GAŠPAR ULMER, ZANATSTVO U SUBOTICI 1686-1779.

GAŠPAR ULMER

ZANATSTVO U SUBOTICI  1686-1779.   pdf prelom:   Ulmer Gaspar ZANATSVO

Izvodi iz recenzije

… Iz izlaganja stiče se dobar uvid ne samo u brojnost zanatskog staleža nego i u kretanje zanatlija, u njihovu nacionalnu pripadnost, u odnos između domaćih i zanatlija sa strane (posebno Nemaca i Mađara, koji su se u Suboticu doseljavali u znatnom broju) kao i u značaj pojedinih zanata u okviru gradske privrede. Ulmer navodi i vrlo vredne podatke o cenama pojedinih zanatskih proizvoda, o platama i nadnicama,o uslovima rada, sporovima do kojih je neizbežno dolazilo unutar i izvan kruga zanatlija, o konkurenciji, o porodičnim odnosima, nasleđivanju pa ponešto i o tehnologiji u zanatstvu tog doba i koje – čemu drugo ili, bolje reći, o svemu što se ticalo zanatstva i zanatlija i njihovog mesta u okviru gradske privrede i društvenog života. Pri tome je donosio i podatke od značaja i za druge teme iz istorije Subotice tog doba. …

… Treba istaći da je izlaganje Gašpara Ulmera iscrpno, dokumentovano, konkretno, trezveno, odmereno i kritičko, odnosno da je kao istoriopisac pokazao da je dostojan teme koju je odabrao.

… Zbog svega rečenog, bez dvoumljenja i sa punim zadovoljstvom predlažem da rad Gašpara Ulmera bude publikovan u uglednoj ediciji Istorijskog arhiva Subotice.

Akademik Slavko Gavrilović

 

 

Subotica na Potiskoj vojnoj granici (1686-1743)

I Osvrt na opšte prilike

 

Podataka za otkrivanje ovdašnjih društvenih prilika u vreme kad je Kohari sa svojim mađarskim pukom u sastavu austrijske armije, 19. septembra 1686. godine, zauzeo Suboticu nema dovovqno.(1) Nisu nam takođe poznate ni okolnosti, niti druge ~injenice pod kojima je Kohari oslobodio naš grad od stopedesetogodišnje turske vladavine. Hroni~ar je, međutim, zabeleio detaq da je epidemija, koja je tada harala u vojsci zbog loših uslova pokosila višeivota, nego što ih je stradalo u ratovima protiv Turske.(2) Oko hiqadu qudi, uglavnom Srba, koji su iveli u gradu bili su ugroeni s jedne strane teškim uslovima `ivota, a s druge strane zahtevima vojske za nov~anim i naturalnim davanjima.(3) Svi su se oni borili za goli opstanak.

Izvesne pojedinosti su ipak poznate. Slede}e godine, 1687., usledila je ve}a kolonizacija bunjeva~kog ivqa.(4) Zbog ~estih upada Turaka,ivot u gradu je bio veoma nesiguran.(5) Turci su u gradu boravili još i 1692. godine.(6) NJihova nesigurnost i `ivot od danas do sutra, trajao je sve do 11. septembra 1697. godine. Tada je princ Eugen od Savoja velikom pobedom nad turskom vojskom kod Sente, kona~no oslobodio u celosti ovu teritoriju od osmanlija. Posle odlaska sa ratišta, njegova vojska je logorovala na isto~noj obali jezera Pali}, o ~emu postoji zapis, najstarija rukopisna karta, koja predstavqa isto~ni deo gradskog atara i spomenuto jezero.(7)

Privredna delatnost je polako oivqavala. Najblia teritorija oko grada i to prvenstveno juni i zapadni deo, po~ela se pretvarati u plodne oranice. Preostali deo gradskog atara posluio je za sto~arstvo, najglavnije zanimanje stanovništva.

Sređivanju privrednih prilika u gradu doprinele su i komisije imenovane od strane vlasti, sa zadatkom da sprovedu organizaciju politi~kog i privrednog ivota na neoakvisti~koj teritoriji. Treba spomenuti komisiju iz novembra 1700. (8) i juna 1702. godine (9), koja je našem gradu dodelila dvanaest pustara. One su, osim Tompe i Zobnatice, ostale u sastavu teritorija i umnogome su doprinele kasnijem privrednom razvoju grada. Da li je ta dodela usledila kao nagrada stanovništvu za njegove ratne zasluge, ili je pak namera komisije bila da oformi administrativni centar za stanovnike (koji su ve} bili u~vrstili svoja staništa na navedenim pustarama), dosadašnjim istorijskim podacima ne moe se dovoqno osvetliti. Mo`e se samo pretpostaviti da su obe komponente bile zna~ajne.

 

Nadu i pretpostavku iteqa da }e sada uslediti normalniji usloviivota, a time i zapo~eti zanatstvo, osujetio je Rakocijev ustanak, koji je trajao od 1703. do 1711. godine. Tada se ve}ina stanovnovištva razbeala i privremeno odselila u junije krajeve, a normalan `ivot u gradu je bio u celosti paralizovan.

 

Posle Rakocijevog ustanka 1711. godine, `ivot u gradu poprima ustaqeni tok, o ~emu svedo~e popisi iz 1715. i 1720. godine (10), kao i razrez ratnog poreza u Potiskoj vojnoj granici 1736. godine, koji sveddo~i da je Subotica tada bila najja~i privredni centar na podru~ju granice Austrijskog i Turskog carstva.(11

 

II Zanatstv

 

Subotica je bila zanatski i trgova~ki centar u sastavu Potiske vojne granice, svojim zanatstvom, naro~ito do završetka prve decenije XVIII veka, obzirom na svoje ekonomske mogu}nosti i kulturne zahteve, usmerena prvenstveno na obezbeđivanje osnovnih `ivotnih potreba: vode i hrane.

 

Posebno ume}e (kao i danas), za došqake brđane predstavqalo je kopanje bunara. To je tada, kada su se qudi uveliko bavili nomadskim sto~arstvom bilo zna~ajno kako za stoku, tako i za ~oveka, s obzirom na ~injenicu da u Subotici nije bilo prirodnih izvora vode. Bunari su tada u ovim krajevima bili oblo`eni drvetom, a ne ciglama, kako bismo eventualno mogli pretpostaviti.(12) Dubina istih je zavisila od lokacije (dolina, uzvišeniji teren) gde su se kopali. Kopanje bunara iziskuje poseban fizi~ki napor, a to ume}e je malo njih posedovalo. Ipak, kopanje istih nikad nije bilo priznato kao posebna vrsta zanatstva.

 

Zanatlije koje su se dugo borile za svoju afirmaciju, a stekle svoj cehovski status tek u drugoj polovini XIX veka, bili su: mlinari – tesari. Oni su bili poznati, kako kasnije saznajemo, još iz vremena turske vladavine. Svojom udubqenom sekirom znali su da naprave: sav ku}ni nameštaj od drveta, mrtva~ke sanduke, mostove preko rova i mo~avara, sve delove kola i saonica. Premda su te spretne zanatlije bile tada jedine drvodeqe, dakle tesari, stolari i kolari, ipak im je glavno zanimanje bila izgradnja mlinova (suva~a i poto~ara), ~iji su svi delovi, pa i zup~anici, bili od drveta. Oni su umeli da grade nasipe i nivelišu korita potoka i reka, kako bi što više vode usmerili na svoju vodenicu. Poznavali su vetrove i koristili ih za pokretanje svojih vetrenja~a.(13) Te spretne drvodeqe opsluivale su, odravale, popravqale i izgradile suboti~ke mlinove u periodu Potiske vojne granice.

 

Još u to vreme došlo je do grani~nih razmirica između Segedina i Subotice, tj. do spora vođenog između Mikloša Karasija (Karaszi Miklos), segedinskog glavnog bele`nika, feudalnog gospodara sela Horgoš s jedne strane i grada Subotice s druge, koji se završio tek 1838. godine.(14) Kao dokazni materijal u prilog Suboti~ana izrađena je 1810. godine rukopisna karta o spornom terenu na kojoj je, između ostalog, nacrtana lokacija vodenice u vlasništvu porodice Vojni}. U legendi ove karte se navodi da je ta vodenica postojala još pre oslobođenja grada od Turaka, dakle i u periodu Vojne granice. U istoj legendi spominje se i vodenica porodice Jaramazovi}, ali se ne navodi vreme njenog nastanka.(15)

 

Spomenuli smo jedini izvor o vodenicama porodica Vojni} i Jaramazovi} u kojima su sigurno bili zaposleni mlinari, oposobqeni da osiguraju neometano mlevenje i da stru~no inervenišu u slu~aju nepredviđenog kvara.

 

Osim u vodenicama, mlinarski radnici su radili preteno u suva~ama. Jedna suva~a se spominje ve} 1692. godine kada je petena iz Subotice krenulo u “jedan hitac” udaqen mlin.(16) Pretpostavqamo da su ene tada pošle u oblinju suva~u (17), jer jedva da je tada u gradu bilo vode sa nagibom pogodnim za izgradnju vodenice. Spomenutim mlinom, rukovao je barem jedan mlinar – tesar.

 

Posle Rakocijeve pobune, po~eo je ekonomski razvoj grada, tako da 1720. godine, prilikom opšteg popisa u zemqi, u Subotici boravi najmanje sedam mlinarskih radnika – zanatlija. U navedenom popisu se spominje sedam suva~a u gradu, ~ija je pojedina~na godišnja zarada procenjena na 17 f., dakle ukupna dobit je bila 119 f.

 

U navedenom popisu se spominje i osmi mlin, koji je, međutim, izgoreo u celosti.(18) Ve} pri prvom upoznavanju sa strukom mlinara i mlinova, naišli smo na slu~aj poara u mlinu. Mlinari tada nisu znali ono što je danas zapisano u svakom mlinarskom priru~niku, odn. uxbeniku. Naime, ~im se u jednom kubnom metru vazduha razdeli više od 20 grama prašine od brašna, postoji opasnost od eksplozije, nastale usled trenja pri mlevenjuita.(19) Isisavanje i otklanjanje opasne prašine iz vazduha onda još nije bilo poznato.

