rodnom mestu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1939.godine. Kao vojnik na odsluženju vojnog roka dospeo je u zarobljenistvo u Drugom svetskom ratu.
U Suboticu se vratio iz zarobljeništva 1945. i iste godine, prema Zakonu o civilnoj mobilizaciji stručnog kadra otišao je u Makedoniju gde je radio na sanaciji malaričnih predela. Godine 1946. postavljen za rukovodioca Sanitarno-epidomiološke stanice a 1952. za upravnika ove Stanice. Vršio je dužnost sanitarnog inspektora od 1948. do 1962. godine[78].
Sanit arno-epidemiološka stanica dobija 1958. naziv Higijenski zavod i zbog povećanog obima posla dolazi do proširenja Zavoda – izgrađena je nova dvospratna moderna zgrada koja je tada bila primer dobro organizovane ustanove preventivnog tipa. Već 1962. Zavod dobija novo ime – Zavod za zdravstvenu zaštitu. Otvoreno je u okviru Zavoda nekoliko odeljenja i pošto je postao ustanova sa samostalnim finasiranjem, Zavod je mogao ozbiljnije i obuhvatnije da vodi preventivnu službu, unapređuje i poboljšava higijenu rada, školsku i komunalnu higijenu kao i zdravstveno prosećivanje stanovništva.
Sâm dr A. Liht završio je specijalizacije iz epidemiologije, higijene i socijalne medicine sa organizacijom zdravstvene službe. Uspostavio je saradnju sa Naučnom instituciom “Robert Koch“ u Berlinu gde je boravio na usavršavanju. Sa svojim saradnicama posvetio se izučavanju ameba (1965) i toksoplazmoze (1966). Svojim radom dao je temelje epidemiologije, parazitologije i higijene u našem gradu[79].
Bavio se i zrdavstvenim prosvećivanjem stanovništva i vaspitnim merama dece i roditelja. Pokrenuo je 1952. časopis za zdravstveno prosvećivanje Egészség (Zdravlje) čiji je glavni urednik bio sve odlaska u penziju 1972. Učetvovao je na mnogim stručnim manifestacijama i objavio veliki broj radova[80]. Aktivan je bio kao društvenopolitički radnik. Po odlasku u penziju radio je jedno vreme u Nemačkoj na poziv vlasnika pojedinih Gerontoloških domova u kojima je vršio dužnost zdravstvenog savetnika.
ŠEFER ĐORĐE ( Subotica, 6.III.1926 – Subotica, 23. VIII 1972) Završio je osnovno i srednje školsko obrazovanje u Subotici a diplomirao je na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu 1952. Kao lekar prve posleratne generacije vraća se u svoj rodni grad. Obavezni lekarski staž obavljao je u subotičkoj bolinici a zatim opredelio se za specijalizaciju ftiziologije koju završava 1957. u Beogradu.[81]
Kako je tuberkoloza pluća u to vreme bila veoma raširena bolest, dr Đ. Šefer se svojim predanim radom i uz dr A. Milka, načelnika Odeljenja za plućne bolesti i tuberkolozu a svoga mentora, stalno usavršavao.[82]
Za vreme rukovođenja dr A. Milka ovim Odeljenjem pored mnogih novina u lečenju bolesnika osnovani su Klinička (1959) i Specijalna bakteriološka laboratorija (1960-1962) na samom Odeljenju a dr Đ. Šefer je bio postavljen za šefa Laboratorija i na toj dužnosti ostao je sve do svoje smrti. U Bakteriološkoj laboratoriji (glavni laborant: viši medicinski tehničar Simo Suvajac) vršila su se ispitivanja i uzgajanje Kochovog bacila u ispljuvku. Bila je to prva Laboratorija takve vrste i namene u Vojvodini.[83] Klinička laboratorija (glavni laborant: hemijski tehničar Janja Dimitrijević) – se 1972. spojila sa Centralnom kliničkom biohemijskom laboratorijom u novoj zgradi bolnice, a Bakteriološka laboratorija je i dalje ostala u sastavu Odeljenja za grudne bolesti i tuberkolozu. Kada se Odeljenje preselilo u nove prostorije (adaptirani paviljon „C“) početkom 1973. Laboratorija je dobila moderno sređene prostorije i savremene aparate za ispitivanje i pregled ispljuvka, urina i drugih telesnih tečnosti na prisustvo i uzgajanje bacila tuberkoloze[84]
Dr Đ. Šefer je od 1963. često zamenjivao dr A. Milka na mesto načelnika Odeljenja zbog njegovog lošeg zrdavstvenog stanja pa je 1966. bio i imenovan za načelnika Odeljenja.