 

Podacima koji bi mogli da ukau na kapacitet ovih mlinova ne raspolaemo, ali se moe pretpostaviti da su postoje}i mlinovi morali da zadovoqavaju potrebe stanovništva, jer se prevozitarica u susedna mesta, ili ~ak u vodenice na Dunavu i Tisi, obzirom na nesigurna vremena, loše puteve, nedostatak stoke za vu~u, teško mogao ostvariti. Nije iskqu~eno da je tada ~esto bilo takvih slu~ajeva. Na susednim pustarama je bilo mlinova i mlinarskih zanatlija, mnogo Bunjevaca, koji su ive}i u porodi~nim zajednicama retko imali dodira sa gradom, ~esto samo prilikom odravanja gosišnjih vašara. Popis iz 1720. godine verovatno nije obuhvatio sve mlinove, pa prema tome ni sve mlinare – tesare na velikom prostranstvu suboti~kog atara.

 

Pored mlinara zaposlenih u suboti~kim suva~ama i vodenicama, vaqa spomenuti i mlinara koji je opsluivao suboti~ku vetrenja~u (sa osam kila), koja je postojala za vreme Vojne granice, ali koja je, naalost, izgorela.(20)

 

U obrađenom periodu (u spomenutom popisu iz 1720. godine) nailazimo na još desetak zanatlija, koji su kao suboti~ki militari sluili u pešadiji. NJihova imena, kako }emo videti, nisu uvek bila poznata popisiva~ima, a moda ni sami, osim za svoje kršteno ime, za prezime nisu znali. Popisiva~ je umesto njihovih prezimena navodio njihov zanat, ili u određenom slu~aju, etni~ku pripadnost. U popisu su spomenuti KROJA^I:

 

kaplar – Vuk ]osi} – bez nekretnina,

 

Stipan Petrov – bez nekretnina,

 

Branko Terzija – posedovao je vinograd i

 

Ignjat Terzija – bez nekretnina.

 

U ono vreme je kroja~ki zanat bio mnogo naporniji nego danas, jer šiva}ih mašina nije bilo.(21) Kakvim koncem i sa koliko vrsta igala su tadašnje terzije – kroja~i raspolagali, ne znamo, ali se sa sigurnoš}u mo`e pretpostaviti da su morali zadovoqavati zahteve oficira, pa i obi~nih militara  bez ~inova.

 

Prethodno va`i i za KRZNARE – ]UR^IJE, kojih je 1720. godine bilo troje:

 

Cvijo Tikvi} – bez nekretnina,

 

Stipan ]ur~ija – raspolagao je oranicom, livadom i vinogradom

 

Ilija ]ur~ija – bez nekretnina.

 

Moramo pretpostaviti da su tadašnje }ur~ije umele da štave sirovu kou koja se ina~e ne bi mogla obraditi, a zna se da se tada ode}om od koe obla~ila ve}ina stanovništva, pogotovo u zimskim danima.

 

Od ostalih zanatlija u popisu su spomenuti:

 

mesar, kaplar – Ilija Kasapin, bez nekretnina. Pomenuti je radio u gradskoj gostioni i mesarnici koja se spominje u 12. ta~ki primedaba u popisu iz 1720. godine.(22)

 

kova~ – Simon Kova~, bez nekretnina i

 

tesar – kaplar, Prodan Rac, takođe bez nekretnina.(23)

 

Time smo iscrpeli sve nama poznate izvore koji sadre podatke o zanatlijama u Suboti~kom šancu za vreme Potiske vojne granice. Ti podaci, međutim, seu samo do 1720. godine, te ne pru`aju potpunu sliku o zanatstvu za period koji se završava sa 1743. godinom, kada je Subotica dobila status civilnog grada, odnosno komorske varošice pod imenom Sent Marija.

 

Od 1720. godine po~inje intenzivan ekonomski napredak stanovništva grada i Subotica postaje najja~i privredni centar u Potiskoj vojnoj granici (o ~emu svedo~i spomenuti razrez poreza iz 1736. godine (24)). Kako smo spomenuli, Vojna granica se u Subotici de iure ukida 1743. godine, ali de facto ne, jer je posle 1743. godine trebalo srediti odnose sa Ba~bodroškom upanijom u koju je grad bio inkorporisan, u prvom redu u vezi sa novim razrezom poreza, koji nije mogao biti sproveden zbog namere Srba da se odsele, smatraju}i da su im poveqom iz 1743. godine, uskra}ena osnovna građanska prava.Ta akcija oko odlaska Srba trajala je sve do prole}a 1747. godine, kada je ve}ina Srba napustila Suboticu i kada se tek mogao uspostaviti novi politi~ko-upravni poredak u gradu na osnovu spomenute poveqe i ugovora sklopqenog sa Ugarskom komorom u Pounu 28. juna 1743. godine.(25)

 

Novo ekonomsko stanje, dakle, dobija svoj puni zamah tek 1747. godine, te prema tome i razvoj zanatstva, a potvrdu o realnom stanju zanatstva u periodu Potiske vojne granice pru`aju nam zanatlije evidentiranae u popisu iz 1748. godine.(26)

 

Zanatlije u ovim krajevima, kao i one u Subotici imale su skromne prihode, što se daje zakqu~iti iz izjave date popisiva~ima.

 

Naime, u ta~ki 13 Primedaba – observationes – spomenutog popisa iz 1720. godine, ~itamo: “Zanatlije navedene u rubrikama pod zakletvom su izjavile da nemaju godišnje nikakvih ~istih prihoda, niti su u stanju da zanatom zarade za svakodnevni hleb. Ina~e, nikakvim drugim dobrima ne raspola`u”. (Oppifices in rubricis conotati juramentaliter fassi se nullum emolentum annuatim uno nec victum quotidianum ex opifficio acquirere posse Coeterum nullis aliis beneficiis gaudent.) Ova poslednja re~enica ne odgovara stvarnosti u celosti, budu}i da je kroja~ Branko Terzija raspolagao vinogradom, a krznar Stipan ]ur~ija oranicom, livadom i vinogradom.

 

 

 

 

 

 

 

ZANATSTVO ZA VREME KRAQEVSKE – PRIVILEGOVANE

 

KOMORSKE VAROŠICE S E N T   M A R I J A

 

(1743-1779)

 

 

I Osvrt na opšte prilike

 

 

 

Sticanje civilnog statusa u prvim godinama nije mnogo uticalo na razvoj privrednih odnosa u gradu, pa ni na samu zanatsku delatnost. Štaviše, u prvim godinama, usledilo je smanjenje broja zanatlija u gradu uglavnom odlaskom Srba. Svakako da ni tadašnje trogodišnje razmirice (1743-1746.) između katoli~kog i pravoslavnog `ivqa, koje je ostalo u gradu, nisu povoqno uticale na razvoj privrednih snaga u gradu, pa prema tome ni na zanatstvo.

 

 

 

II Zanatstvo

 

 

U ve~itom ugovoru, sklopqenom u Po`unu 28. juna 1743. godine, između predstavnika grada i Ugarske komore, nije izostavqen problem zanatstva.(27)

 

• Peto poglavqe glasi: “Dozvoqava se da usledi dola`enje razli~itih zanatlija i cehova na podru~je gore spomenutih stanovnika (28);

 

• Jedanaesto: Magistrat je obavezan da nadzire radionice zanatlija kao i da vodi brigu o tome da mere za te~nost i ~vrsta tela koje va`e u Kraqevstvu budu ujedna~ene prema zakonima;

 

• Osamnaesto: Dozvoqava se napred pomenutim stanovnicima u ugovoru izgradnja i odr`avanje suvih mlinova,

 

• Devetnaesto: Omogu}ava se… stanovnicima izgradnja zgrada za pe~enje rakije.”

 

U ta~ki, pod rednim brojem 21, Novog ugovora između grada i Komore iz 1749. godine ~itamo (29): “…u crkvi redovnika, kao i u njihovoj `upi, ~uvaju se zastave zanatlija (cehova); prilikom sve~anih povorki zanatlije su obavezne, pod pretnjom kazne da u~estvuju sa svojim zastavama.”

 

Dakle, u osnovnim dokumentima koji }e regulisati ivotne uslove u predstoje}em građanskom društvu grada, nazna~en je određeni odnos između nadlene Komore grada kao povlaš}enog subjekta, ali ni izdaleka dovoqno iscrpan za regulisanje zanatskih delatnosti u novoj varošici.

 

Kao dopunu, svakako moramo spomenuti odluku Magistrata grada Subotice, donetu odmah na po~etku ovog perioda (30. XII 1744. godine), po kojoj je stranim zanatlijama zabranjeno da potajno vrše svoj zanat po ku}ama. Dozvoqen im je rad jedino kod ovdašnjih majstora. (Ne mehanici oculte per domos nisi apud magistros hujates suam artem exerceant).(30) Zanatstvo }e na}i korene svog razvitka u celokupnoj narodnoj privredi ovog podnebqa i interesima, odnosno zahtevima stanovništva.

 

1. Zanatlije prehrambene struke

 

1. mesari

 

U prvom poglavqu našeg istorijskog sagledavanja puteva razvitka zanatske delatnosti bavili smo se mlinovima, smatraju}i da su oni presudno delovali na zadovoqavanje osnovnih `ivotnih potreba – prehrane. Ovom prilikom da}emo prednost mesarima (i mesarnicama).

 

Magistrat je raspolagao mesarnicama u gradu kojima su upravqali tzv. iudices macellorum – mesarski radnici koje }emo u daqem tekstu zvati mesarima. U svakoj mesarnici bila su postavqena dva mesara od kojih je jedan vršio funkciju nakupca.(64) Mesarima su bili podređeni laniones – mesari od struke, dakle zanatlije, koje }emo u daqem tekstu, za razliku od mesara (rukovodilaca mesarnica), nazvati kasapima. Pored navedenih osoba, svakoj mesarnici je bio dodeqen barem jedan goni~ – impulsor, koji je kupqenu stoku sa gradskih pašnjaka (što je bio ~est slu~aj), terao u grad na klanje.

 

Gradska uprava je samostalno ekonomisala. Raspolagala je velikim kompleksima nekretnina, zgradama, gostionicama u gradu i na pustarama, ve}im skladištima – `itaricama i svih poqoprivrednih proizvoda, ve}im skladištima sa svakojakim tadašnjim poqoprivrednim alatom, oruđima, kolima… do jednostavnih eksera, kao i vlastitim sto~nim fondom iz kojeg se mesarnica snabdevala i bila u mogu}nosti, kako }emo kasnije videti da uz srazmerno niske cene snabdeva stanovništvo mesom.

 

Kako smo spomenuli, 1720. godine je postojao samo jedan kasapin u gradu, te pretpostavqamo da je radila samo jedna mesarnica, ali se 1746. godine spominju ve} dva mesara, dva kasapina i dva goni~a, te su verovatno tada postojale ve} dve mesarnice.(31) To potvrđuje postavqanje dva mesara, jednog u unutrašnjoj (interior), a drugog u spoqašnjoj (exterior) mesarnici. Obe su se nalazile na glavnom trgu.(32)

 

Prvog maja 1763. godine, ukazala se potreba za proširenjem mesarskih delatnosti, sigurno zbog pove}anja broja stanovnika. Magistrat je tada sklopio ugovor sa Markom Vui}em u vezi sa otvaranjem tre}e mesarnice u gradu, po kojem je Vui} obavezan da kupuje stoku za gotov novac, dakle, ne}e se snabdevati iz sto~nog fonda grada, a meso }e morati prodavati po cenama limitiranim od strane Ba~bodroške `upanije. Iz daqeg teksta ugovora još sledi:

 

• Da svi prihodi od ove mesarnice pripadaju zakupcu Vui}u;

 

• Ugovor se sklapa na dve godine i zakupac je obavezan da svake godine u ratama uplati na ime zakupnine i opštinsku blagajnu 300 f.;

 

• Ako zakupac po završetku druge godine namerava i daqe da dr`i u zakupu mesarnicu, plati}e godišnje 355.f. takođe u ratama;

 

• Ukoliko zakupac odustaje od zanata, grad }e od njega putem procene otkupiti sav mesarski alat;

 

• Zakupac se obavezuje da ne}e primiti stoku umesto poreza (33), da ne}e kleti bolesnu ili ve} izginulu stoku i

 

• Za svaki prestup po prethodnoj ta~ki zakupac }e biti ka`njen sa 12 f.(34)

 

Polovinom januara 1775. godine, Gradska opština, zbog ~estih neprilika, o ~emu }e kasnije još biti pomena, po~ela je da razmatra predlog o izdavanju u zakup prve i druge gradske mesarnice.(35) To je i usledilo 20. marta iste godine kada je Magistrat sklopio ugovor sa Jovanom Jankovi}em, Franjom (Franciscus) i Josipom (Josephus) Rodlom, kasapinima iz Segedina, kojima je izdao dve gradske mesarnice na trgu u zakup na tri godine i to od 19. aprila 1775. do 19. aprila 1778. godine za 500 forinti godišnje. Iznos mogu uplatiti u ratama u gradsku blagajnu pod slede}im uslovima:

 

1. Opština ustupa zakupcima teren – pašnjak u @edniku, koji je do sada bio u posedu pokojne udovice Hala~ (Halacs) bez obaveze ikakvih feudalnih davanja dok traje arenda (zakup), s tim što }e grad tamo iskopati bunar, a ukoliko im se uka`e prilika mogu da koriste pašnjak pored `ile Kireš, odakle mogu i da prodaju stoku, ali ne i da je zakoqu izvan Subotice;

 

2. Opština }e zakupcima ustupiti ku}u nasleđenu od Cvijanovih, ili pak neku drugu sa štalom, koja mo`e da primi tri ili ~etiri konja, takođe bez optere}enja davanja;

 

3. Zakupci su obavezni da tokom trajanja zakupa koqu zdravu i uhranjenu stoku i da snabdevaju stanovništvo svim vrstama mesa.(36)

 

Ve} krajem avgusta meseca, zakupci su došli u sukob sa Magistratom. Naime, kupili su bure vina koje su u nedequ preneli kolima i smestili u vlastiti podrum. Pošto nedeqom, po gradskom statutu, nije bilo dozvoqeno upregnuti konja i vršiti prevoz, Magistrat im je izrekao nov~anu kaznu od jednog zlatnika.(37)

 

Grad je smanjio zakupcima zakup sa 50 f. jer nije udovoqio obavezi da iskopa bunar u @edniku kako je bilo dogovoreno, odnosno predviđeno u 1. ta~ki navedenog ugovora.(38) Posle isteka spomenute zakupnine, sklopqen je 19. aprila 1778. godine novi ugovor, kojim su obe mesnice opet bile izdate u zakup Jovanu Jankovi}u i Mihaqu Erdegu (Ördög Mihály) pod istim uslovima kao i prvi put, tj. 1775. godine.(39) Bra}a Rodl su, dakle, ostala.

 

U vezi sa mesarnicama, spomenu}emo još i to da je 1775. godine izvršena adaptacija jedne mesarnice ~iji su troškovi iznosili 57.f.(40)

 

Prihode tre}e mesarnice, koja nije bila izdata u zakup, Magistrat je 1776. godine poklonio fondu za izgradnju katoli~ke crkve (41), a dve godine kasnije, tj. 6. juna 1778., isti prihod je Magistrat dodelio pravoslavnoj crkvenoj opštini za izgradnju nove pravoslavne crkve.(42)

 

Osim navedenih, ne raspolaemo drugim podacima o mesarnicama u periodu kada je Subotica uivala status komorske varošice. Prema nacrtu rukopisne karte iz 1838. godine, moe se pretpostaviti da su mesarnice bile manje zgrade sa okruglim nastrešnicama i krovom od trske.(43) Da li su pored mesara tada ve} postojale medenice, odnosno ledenice, ne moe se tvrditi niti poricati, jer arhivski izvori o tome ne govore. Postoji sumnja, jer se 1. ta~kom uputstva Magistrata iz 1785. godine pozivaju mesari da pokvareno meso bez nadzora ne bacaju.(44) Iz toga zakqu~ujemo da je pokvarenog mesa bilo, što ne bi bio slu~aj da je bilo medenica (ledenica).

 

Pošto su iudices mascelanorum (45) – birovi mesarnica – mesari – igrali vanu ulogu u snabdevanju stanovništva mesom, smatramo potrebnim da o njima pruimo ~itaocu šire objašnjenje. U 1746. godini nailazimo na dva mesara: Petra Jako~evi}a i Jovana Cvijanova, ~ija je godišnja plata iznosila 70 f.(46) Tri godine kasnije, kao komesari u gradu rade Nikola Berni} i Ilija Poqakovi}, ~ije su godišnje plate iznosile samo 22. f.(47) Objašnjenje takvog zamašnog smanjenja godišnje plate tuma~imo pretpostavkom da su mesari imali svoje ilegalne zarade. Sigurno je to da Berni} i Poqakovi} ne bi pristali da rade za tu platu i godinu dana vrše tu funkciju. Ve} slede}e godine, 1750. meseca marta, Magistrat na njihova mesta postavqa Martina Su~i}a i Bonaventuru Cvijanova sa istom platom, ali sa obavezom polaganja zakletve da }e savesno udovoqavati svojim obavezama i da }e po završetku mandata podneti obra~un.(48)

 

Na novu promenu osobqa u mesarama nailazimo tek 1758. godine, kada su postavqeni Josip Vukmanov i Franjo Per~i} (49), a na istoj sednici, pod slede}om ta~kom dnevnog reda, Magistrat je doneo odluku da }e svake godine postavqati nove mesare.

 

Obrazlo`enje za ovo nalazimo u uputstvu za mesare doneto na sednici Magistrata 17. marta 1758. godine, koje u prevodu glasi:

 

1. Pokvareno meso se bez prethodnog znanja gospode iz Magistrata ne sme baciti(50);

 

2. Pri prodaji stoke sa slomqenom nogom, od ~ega se meso mo`e pokvariti, isto se pripisuje vlasniku, a ne mesaru;

 

3. Jednoglasno je odlu~eno da se ubudu}e od stoke 10 funti loja ostavqa mesaru, a višak od toga prodaje davaocu stoke;

 

4. Od stoke se ostavqa mesaru slezina, iznutrice i ko`a nogu, u narodu zvana “bakoš” (51);

 

5. Od 100 funti izdvoji}e se 5 funti za potrebe kosa~a (52);

 

6. Zajedno sa mesom treba izmeriti (raspodeliti) jezik, srce, xigericu i tzv. kron-flajš (Kronfleisch) (53);

 

7. Glava, xigerica, plu}a i srce zaklane ovce vra}aju se vlasniku;

 

8. Stomak, noge i creva koja narod zove buraga, pripadaju vlasniku;

 

9. Funta loja ima uvek duplu vrednost u odnosu na meso (54);

 

10. Bolesna stoka i ona koju kasapin ne}e da zakoqe ne prima se;

 

11. Stari dugovi imaju da se naplate i treba paziti kome }e se dati meso na veresiju; dug zaboravnih kupaca imaju da podmire mesari;

 

12. Stoku koju građani duguju treba uterati u roku od 15 dana, a nesavesni du`nici koji duguju 100 funti mesa, obavezni su da prodaju stoku;

 

13. Dugove kasapina i goni~a, du`an je da podmiri mesar (55);

 

14. Mesar je obavezan zabele`iti ime prodavca stoke, kao i kome je prodao i koliko loja (56).

 

Iz celog sdraja uputstva sledi da sluba mesara tada nije bila regulisana. Naro~iti problem predstavqala je veresija. Potraivanja mesara su narasla. Sami nisu bili u stanju da reše problem, a pošto je zapravo bio u pitanju opštinski novac, to je Magistrat  na svojoj sednici od 26. februara doneo odluku po kojoj se svi dugovi iz vremena pre 1760. godine moraju naplatiti, makar i prinudnim putem. Ukoliko dunik ne raspolae gotovinom, neka mu se zapleni stoka ili nekretnina, a ukoliko ništa ne poseduje, a sposoban je za vojnu slubu, treba ga predati vojsci.(57) U martu 1760. suboti~ki mesari su Tadija Toki} i Franjo Gabri}.(58) U 1762. godini spominju se mesari Marko Vuji} i Ilija Ba~i}, koji se nisu dr`ali ugovora sklopqenim sa Magistratom, zbog ~ega su bili smenjeni, a na njihovo mesto postavqeni Franjo Gabri} i Petar Vojni}.(59)