Zbog visokog stručnog rada na Odeljenju lekari su imali dobru saradnju sa Institutima za plućne bolesti i tuberkolozu u Srem. Kamenici i Golniku, bili su domaćini Ftizioloških dana koji su se tradicionalno održavali na Paliću.
Dr Đ. Šefer je bio predsednik Upravnog odbora bolnice (1967) i predsednik Saveta bolnice (1968-1969). U ovom periodu gradila se nova bolnička zgrada a on je imao vidnog udela u toj izgradnji. Radio je u organizaciji Crvenog krsta gde se borio za poboljšanje socijalnih prilika svojih bolesnika.[85]
Na kraju treba reći, da su i drugi subotički lekari-Jevreji, takođe, doprineli na svoj način razvoju medicinske misli i zdravstvene službe u Subotici. Nisu, međutim spomenuti jer autor nije imao dovoljno relevatnih podataka iz njihove biografije.
[1] D. Jelić, Kratak pregled istorije subotičkih Jevreja i njihovog doprinosa razvoju grada, Rukovet, god. 40, br. 4-5, Subotica 1994, st. 2-76. P. Šosberger, Prilozi istoriji zdravstvene kulture grada Novog Sada (učešće Jevreja u zdravstvu Novog Sada 1693-1942), Medicinski pregled, god. 38, br. 3-4 (1985), st. 211-215.
[2] Jelić, nav. delo. st. 2-76. Šosberger, nav. delo, st. 211-215. Iványi Istvan, Szabadka szabad királyi város története. II rész, Szabadka, 1892, st. 332.
[3] isto
[4] Jelić, nav. delo. st. 2-76.
[5] isto
[6] J. Doboš, Diplomatičko-kodikološki prikaz Privilegije komorske varoši Sent Marije iz 1743. godine, Koreni (svedočenje vekova), knj. I, Istorijski Arhiv Subotica, Subotica, 1991, st 43. Dimitrijević Mirjana, Večiti ugovor Magistrata Subotice sa ugarskom kraljevskom komorom iz 1743. godine, Koreni, knj. I, st. 61.
[7] U. Gašpar, Privilegija Slobodnom kraljevskom gradu Marija Tereziopol iz 1779. godine, Koreni, knj. I, st. 81. Iványi, nav. delo, st. 42.
[8] Iványi, nav. delo, st. 218.
[9] Tombácz-Topolyai I., Zdravstvena služba grada Subotice tragom prohujalih vekova, Zbornik radova I naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije – Sekcija SAP Vojvodine, Subotica, 1969, st. 61-68.
[10] Grmek –Dražen M., Inauguralne disertacije hrvatskih, srpskih i slovenačkih liječnika (1660-1869), Starine, knj. 43, Zagreb, 1951. st. 97-245. Na medicinskim fakultetima u Beču od 1749. do 1785. odnosno Pešti od 1770. do 1785. student je dobijao diplomu posle 5 godina slušanja predavanja i odrađenih vežbi, posle 2 položena rigorozna ispita, napisane disertacije i njene odbrane na tzv. Svečanoj raspravi (Dispuratio solemnis). Car Josip II (1741-1790) reformisao je 1785. nastavu, vreme studija je 4 godine, pisanje disertacije je ukinuto, pišu se 3 istorije bolesti i polaže se usmeni i praktični ispit. Godine 1810. ponovo se uvode raniji propisi, nešto izmenjeni: pišu se 2 istorije bolesti, polažu se rigorozni ispiti, javno se brane disertacije na latinskom a od 1830. na mađarskom, naziv „chirurgiae doctor“ dobija se nakon 2 „operacije na lešu“. Godine 1848. ukida se pisanje disertacija a 1872. odnosno 1876. uvodi se polaganje 3 rigorozna ispita i student dobija naziv „doctor medicinae universalis“. J. Szinnyei, Magyar írók élete és munkái, IX kötet, Budapest, 1903. I. Szentgyörgyi, E. Bažant, N. Bašić-Palković, Subotička bibliografija (1764-1869), knj. I, Subotica, 1988.