 

Iste godine se u Subotici ukazao manjak stoke za klanje  i sve ve}a potra`nja za kvalitetnim mesom, pa je Magistrat preduzeo korake radi nabavke stoke u Banatu. Uputio je mesara Franju Gabri}a sa jednim kasapinom i dvojicom goni~a u Banat, daju}i im 500 f. radi nabavke kvalitetne stoke. Istovremeno je Magistrat izdao naredbu da se ubudu}e meso ne sme prodavati na veresiju.(60) Ishod ove mesarske misije nije nam poznat, ali smo mogli konstatovati da je mesar Ilija Kujunxi}, koji je verovatno bio postavqen 1763. godine, opet prodao meso na veresiju (61), pa su u aprilu postavqeni novi mesari, i to u prvoj mesarnici Bono Cvijanov i Matija Vukovi}, u drugoj Jakov Kova~evi}, a u tre}oj Ivan (Joannes) Stanti} (62), na ~ija imena nailazimo i u februaru 1766. godine.(63)

 

U februaru 1768. godine, nailazimo na dva mesara u prvoj mesarnici: Tomu Kopunovi}a i Mihajla Crnjakovi}a, u drugoj isto dva: Stipana (Stephanus) Berni}a i Josipa Pei}a, a tre}oj samo Franju Gabri}a. Svi imaju godišnju platu od 60 f. Novina je ovde u tome što su Mihajlo (Michael) Crnjakovi} iz prve i Josip Pei} iz druge mesarnice kao mesari – nakupci, dobili još u naturi 10 po`unskih merova je~ma za konje.(64) Ovde smo prvi put naišli na funkciju nakupca, ali samo u prvoj i drugoj mesarnici.

 

Ve} slede}e 1769. godine, isto meseca februara, Magistrat postavqa nove mesare. U prvoj mesarnici Petra Kunti}a i Matiju Ma~kovi}a, u drugoj Bonu Gabri}a i Jakoba Miqa~kog, a u tre}oj Tadiju Dianovi}a, verovatno sa prošlogodišnjom platom.(65) Dve godine kasnije, tj. 4. marta 1771. godine, usledila je opet promena; postavqeni su za mesare u prvoj mesarnici \uro (Georgius) Mamuzi} i Mihajlo (Michael) ^ovi}, u drugoj \erđ Temešvari (Temesvári György) i u tre}oj Stanislav Jaramazovi}.(66)

 

Verovatno su još 1772. godine postavqeni za mesare Ivan (Joannes) Vidakovi} i Josip Stipi}, koji su najpre od Magistrata bili tu`eni zbog manjka od 500 f., a posle od strane Vlastelinskog suda, 15. februara 1773. godine oslobođeni, jer je bilo utvrđeno da su lopovi, pošto su no}u obili bravu, ukrali iz mesarnice 500 f.(67)

 

Ve} 8. marta navedene 1773. godine, doneta je odluka Magistrata kojom se u prvoj mesarnici postavqaju za mesare Mihaq Lenard (Lénard Mihály) i Ma}a Mamu`i}, u drugoj Luka Vojni} i Jovan Pa~irac, a u tre}oj Ilija Ba~lija.(68)

 

Samo osamnaest dana kasnije, tj. 26. marta iste 1773. godine, nailazimo u pisanim analima na nove mesare u Subotici: \erđa Temešvarija (Temesvári György), Tomu Bošnjakovi}a i Stanislava Jaramazovi}a.(69) Kako smo napred naveli, prva i druga mesarnica izdate su 1775. godine u zakup segedinskim mesarima, dok je u tre}oj, koju je gradska opština i nadaqe drala u vlastitoj reiji, ostao meseca marta 1773. postavqeni mesar Ilija Ba~lija sve do svoje smrti. Tada je na njegovo mesto, marta 1777. godine, imenovan Matija Baji} (Baich) sa uobi~ajenom platom od 60 f.(70)

 

Stalna promena mesara u suboti~kim mesarnicama (u roku od trideset nepunih godina (1746-1777) oko ~etrdeset i pet mesara), jasno svedo~i da gradski oci nisu bili u stanju da regulišu i nadziru tu zanatsku delatnost, koja je bila tako zna~ajna za suboti~ko stanovništvo. Smatramo da svakako ima mesta pretpostavci da je funkcija mesara bila unosnija od funkcije samih kasapa – zanatlija, koji su, de facto, upra`njavali mesarsku zanatsku delatnost, ali su bili pot~injeni mesarima koji su imali nama danas nepoznate izvore prihoda (verovatno neregularne). Ili Magistrat nije mogao tome stati na put, ili su neki ~lanovi Magistrata i sami bili umešani u ovaj posao, (zbog ~ega su usledila ta ~esta postavqanja). To pak nije bio slu~aj kod kasapa.

 

Ve} 1745. godine, nailazimo na imena kasapa Franca Helera i Jovana Divjaka (Diviak), ~ija je godišnja plata iznosila 50 f. i u naturi 20 funti loja (71), a koji se spominju i u analima iz 1746. godine sa istom platom (72) kao i 1747. godine (73).

 

U januaru 1749. godine spominje se opet kasapin Franc Heler, kome je pove}ana plata na 60 f, ali smanjena koli~ina loja od 20 na 10 funti, dok je drugom kasapinu, Andriji Vojni}u, određeno samo 50 f, na ime godišnje plate i 10 funti loja.(74) U desetomese~nom obra~unu od 10. aprila 1748. do 20. februara 1749. godine, kod mesara Ilije Poqakovi}a nailazimo na kasapina Franca Helera sa godišnjom platom od 52 f. a u obra~unu Nikole Berni}a na kasapina Barišu Francagu, sa godišnjom platom od 51. f.(75)

 

Dana 3. septembra 1753. godine, spominje se oenjeni Jovan Slaninkovi}, koji je imao vanbra~nu vezu sa Anom, suprugom Janoša NJura (Nyur János), pa je zbog toga od Magistrata osuđen na 24 f. kazne.(76) Trinaestog februara 1755. godine, Magistrat je primio u radni odnos kasapina Jovana (Joanes) Simonidesa iz mesta Zarnoca,upanija Barš.(77) Bio je prvi strani kasapin ~ije je poreklo navedeno u odluci Magistrata kojom je postavqen za kasapina.

 

Osam godina kasnije, tj. 4. marta 1763. godine, Magistrat postavqa za kasapina Ivana Šef~ika sa prošlogodišnjom platom.(78)

 

Tek 12. marta 1764. godine, kada se Jakob Sari} sam preporu~uje za kasapina, Magistrat ga preuzima sa uobi~ajenom platom. (79) Te godine se upoznajemo i sa vrednoš}u alata kasapina koja je bila procenjena na 88. f. (44 denariusa).(80) Na`alost, u izvornom dokumentu alat nije specificiran, ali svakako premašuje vrednost jednogodišnje plate kasapina.

 

U popisu stanovnika Subotice iz 1765. godine, pronalazimo svega jednog kasapina, i to Mihaela Cidlera (Michael Czidler).(81) Dana 20. februara 1769. godine, Magistrat postavqa u prvoj mesarnici kasape Mihaela Cidlera i njegovog sina Antala (Antal) sa postoje}om platom; u drugoj mesarnici postavqa Jovana Savi}a sa godišnjom platom od 50. f. u gotovom, jednim centnerom mesa i 10 funti loja, a za pomo}nicu mu dodequje izvesnu M. Klaru, sa godišnjom platom od 10 f. (82), dok u tre}oj  mesarnici postavqa Jakoba ^aki}a sa Andrijom Šef~ikom, sa pojedina~nom godišnjom platom od 35 f, jednim centnerom mesa i 10 funti loja.(83)

 

U opštem popisu zanatlija u Subotici iz 1771. godine spominje se pet kasapa:

 

• Mihael Cidler (Michael Czidler), koji je stekao stru~nost 18. februara 1738. godine;

 

• Antal Cidler (Antonius Czidler) – u~io zanat kod oca u Subotici;

 

• Ivan Šev~ik (Joannes Sevcsik), stekao stru~nost 18. februara 1759. godine, u mestu Ban (Baan), `upanija Tren~en, današnja Slova~ka;

 

• Andrija Šev~ik (Andreas Sevcsik), stekao stru~nost 5. marta 1764. godine, isto u mestu Ban i

 

• Jakob ^aki} (Jacobus Tyakich), koji je u~io zanat u Subotici.(84)

 

Mihael Cidler došao je, verovatno iz jedne nema~ke pokrajine, dok su Ivan i Andrija Šev~ik kako je re~eno, došli iz današnje Slova~ke, odakle se krajem XVIII veka spustilo u naš grad više zanatlija i poqoprivrednih sezonskih radnika.

 

^ini se da kasapi , Cidler iz prve i Šev~ik iz tre}e mesarnice, nisu bili zadovoqni svojim primanjima. Od Magistrata su traili da im se od svake zaklaneivotinje ostavqaju creva, stomak, noge i nos, i to 15 krajcara za svaku zaklanu `ivotinju, što im je odlukom Magistrata od 19. marta 1773. godine i odobreno, s tim da na kraju godine podnesu obra~un.(85)

 

Pre izdavanja prve i druge mesarnice u zakup naišli smo 12. 3. 1774. godine, još na slede}e postavqenje kasapa od strane Magistrata i to u

I mesarnici Antuna Cidlera u

II mesarnici Ivana Ku~ere i Andrije (András) Šev~ika, i u

III mesarnici Jakoba ^aki}a sa de~kom ^elikom.(86)

 

Isti kasapi se spominju i u popisu zanatlija iz 1775. godine, dakle tri godine pre svršetka perioda koji je predmet obrade.(87)

 

Na kraju ovog poglavqa treba spomenuti i nekoliko nepravilnosti koje su u~inili ~lanovi mesarskog zanata. Naime, 26. juna 1775. godine, Jakob Pankl i \erđ Šuhajda (Suhajda György), kalfe u mesarnicama izdatim u zakup, kanjeni su od Magistrata, svaki sa po 6 f. zbog varanja na vagi prilikom prodaje mesa vojsci i gradskom agronomu, uz pretnju da }e u ponovqenom slu~aju biti oštrije kanjeni.(88)

 

Dana 28. avgusta iste godine, Magistrat upozorava zakupce suboti~kih mesara da su njihovi pomo}nici uhva}eni u varanju prilokom merenja mesa; da ubudu}e to ne ~ine, te da ne kupuju stoku i telad od pastira, jer }e u protivnom biti prinuđeni da ponište postoje}i ugovor.(89) Kalfa \erđ Šuhajda i njegov saradnik su 4. septembra 1775. godine, ponovo ka`njeni od Magistrata, zbog varanja na vagi, sa 6 f. i tom prilikom ih je Magistrat upozorio da }e u slede}em slu~aju primeniti telesne kazne.(90)

 

^ini se da pretnje Magistrata nisu pomogle ,jer ve} 2. decembra iste godine, kalfa Šuhajda biva ponovo zate~en u lanom merenju mesa prodatog stacioniranoj vojsci. Magistrat ga je sada osudio na 15 udaraca batinom, a njegovog majstora na nov~anu kaznu od 12 f. (91). Telesna kazna je, ~ini se, u~inila svoje, jer ga u zapisniku više ne nalazimo na listi kanjenih, a nije iskqu~eno ni da se posle toga odselio iz Subotice.

 

Poslednji kasapi spomenuti u analima obrađenog perioda su Andrija Šev~ik (Sevcsik András), koji je 1774. godine još bio zaposlen u drugoj mesarnici (izdatoj slede}e, 1775. godine. u zakup segedinskim mesarima) i Jakob ^aki}, koji je prethodno radio u tre}oj mesarnici.(92)

 

Iz obrađenog teksta sledi da su kasapi: Heler, Divjak, Šev~ik, Cidler i ^aki}, ili pak njihovi sinovi, du`e vreme radili kao zanatlije – kasapi u Subotici, dok su ostali, kao B. Francaga, J. Slaninkovi}, J. Simonides, J. Sari} i I. Ku~era samo kra}e vreme “razapeli svoj šator” u Subotici.

 

Nema nikakvih podataka o nekoj strukturnoj organizaciji kasapa. Ona }e se pojaviti po~etkom 19. veka, kada se njihov broj umno`io usred porasta stanovnika. Svoje cehovske privilegije dobi}e 1815. godine.(93)

 

 

 

Goni~i – impulsores

 

 

 

Oni su bili postavqeni od strane Magistrata i dodeqeni mesarima sa zadatkom da doteraju stoku sa pašnjaka, od prodavca u grad i van njega, sa sto~nih vašara, kao i iz udaqenih krajeva, pa ~ak iz susednog Banata (94) za potrebe mesarnica, radi snabdevanja stanovništva mesom. Oni su taj posao obavaqali i na konju, što potvrđuje ~injenicu da su pored plate primali i u naturi zob i seno za svoje konje. I o njima je Magistrat 1758. godine doneo odluku da se moraju svake godine menjati (95), što se u odnosu na mesare nije tako strogo sprovodilo.

 

Svakoj mesarnici bio je dodeqen jedan goni~, dok je 1777. godine tre}a mesarnica, koja nije bila izdata u zakup, raspolagala sa dvojicom goni~a.(96)

 

Godišnja primanja goni~a iznosila su 1745. godine 55 f. u novcu, 10 funti loja i 10 pounskih merova zobi sa pravom da konje hrane u gradskoj ekonomiji, kada nisu bili na putu. To je, tako ostalo sve do 1773. godine, kada je Magistrat pove}ao primanja goni~a obezbeđuju}i im godišnje 72. f, pet komada koa (verovatno goveđih), 10 pounskih merova zobi i dvoja volovska kola sena.(97) Magistrat je svoju odluku obrazloio ~injenicom da se stanovništvo mno`ilo, a time i broj goni~a.(98)

 

Mesarski  proizvodi

 

 

 

Ne raspolaemo podacima o vrstama mesa, o raznim vrstama prerađenog mesa u salame, kobasice, itd. Neposredni arhivski izvori su nam pruili jedino po koji usamqeni podatak o mesu, loju, ko`i i jedan podatak o slanini. To su jedini proizvodi koje je mesar obi~avao unov~iti i koje nalazimo u obra~unima podnetim Magistratu i o kojima }e kasnije još biti re~i.

 

Meso se kao jedan od glavnih artikala moralo brzo upotrebiti, jer neke druge mogu}nosti konzerviranja, osim soqenja, i pušenja, što se ina~e u doma}instvima (onda kao i danas) praktikovalo, nisu nam poznate. Da je bilo i pokvarenog mesa, govori nam 1. ta~ka prethodno spomenutog uputstva mesarima iz 1758. godine.(99)

 

Stanovništvo je bilo snabdeveno svim vrstama mesa, što se o~ituje iz 3. ta~ke spomenutog ugovora sklopqenog 1775. godine, sa segedinskim mesarima.(100) Između aprila 1748. i februara 1749. godine je u Subotici zaklano 449. goveda, 559 ovaca i samo tri komada jagnjadi, iz ~ega proizilzi da se najviše trošilo goveđe meso.(101) U obra~unima iz kojih smo crpeli ove podatke nije spomenuto klanje svinja, te moramo pretpostaviti da svinjarstvo onda još nije uzelo maha, a i da se kukuruz, kao glavna sto~na hrana, prvenstveno za tov svinja, tada gajio samo u minimalnim koli~inama. Međutim, raspola`emo podatkom da je funta slanine u Subotici 1762. god, prodata za 7 denariusa (102), dakle klanje svinja je bilo uobi~ajeno, ali, verovatno, samo u doma}instvima. ^injenica je i to da je slanina za 40% bila skupqa od goveđeg, odnosno ov~ijeg mesa.

 

Meso se 1747. godine prodaje siromasima za 4 denariusa po funti.(103) Ve} 1749. godine nailazimo na podatak po kojem se meso prodato za 5 denariusa (104), a 1769. godine je za 350 funti mesa ispla}eno 17 forinti, iz ~ega sledi cena od oko 5 denariusa po funti.(105) Ta cena se do završetka perioda o kojem je re~ nije znatno pove}ala. Ako uzmemo da je godišnja plata goni~a stoke 1773. godien iznosila 72 forinte, proizilazi da je godišnje mogao da kupi 1400 funti, ili oko 700 kg. mesa.

 

Slede}i mesarski proizvod, danas skoro nepoznat, ali u tom periodu vrlo tra`en i raznovrsno koriš}en, jeste loj dobijen od ov~ije i goveđe masno}e.

 

Loj se tada koristio kao naturalno plate`no sredstvo, kao sirovina za pravqenje sapuna i sve}a, te kao direktno sredstvo za osvetqenje domova.

 

Uz uobi~ajenu platu u novcu, kasapi su kao i goni~i dobijali godišnje i određenu koli~inu loja.(106)

 

Cena loja iznosila je 8,9 i 10 denariusa po funti (107), dakle dvostruko više od cena mesa.

 

Dana 16. marta 1750. godine Magistrat je doneo odluku o na~inu raspodele loja, dobijenog od tovqenih volova, građana i Opštini.(108) Dvanaest godina kasnije, kada se broj stanovnika ve} znatno pove}ao i potra`nja za lojem kao sredstvom za osvetqenje znatno porasla, Magistrat je 26. marta 1762. godine naredio mesarima da se loj ne sme prodavati strancima.(109) Grad je imao tada oko devet hiqada stanovnika. Bogatiji

slojevi građana su tada ve} koristili sve}e, ali obi~an narod, i to velika ve}ina, trošila je loj u svojim ku}nim svetiqkama nazvanim od ovdašnjih stanovnika “fi}ulama”. Petrolej za osvetqenje je tek 1859. godine postao trgova~ki artikal prvog reda.(110)

 

Suboti~ki mesari su lojem snabdevali i sapunxije. U obrađenom periodu u prvom redu sapunxiju, Ivana Svobodu, o kome }e biti više govora prilikom obrade njegovog zanata.(111)

 

Loj je u se}anju današnje generacije ostao kao sredstvo za podmazivanje osovina to~kova kod seqa~kih kola i za premazivanje seqa~kog oruđa kao što je kosa, plug,…a najsiromašniji slojevi koristili su loj i u pripremanju jela.

 

Poslednji mesarski proizvod u obrađenom periodu predstavqa sirova koa</strong> od goveda i ovaca. Goveđa koa se npr. 1749. godine, prodavala za 3-3,9 f., ov~ija za 45 denariusa, a jagnje}a za 30 denariusa, odnosno za 0,45 i 0,30 forinti. U periodu između aprila 1748. i februara 1749. godine, dve tada postoje}e mesarnice prodala su 430 kom. goveđih, 559 ov~ijih i svega 9 kom. jagnje}ih ko`a.(112)

 

Kako je potranja za koom bila sve ve}a, to je Magistrat 26. marta 1762. godine, naredio mesarima da ne prodaju ko`u bez njegove dozvole.(113)

 

Poznato je da je tada u ovim krajevima, pa i Subotici, bio zabranjen boravak Jevreja, što je bilo izri~ito napomenuto na osnovu 19. ta~ke ugovora iz 1749. godine sklopqenog sa Ugarskom komorom. Ipak su u grad dolazili siromašni trgovci Jevreji iz Baje, Pakše i Jankovca radi otkupa koe.(114) Tako je Magistrat 2. maja 1774. godine sklopio sporazum sa Salomanom Abrahamom, jevrejskim trgovcem iz Baje, po kojem }e ovaj otkupiti koe iz tada ve} postoje}e tri mesarnice, te da }e platiti za jedan par volovskih koa 9 f. 36. kr, za par kravqe koe 8 f. 30 kr. i za par tele}e ko`e 4 f.(115)

 

Od tre}eg aprila 1775. godine raspolaemo sporazumom po kojem }e spomenuti trgovac S. Abraham sa A. Leblom, takođe trgovcem iz Baje, otkupiti još raspoloivu kou iz tre}e mesare za 9 f. 45 kr. i 7 f. 30 kr. po paru. Sigurnosti radi trgovci su poloili kao predujam, odn. kaparu 100 f.(116)

 

Drugog marta slede}e godine, Magistrat je sklopio ugovor sa Franjom Pašom, kojim se on obavezao da }e otkupiti od grada volovske koe i koe bika za 10 f. 30 kr., kravqu kou za 8. f. po paru i da }e sav novac dati za izgradnju velike crkve, današnje katedrale.(117) ^injenica je da su u XVIII veku cene decenijama bile stabilne. Godine 1780. na ovim prostorima  je jedna junica stajala između 10 i 17 f, vo 39 f, jagnje 75 denariusa, ovca 1 f. 50 kr. i krava 20 f. (118), iz ~ega sledi da je vrednost koe iznosila oko ~etvrtinu vrednosti stoke.