[11] A. Licht, Kolera u Subotici 1831. godine, Glasnik Higijenskog Instituta, sv. 3 (1956), st. 109-113.
[12] E. Libman, Lekarska društva u Subotici (1880-2005), Subotica, 2005, st. 29.
[13] A helybeli orvos-gyógyszerész első havi gyűlése, Szabadkai Ellenőr, 1880.X.3.
[14] Grmek-Dražen M., Inauguralne disertacije hrvatskih, srpskih i slovenačkih liječnika (1660-1863), Starine, knj. 43, Zagreb, 1951, st. 97-245. I. Szentgyörgyi, E. Bažant, N. Bašić-Palković, Subotička bibliografija (1764-1869), knj. I , Subotica, 1988.
[15] Istorijski arhiv Subotica (dalje IAS, F:002, Gradsko veće Subotica (1861-1918), 192/polg. 1862.
[16] isto
[17] IAS, F:002. Gradsko veće Subotica (1861-1918), 482/polg. 1862.
[18] IAS, F:002. zapisnici skupštine iz 1869. godine, odluka br. 160.
[19] IAS, F:002. 10476/polg 1878.
[20] I. Pančić, Kolera u Subotici 1873. godine, Subotica, 1991. IAS, F:002, 5021/polg. 1873.
[21] Helybeli és vidéki hírek, Bácskai Ellenőr, 1881.XII.4.
[22] Magyar írók élete és munkái, XIV kötet, I füzet, Budapest, 1910.
[23] IAS, F:002. 1143/pol. 1869.
[24] E. Libman, Lekarska društva u Subotici (1880-2005). Subotica, 2005.
[25] E. Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.
[26] Helybeli hírek, Szabadkai Ellenőr, 1879. IV.20.
[27] isto
[28] Helybeli hírek, A helybeli orvos-gyógyszerész egylet első havi gyűlése, Bácskai Ellenőr, 1880.X.3.
[29] IAS, F:002. zapisnik skupštine iz 1888. godine, odluka br. 241 od 16.VI.1888.
[30] A szabadkai városi kórház, Bácskai Ellenőr, 1889.III.24. IAS, F:002, pred. br. 2118/tan. 1890.
[31] isto
[32] isto
[33] IAS, F:002. zapisnik skupštine iz 1890. godine, odluka br. 194 od 29.VI.1890.
[34] IAS, F:047. 1003. Imenik zubnih lekara, zubnih tehničara, babica, privatnih i gradskih lekara 1922-1937 i neki podaci o lekarima od 1887. godine.
[35] Isto. Köznépünk egészségi állapota, Bácskai Ellenőr, 1881.X.23.
[36] IAS, F:002. I-24/1885 i zapisnici skupštine iz 1884. godine, odluka br. 313 od 5.X.1884.
[37] IAS, F:047. 1003. Köznépünk egészségi állapota. Bácskai Ellenőr, 1881.X.23. Helybeli hírek, Dr Wilheim Adolf közkórházi főorvost ajánlották kinevezésére, Bácskai Ellenőr, 1895.IV.4.
[38] E. Libman, Subotička bolnica od Uboškog doma do savremenog stacionara. Subotica, 1997.
[39] Isto. Libman, Istaknuti lekari Subotice (1792-1992), Subotica, 2003.
[40] isto
[41] IAS, F:047. 1003.
[42] Isto. Barta dr Antal, orvos-sebész- szemész- szülész-tudor Szabadkán, Bácskai Ellenőr, 1887.V.22.
[43] IAS, F:002. br. XV-74/1896. Mentőállomás az önkéntes tűzoltó laktanyán van elhelyezve, Bácskai Ellenőr, 1898.X.16.
[44] Tráchom iskolák, Szabadka és vidéke, 1903.XII.25.
[45] IAS, F:002. 695/eln. 1894.
[46] IAS, F:047. XXI-29/1919
[47] T. Kalozsi, Szabadkai sajto 1848-1914, Szabadka, 1973, st. 411-412.
[48] Isto. IAS, F:002. 201/eln. 1904.
[49] A diphteritisz gyógyítása, Bácskai Ellenőr, 1894.IX.30.