 

Spomenuti bajski trgovci S. Abraham i A. Lebl sklopili su ugovor sa zakupcima dveju suboti~kih mesara, J. Jankovi}em i M. Erdegom (Ördög) u vezi sa isporukom koe, daju}i mesarima na ime kapare 200 f. Međutim, mesari su koe prodali nekim Srbima, koji su nju verovatno više platili, pa su se jevrejski trgovci alili suboti~kom Magistratu. Pred njim su se stranke 12. maja 1777. godine sporazumele, da }e mesari predati trgovcima iz Baje koe u vrednosti primqene akontacije, tj. 200 f. (119)

 

Navedeno izlaganje nam svedo~i da je koa bila traeni artikal i da je bila relativno skupa u odnosu na kapitalni proizvod, tj. meso.

 

 

 

 

O b r a ~ u n i

 

Mesarska delatnost je bila unosan posao za qude (mesare, kasape i goni~e) koji su tu delatnost obavqali.

 

Realnu sliku finansijskog efekta pojedine mesare ili pak svih zajedno, nismo u stanju da pru`imo, jednostavno iz razloga što nismo uspeli da u izvornoj građi pronađemo potrebne podatke neophodne za sastavqanje ta~nog obra~una. Prvenstveno nam nedostaje određena vrednost stoke kao osnovne sirovine za dobijanje mesarskih proizvoda.

 

Naišli smo na svega dva obra~una, i to mesara Nikole Berni}a i Ilije Poqakovi}a, koji se odnose na period između aprila 1748. i februara 1749. godine iz kojih, međutim, nismo mogli utvrditi ta~an finansijski efekat pojedinih mesara. Obra~une, tada zvane ra~uni – rationes, prila`emo ovde u prevodu.

 

 

 

“R a ~ u n i”

 

 

 

mesara (mesarskog nadzornika – macelli curatores) Nikole Berni}a za 10 meseci, tj. od 10 aprila 1748. do 20. februara 1749. godine

 

%

 

Zaklana stoka	funti loja		for.	den.	for.	den.
143		komada zaklano
124		kom. prodatih ko`a à 3 f.	372	–
8		kom. prodatih ko`a à 3 f.	24	–
6		kom. ko`a datih pride (ráadás)	–	–
5		kom. ko`a neprodatih	–	–
195		kom. zaklanih ovaca, sve su ko`e prodate za 45 denariusa	87	75
		4 jagne}e ko`e prodate à 25 den.	1	–	484	75
	797	bilo ukupno od goveda i ovaca
	468	prodati za 8 den.	39	78
	50	prodatih za 9 den.	4	50
	279	prodatih za 10 den.	27	90
		Iznutrica prodatih za	27	68	99	86
		svega	584	61	584	61

 

 

 

I z d a c i

 

iz mesarskih prohoda Nikole Berni}a izneti kako sledi

 

Funti mesa		for.	den.
1	2	3	4
	Gotovina upla}ena u gradsku blagajnu	372	–
598	utrošila Opština à 5 denara što ~ini	29	90
274	prodatih vojsci u prolazu za à 5 den.	13	70
204	isporu~eno za 4 den.; šteta po funti 1 den. ~ini	2	4
58	isporu~eno vojsci u prolazu za dve krajcare, gubitak po funti 1 kr.	–	98
	Kupqena krava za 20 f. prodato meso za 15 f.,  ošte}en za	5	–
	Na ra~un mesare nabavqeno u`e i no`evi	2	24
	Moja plata	22	–
	Plata kasapina Bariše Francage	51	–
	Plata goni~a \ure Hajka~a (Hajkács)	56	–
	Iz prošle godine optere}en sa 346 funti mesa	17	–
155	Predato ~uvaru zatvora Stipanu (Stephanus) Kova~u à 5 den.	7	75
100	Opštinskom  ko~ijašu à 5 den.	5	–
	svega	584	61

 

Ukupni prihodi     584 f. 61 den.

Ukupni izdaci                       584 f. 61 den.

 

 

 

 

To beše tadašnji na~in obra~unavanja mesara. Na ime prihoda iskazana je vrednost prodate ko`e i loja, a kod izdataka nalazimo vrednost prodatog mesa i plate zaposlenog osobqa, dok o vrednosti zaklane stoke nema pomena.

 

Ako bismo pak pristupili današnjem grubom na~inu obra~una koriste}i se raspolo`ivim pokazateqima, iskazali bismo slede}e:

 

143 kom. stoke, prose~na vrednost à 18 f. ~ini ukupno 2.574 f.

 

195 kom. ovaca, prose~na vrednost à 1,5 f. ~ini ukupno 292 f. 50 den.

 

Plate osobqa         129 f.

Svega rashodi 2.9995 f. 50 den.

 

 

Prihodi

 

143 kom. goveda prose~ne teine 600 funti ~ini 85800 funtiive vage, od toga 47% mesa za prodaju, odn. 40327 funti à den  …………………………………………. 2.016 for.

 

195 kom ovaca à funti ~ini 9750 funti `ive vage, od toga 45%

mesa za prodaju, odn. 4378 funti à 5 den ………………………………………………….. 219 for.

 

Od 143 kom. goveda dobija se oko 1400 funti loja à 10 den. što ~ini ….. 140 for.

 

143 kom. goveđe ko`e à 4 f. ~ini …………………………………………………….. 571 for.

 

195 kom ov~ije ko`e à 0,5 f. ……………………………………………………………. 98 for.

 

Svega prihod …………………………………………………………………………….. 3.045 for.

 

 

 

Pokazala bi se minimalna dobit od 49 f. 50 den. Prose~nu vrednost stoke uzeli smo iz obra~una mesara N. Berni}a ,gde smo naišli na podatak da je jedna krava kupqena za 20 forinti.(120)

 

Kod drugog mesara, Ilije Poqakovi}a, naišli smo za isti period na slede}e pokazateqe:

 

 

Zaklano stoke	Funti loja		for.	den.
306		kom. stoke zaklano za 10 meseci
14		kom. ko`a za	54	87
3		kom. iste takve ko`e za	10	50
262		kom. istih ko`a za 3 f.	786	–
8		kom. datih ko`a pride (ráadás)	–	–
19		kom. ko`a prodatih za	57	–
364		kom ovaca ukupno zaklano
5		kom jagnjadi ukupno zaklano
353		kom ko`a prodatih za 45 denariusa	158	85
11		kom. ko`a isto	2	75
5		kom. jagnje}ih ko`a prodatih za 30 den.	1	50
	3021	od zaklanih goveda i ovaca
	1160	prodatih za 10 denariusa	116	–
	500	prodatih za 8 denariusa	40	–
	161	prodatih za 9 denariusa	14	49
	450	prodatih za 9,5 denariusa	42	75
	420	prodatih za 8 denariusa	33	70
	330	utrošila opština, ra~unaju}i po 10 den.	33	5
		Od uterane stoke koristi	6	90
		Svega	1.360	36

 

 

 

 

Izdaci

 

	for.	den.
Upla}eno u gradsku blagajnu, jedanput 786 f., drugi put 103 f.	889	–
Plata mesara	22	–
Plata kasapina Franca Helera	52	–
Plata goni~a Antala Hajka~a (sa lojem)	56	–
Gospođi Jeleni Su~i} na ime kirije	12	–
Za nabavku sekire i u`adi	9	12
Ovde ukona~enim zaposlenim slu`benicima poklonjeno od Magistrata 807 ½ funti mesa obra~unato sa 5 den.	40	34
Opštini dato za prolazne goste 1045 funti mesa à 5 den.	52	15
Opštini isporu~eno 440 funti mesa à 5 den	22	–
22 funte pokvarenog mesa à 5 for.	1	10
2657 funti prodatog mesa za po 4 den, šteta od svake funte	26	57
501 funta mesa vojsci u prolazu, šteta od svake funte 1 kr.	8	36
Ocima franjevcima,besplatno dato 66 funti  à 10 den.	6	65
Opštini dato 230 funti loja à 10 den.	23	–
Bilo je zabele`eno iz prošle godine 2801 funti prodatog mesa à 5 den, ~ime sam zadu`en	140	7
svega	1.360	36

 

Ukupno prihoda  1.360 f. 36 den.

Ukupni izdaci                       1.360 f. 36 den.(121)

 

Koeficijent prometa u mesarnici N. Beri}a, prema onoj kojom je rukovodio Ilija Poqakovi} je 2.33.

 

Primedbe stavqene u vezi sa obra~unom mesara N. Berni}a svakako se mogu i ovde primeniti.

 

Nadzor i brigu oko finansija u mesarnicama Magistrat je 1750. godine poverio senatorima Grgi Kri`anovi}u i Josipu Kopunovi}u (122), a 1755. nailazimo na sedam nadzornika koji su bili pla}eni od grada. Oni su maja iste godine iskazali dobit od 1744 f.(123)

 

Pet godina kasnije, tj. 1760., prilikom pregleda ra~una mesarnica ustanovqeno je da je obra~un mesara Tadije Toki}a u redu, dok se obra~un mesara Franje Gabri}a smatra neispravnim, te se određuje komisija od tri senatora radi podrobnog pregleda

ra~una.(124)

 

Nesigurno finansijsko poslovanje i problemi sa mesarima prinudili su Magistrat da tre}u mesarnicu, otvorenu 1763. godine zbog ve}eg broja stanovnika, izdaje u zakup (125), dok je ostale dve mesarnice Magistrat i daqe drao u vlastitoj reiji. Međutim, problemi sa mesarima nisu prestali. Godine 1764., kod mesara Ilije Kujunxi}a, pokazao se manjak koji je on morao što pre, na osnovu naredbe Magistrata, da nadoknadi.(126) Neprilika u pogledu finansija bilo je i 1773. godine sa mesarom Stanislavom Jaramazovi}em (127), te pretposatavqamo da je Magistrat i zbog toga 1775. godine izdao u zakup i prve dve mesarnice. Zakupnina od 250 i 300 f. predstavqala je verovatno najrealniji godišnji prihod koji je jedna mesarnica pod

normalnim okolnostima mogla da ostvari.