[50] Isto. Š. Steinfeld, Dr Dömötör Miksa, pionir preventive i lečenja difterije serumom, Zbornik radova IV naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije – SAP Vojvodina, Sombor 1972, st. 169-173.
[51] I. Szentgyörgyi, E. Bažant, Subotička bibliografija, knj. II, (1870-1918), Novi Sad- Subotica,1993. Dömötör M., A „serumokról”, Melléklet a Bácskai Ellenőr 1895. évi 103-ik számához (1895.XII.25).
[52] Dömötör M., A tráchoma operatív gyógykezeléséről, Szabadkai Közlöny, 1904.XI.27.
[53] M. Sente, Istorijat otorinolaringologije u Subotici, Subotica, 1997.
[54] Isto. P. Ujvári, Magyar zsidó lexikon, Budapest 1929. A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938), Subotica 1938.
[55] Ujvári, nav. delo.
[56] Sente, nav. delo. O. Šomlo, Istorija Jevrejske bolnice „Dr Singer Bernárd” u Subotici, Zbornik radova I naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije- Sekcija za SAP Vojvodinu, Subotica, 1989, st. 91-103.
[57] IAS, F:047. 1003. Tizenhét órai szenvedés után meghalt dr Wilheim Imre a Park szanatórium főorvosa. Napló, 1930.IX. 20.
[58] IAS, F:047.1003. A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica,1938.
[59] isto
[60] Tizenhét órai szenvedés után meghalt dr Wilheim Imre a Park szanatórium főorvosa, Napló, 1930.IX. 20.
[61] IAS, F:047. inv. br. 1003. A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica,1938.
[62] E. Libman, Lekarska društva u Subotici (1880-2005). Subotica, 2005.
[63] E. Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.
[64] P. Ujvári, Magyar zsidó lexikon. Budapest, 1929. IAS, F:047, inv. br. 1003. P. László. Új magyar irodalmi lexikon. Budapest, 1994. O. Sztrazimir, A legújabb kor lexikona. Budapest, 1934. IAS, F:047, X-43/1919
[65] A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938), Subotica,1938.
[66] Bibliografija Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo (1918-1941). Beograd, 1948. E. Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.
[67] J. Gubás, A. Szent-Györgyi, Szerb tudományos kapcsolatai, Orvosi hetilap, vol. 134, No 48 (1993). st. 2658-2659
[68] A. Balázs, (pseudonim Karla Hermana), Koszorú versek, Budapest, 1918.
[69] Sente, nav. delo. IAS, F:047.1003.
[70] P. Damjanović, Preporod na ravnicama Bačke. Subotica, 1990, st.349-350. IAS, F:047.1003. E. Libman, Lekarska društva u Subotici, st. 55-76.
[71] IAS, F:047. 1003. E. Libman, Istaknuti lekari Subotice, st. 92-95.
[72] Tizenötéves szuboticai zsidó kórház (1923-1938), Subotica, 1938.
[73] E. Libman, Istaknuti lekari Subotice, st. 92-95.
[74] E. Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005), Subotica, 2008.
[75] … prim dr Šandor Štajnfeld ( in memoriam ). Zbornik radova IV naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije – Sekcija za SAP Vojvodinu, Sombor, 1972, st. 173-174. T. Steinitz, Dr Steinfeld Sándor emlékénak, Üzenet 2 (8-9), Szabadka, 1972, st. 435-436
[76] E. Libman, Istaknuti lekari Subotice, st. 104-107. E. Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005).
[77] isto
[78] Arhivski podaci Zavoda za zaštitu zdravlja Subotica. E. Libman, Instaknuti lekari Subotice (1792-1992), Subotica, 2003. st. 129-134.
[79] Isto
[80] Medicinska bibliografija FNR Jugoslavije (1944-1953), Beograd, 1955. E. Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005), Subotica, 2008.
[81] Arhivski podaci Opšte bolnice u Subotici.
[82] Podaci Šefer Roberta, sina Đ. Šefera.
[83] Podaci Sime Suvajca, bivšeg glavnog laboranta Laboratorije Odeljenja za grudne bolesti i tuberkolozu.
[84] isto
[85] Arhivski podaci Opšte bolnice u Subotici. Podaci Šefer Roberta, sina Đ. Šefera.
subotickaistorija 