 

 

 

1. Mlinari

 

 

 

U Subotici je 1748. godine bilo 22 suva~e.(128) Bili su to mlinovi ve}inom u privatnom vlasništvu. U popisu iz navedene godine, međutim, ne spominje se nijedan mlinar, a ne}e biti spomenut ni u popisu iz 1765. godine. To tuma~imo ~injenicom da su suva~e ve}inom bile u rukama suboti~kih plemi}a, budu}i da je 18. ta~ka pomenutog ve~itog ugovora, sklopqenog između Ugarske komore i grada, dozvolila izgradnju suvih mlinova.(129) Plemi}i, kao najbrojniji vlasnici mlinova s jedne strane, nisu se rado povinovali odlukama i propisima Magistrata (130), a s druge strane stoji i pretpostavka da su vlasnici mlinova, ve}inom imu}niji qudi, svoje mlinare dr`ali za malo boqe pla}ene sluge, koji su, u slu~aju potrebe, morali da posvršavaju i ostale, naj~eš}e poqske radove. Ve}a afirmacija mlinara kao zanatlija, usledi}e tek sedamdesetih godina 18. veka, o ~emu }e još biti re~i.

 

Nesumnjivo je da je s porastom stanovništva u XVIII veku porastao i broj suvih mlinova, jer se Suboti~ani, nalaze}i se u sredini podru~ja između Dunava i Tise, sa tada još primitivnim prevoznim sredstvima (kolskih to~kova sa gvozdenim obru~ima 1755. godine još nije bilo (131)) i lošim putevima, pogotovo u prole}nim i jesenjim danima, nisu lako mogli odlu~iti da prevoze svoje `itarice u vodenice na Tisi ili Dunavu. Broj mlinova je iz godine u godinu rastao, te 1753. godine Magistrat vrši oporezivanje suvih mlinova optere}uju}i svaki mlin sa 5 forinti, a u isto vreme je svaki zanatlija bio obavezan da godišnje na ime poreza uplati u gradsku blagajnu jednu forintu.(132)

 

Slede}e 1754. godine, Magistrat određuje zaradu, pretpostavqamo, samo mlinarima zaposlenim u gradskim mlinovima, i to ~etvrtinu od prihoda, 6 po`unskih merova pšenice za hleb i prašinu od brašna.(133)

 

Verovatno se mlinari i njihove ene nisu pridravali postoje}ih obaveza, jer nije Magistrat bez razloga 6. oktobra 1769. godine pozvao sve mlinare i njihove ene radi polaganja zakletve.(134) Pored mogu}nosti manipulacije ušurom i koriš}enja brašna iz mlina za pe~enje hleba od strane mlinarskihena, poznata je i ~injenica da su tada mlinovi, prvenstveno u zimskim danima, bili uto~išta lutalica, pijanica i neradnika.

 

Kada je postupak Magistrata u vezi sa dobijanjem statusa slobodnog kraqevskog grada 1771. godine, uzeo velikog maha i kada je broj zanatlija predstavqao vaan, ako ne i prvenstven faktor koji je dao obeleje gradskog karaktera Subotici, Magistrat je izvršio popis svih zanatlija u gradu sa naznakom mesta u kojem je određeni zanatlija stekao stru~nu spremu. U tom popisu navedena su 32 mlinara i samo je kod jednog, Alberta Ištvana (Albert Istvan) nazna~eno mesto Tata ( `upanija Komarom), gde je, pretpostavqamo stekao stru~nost (1747. god.) Mišqenja smo da ni svi ostali mlinari nisu bili poreklom iz Subotice. Naveš}emo njihova imena iz originalnog dokumenata:

 

 

Molnar Lerinc (Molnar Lörincz)       Horvat \erđ (Horvath György)

 

Luka Imri} (Lucas Imrich)                                Trojan Ferenc (Trojan Ferencz)

 

Josip Sari} (Josephus Szarich)           \urka Šev~ik (Gyurka Sevcsik)

 

Kiš Janoš (Kys Janos)                                         Joso Marijanuši} (Josa  Marianusich)

 

\uro Tikvicki (Gyuro Tikviczky)       Janko Šev~ik (Janko Sevcsik)

 

Ma}aš Bartvaji (Matheus Bartvay)                Penzeš \erđ (Penzes György)

 

^isar Palko (Csiszar Palko)                                Palko (Palko)

 

Do`a Janoš (Dozsa Janos)                 Albert Ištvan (Albert Istvan) in                                                                                                         oppido Tata, 1747.

 

\uro ^eh (Gyuro Cseh)                                        Tamaši Pišta (Tamasy Pista)

 

^isar Ištvan (Csiszar Istvan)                              Molnar Tamaš (Molnar Tamas)

 

Mate Šabi} (Mate Sabich)                 Glavac \uro (Glavac Gyuro)

 

Luka Bogeti} (Luka Bogetich)                         Kiš Andraš (Kys Andras)

 

Nađ Janoš (Nagy Janos)                                    Molnar Pal (Molnar Pall)

 

@iroš Ferenc (Zsiros Ferencz)           Tomasi} Pal (Tomasich Pall)

 

Eke Ištvan (Ekke Istvan)                   Petar Ugqeši} (Petar Ugljesich)

 

Molnar Gergeq (Molnar Gergely)     Ivan Molnar (Ivan Molnar) (135)

 

U popisu mlinara iz 1775. godine nalazimo svega 32. mlinara i samo dvojicu koji nisu na spisku iz 1771. godine.(136)

 

Pretpostavqamo da je bilo toliko i suva~a na kraju sedamdesetih godina.

 

Navodimo još neke pojedinosti u vezi sa mlinarstvom Subotice u ovom periodu:

 

Petnaestog jula 1776. godine, Magistrat je zbog opšteg dobra zaduio glavnog sudiju da sve preduzme u vezi sa podizanjem novog mlina sa sitom u gradu.(137) On je sa izvesnim Adamom Gašparom, 29. jula 1776. godine, sklopio sporazum prema kojemu se ovaj obavezao da }e za 415 f. na podru~ju grada podi}i suvi mlin sa sitom i da }e za navedeni iznos nabaviti sito, manji sanduk, cigle, potrebno gvođe, kamen i trsku, s tim da sav prevoz obezbedi grad.(138) Ina~e, polovina jednog starog mlina prodavana je 1774. godine za 130 f, što zna~i da je ceo mlin tada vredeo 260 f. (139)

 

Dve godine kasnije, tj. 21. septembra 1776. godine, pred Magistratom su bra}a Stanislav i Luka, Kozma i Damjan; svi Jaramazovi}i – izjavili da tre}inu mlina koju su do sada posedovali sa Josipom (Josefom), takođe Jaramazovi}em, i Josipom Stipi}em, trajno i neopozivo prepuštaju za 108 f. Josipu Jaramazovi}u. Magistrat je izjavu uzeo na znanje.(140) Iz navedenog sledi da je tada jedan ceo mlin vredeo 324 f.

 

Moe se, dakle, zakqu~iti da su vrednosti mlinova bile razli~ite, kao i da je za kupoprodaju mlina tada ve} bilo potrebno odobrenje Magistrata. Odobrenje je bilo potrebno i za podizanje novog mlina, što se vidi iz molbe Tome Almašija (Thoma Almassi), koji je od Magistrata traio isto za podizanje novog mlina, obavezuju}i se da }e uvek udovoqiti poreskim obavezama. Magistrat je odlukom od 16. novembra 1776. godine, njegovoj molbi izašao u susret.(141)

 

Jedan mlinski kamen stajao je tada 12 forinti (142), a 13 f. stajalo je pokrivanje mlinareve ku}e (verovatno trskom) iste godine.(143) Bile su to obi~no male ku}e koje su se sastojale od jedne sobe, kuhinje i komore sa podrumom.

 

 

 

1. Pekari

 

 

Premda se u daqoj prošlosti svako gazdinstvo, a trajalo je to do polovine XX veka (pogotovo na pustarama, vangradskim kao i vanseoskim naseqima), samostalno staralao za hleb, nabavqaju}i u jesenjim danima potrebne koli~ine brašna do nove vršidbe (od kojih }e doma}ice vršiti hleb i pe}i ga u letnjim i zimskim za to pogodnim pe}ima), ipak se u Subotici, kao velikom poqoprivrednom centru, ve} 1745. godine pojavio pekar Georg Šeler (Georgius Schöller). Sa namerom da se ovde du`e nastani, on je od Franje Kraqa kupio ku}u za 21. forintu. Magistrat je njemu odobrio naseqenje u grad sa primedbom da se ima vladati tako, kako je to navedeno u pismu segedinskog magistrata.(143)

 

U popisu iz 1748. godine, spominje se pekar Johan Šiler (Siller) (145), a godinu dana kasnije, on je isporu~io Opštini zemi~ke i kifle Jozefu Šileru (Josephus Schiller) u vrednosti od 2 f. 45 kr. koje mu je isplatio gradski blagajnik.(146)

 

Ova trojica pekara se ne spominju u popisimna iz 1765. i 1766. godine. Postoji mogu}nost da su se odselili, ili da je njihov obrt bio tako neznatan da popisiva~ nije smatrao vrednim da ih unese u popisnu listu.

 

Magistrat je 7. aprila 1769. godine primio u gradsku sredinu pekara Simona Šelera (Scheller) i oslobodio ga poreza i svih javnih davanja u trajanju od šest godina.(147)

 

Iste godine meseca avgusta, Magistrat je prihvatio i pekara Mihaela Šelera, garantuju}i mu takođe spomenuto oslobođenje od poreza u trajanju od šest godina.(148) ^ini se da su se Šelerovi brzo odselili jer nijednog ne nalazimo u opštem popisu zanatlija iz Subotice 1771. godine, u kojem je evidentiran samo pekar Antun  Mestl, (Antonius Mestl) koji tada nije bio ni u kakvom cehu, niti je raspolagao cehovskim pismom, ali je ipak imao kalfu – in nullo coetu, neque literis provisus, unum tamen sodalem habet.(149) U opštem popisu suboti~kih zanatlija 1775. godine ne spominje se nijedan pekar (150), ali iste godine, 9. juna, Magistrat na molbu pekara Johana (Joannes) Hartla da bude primqen u grad gde bi upra`njavao svoju pekarsku delatnost, izlazi mu u susret u slede}em:

 

1. Odobrio mu je šestogodišnje oslobođenje od svih davanja;

 

2. Dodelio mu je pe} na trgu pored ku}e udove Vojni} bez ikakvih obaveza u prve dve godine;

 

3. Izdao je zabranu da niko ne sme prodavati na nedeqnim pijacama brašno i hleb za jednu ili dve krajcare i

 

4. Obe}ao da }e mu pru`iti pomo} prilikom prevoza drva i brašna.(151)

 

Šesnaest dana kasnije, grad prodaje Hartlu ku}u u vlasništvu grada, između ku}e Stevana (Stephanus) Milinovi}a i Andrije (Andreas) Eberharda za stalno. Postavavqaju mu uslov da ku}u ne mo`e prodati prvatnom licu ako namerava da se odseli, ali }e mu grad isplatiti procenjenu vrednost dograđenih objekata.(152)

 

Ne bi bila opravdana pretpostavka da je pekar Hartl uhvatio dubqe korene u Subotici. Ve} slede}e 1776. godine, meseca februara, nestaje mu trag, a njegovu ku}u grad predaje na koriš}enje sapunxiji Ivanu (Joannesu) Svobodi.(153)

 

U obrađenom periodu poslednji pekar koji se pominje je Franc Ksaver Rajf (Franciscus Xaverius Reiff). Došao je iz Francuske, a 15. jula 1776. godine dobio je od Magistrata šestogodišnje oslobođenje od svih davanja.(154) O njemu znamo samo da se obratio Magistratu radi zabrane enama - piqaricama da prodaju na pijaci pecivo za jednu ili dve krajcare. Magistrat je zahtev delimi~no prihvatio, naređuju}i nadzorniku pijace da dozvolienama prodavati samo pecivo sa sirom ili makom.(155) Bili su to prvi slatki proizvodi u Subotici na koje smo naišli u istorijskim analima iz XVIII veka i verovatno vesnici poslasti~arnica, koje }e se tek kasnije pojaviti u Subotici.

 

Do kraja sedamdesetih godina u Subotici postoji osam pekara , od kojih se prva sedmorica nisu due zadrala u gradu. O poslednjem pekaru, Ksaveru Rajfu, bi}e još pomena u periodu slobodnog kraqevskog grada. Razlozi tih ~estih promena mogu biti personalnog karaktera, budu}i da se radi o nezdravom zanatu pa nije iskqu~eno da su neki i pomrli, a neki su se , verovatno, razo~arali, jer su o~ekivali mnogo ve}u zaradu, pa su se zbog toga i odselili. Međutim, vaqa napomenuti i to da je pekarski zanat povezan sa izvesnim investicijama: ve}a pe}, pekarski uređaj, zalihe brašna i drva… pa se moe pretpostaviti i nedovoqno individualna snalaqivost u tom poslu, kao i

nedovoqna briga Magistrata.

 

 

 

 

 

 

1. Liciteri – medari

 

 

 

U Subotici se poajvio 17. aprila 1769. godine licitar Mihael Šmit (Michael Schmidt), koji je od grada dobio dozvolu da se tu nastani, šestogodišnje oslobođenje od poreza i drugih davanja, kao i obe}anje da }e strancima biti zabranjeno prodavanje sli~ne robe na pijaci i izvan nje.(156)

 

Šmita susre}emo u popisima iz 1771. i 1775. godine.(157) On 2. januara 1772. godine, prodaje robu Magistratu od 2 f. 6 kr. (158) Krajem 1777. godine Šmitu je Magistrat dodelio ~etiri koraka širok i isto toliko dug prostor na pijaci pored sapunxije za smeštaj šatora.(159) Na drugog licitara nismo naišli u komorskom periodu, ali pretpostavqamo da }e se on pojaviti u narednom periodu.

 

Od ostalih delatnosti prehrambrenog karaktera smatramo potrebnim spomenuti p~elarstvo. Iz slede}eg izlaganja se da zakqu~iti da se Magistrat, koji je imao svoje razvijeno gospodarstvo, bavio i p~elarstvom. Naime, Magistrat na svojoj sednici od 30. marta 1761. godine, postavqa Marka Sajnovi}a za ~uvara p~ela do jeseni, određuju}i mu slede}a primanja: 10 forinti u gotovom, a u naturi 6 merica (à  31.25 lit.) brašna, 10 oka (à 1.26 kg) slanine, 10 funti soli, 50 funti mesa i jedan par opanaka.(160) Pod istim uslovima je u februaru mesecu 1762. godine za ~uvara p~ela postavqen Matija Kosni~ar (161), a posle njega u 1763. godini Miško Vitezovi}.(162) Nije nam poznato gde su p~ele bile postavqene, ko je rukovao njima (budu}i da su spomenuti bili samo ~uvari), koliko su dobijali meda i sa koliko košnica je grad raspolagao. Samo je poznato da je u septembru 1771. godine Magistrat prodao  jednu košnicu p~ela Kalujanu Manojlovi}u za 50 forinti.(163)

 

Kao poslednju aktivnost, što se ti~e prehrane, smatramo da treba spomenuti ribolov. On se odvijao na Pali}u, na Ludošu i u vodama Kireša, što }e potvrditi slede}a dva navoda:

 

• Za ~uvara ribolova na Pali}u je od strane Magistrata 3. aprila 1762. godine postavqen Jovan Svirac sa platom do svetkovine Svih svetih (1. novembar) od 4 f. 12 krajacara.(164) Bila je to veoma skromna plata, npr. u odnosu na platu ~uvara p~ela, ali se tu mora pretpostaviti da je J. Svirac imao pravo da nesmetano lovi ribu za sebe, a koli~ina verovatno nije bila utana~ena, pa je imao priliku i mogu}nost da izvestan broj i unov~i.

• Jezera na Ludošu i Kirešu  grad je izdao u zakup za ribolov \uri (Georgius) Zlataru i drugovima – njima dvanaestorici – za 36 f. godišnje.(165)

 

Iz gore navedenog sledi da je ribolov tada bio zanimanje na našoj teritoriji, ali ~injenica je i to da je voda jezera Pali} još bila veoma slana, te da se uzgojem slatkovodnih riba nije mogao posti}i poseban rezultat.

 

 

 

2. Ko`arski zanati

 

 

 

^ovek se od vajkada morao odevati, a posebno se morao pobrinuti za zimski period kada je prvenstveno koristio konu ode}u, i to kou ovaca koje su i “hranile” i “odevale” ~oveka. Sirovu ko`u je trebalo štaviti i tek posle pre}i na njenu obradu da bi bila pogodna da je ~ovek nosi. To su u prvom redu radile zanatlije:

 

 

 

1. ]ur~ije

 

Na njih smo ve} naišli u periodu Vojne granice. Godine 1746. se spominje }ur~ija Grgo Kajni} koji je menjao ku}u sa kroja~em Ivanom ^ovi}em.(166) U popisu iz 1748. godine nailazimo na njih osmoricu:

 

1. Tadija Dianovi} (Dianovics) 5. Jakob Bobrani} (Bobranics)

 

2. Andrija ]ur~ija (Csurcsia) 6. Štefko ]ur~ija (Sztiffko Tyurcsia)

 

3. \uro Kajni} (Gyuro Kajnics) 7. Grujo ]ur~ija (Tyrcsia)

 

4. Antun Antunovi} (Antunovics) 8. Jovan Grbov~anin (Grabovcsanin) (167)

 

 

 

Pretpostavqamo da se radi o autohtonim stanovnicima Subotice koji su nau~ili zanat predaka, naj~eš}e o~eva. Manje je verovatno da zanatlije pod rednim brojem 2,6 i 7 nisu imali prezimena. Popis je tada delimi~no bio obavqen u radnim prostorijama Magistrata, a popisiva~ je navedene osobe znao samo kao }ur~ije. O tome je prethodno ve} bilo re~i.

 

Suboti~ke }ur~ije su se međusobno poznavale i sigurno bile jedinstvene i slone u svojoj zanatskoj delatnosti, kao i u odnosu prema mušterijama, prvenstveno cenama. pojedinih zanatskih usluga. Iz tog poznanstva i sloge rezultirala je ~injenica da su }ur~ije i ~izmari, dakle prvi od zanatlija, odmah po~etkom januara 1759. godine zamolili Magistrat da proveri koji su troškovi potrebni za dobijanje cehovskih privilegija. Magistrat je odlu~io da to u~ini preko suboti~kog pravnog zastupnika u Be~u.(168) Još istog meseca izvestio je agenta Ugarske kraqevske aule Stefana Fabši}a (Stephanus Fabsics) da ovdašnje }ur~ija, ~izmari, a sada ve} i kroja~i ma kako siromašni bili,ele kao i drugi majstori u dr`avi, u vlastitom interesu, a i za ve}i ponos crkve, kao i radi opšteg dobra, da ishode posebne cehovske privilegije. Oni, međutim, ne znaju kakve su takse i koliki su celokupni troškovi. Kada to doznaju, odlu~i}e da li su u stanju da pribave odgovaraju}a sredstva. Magistrat januara 1759. godine poziva agenta Fab~i}a da u Be~u – proveri koji su troškovi, ukqu~uju}i i njegov honorar.(169)

 

Suboti~ki majstori, }ur~ije, uputili su molbu i Ba~bodroškoj upaniji da podri njihov zahtev prosleđen Ugarskoj komori radi dobijanja cehovskih privilegija sa slede}im obrazlo`enjem:

 

• zanatlije u gradovima raspola`u cehovskim privilegijama, koje su na ponos crkve i osiguranja siguran poredak unutar organizacije i

 

• oni su kao majstori bez cehovskih privilegija na svim vašarima podvrgnuti ve}im taksama od majstora koji su cehovski organizovani.(170)

 

Postupak oko dobijanja privilegija bio je, dakle, u toku. Stanovništvo Subotice se postepeno pove}avalo, a time i broj }ur~ija. Iz 1748. godine raspola`emo samo podatkom o broju obveznika, a ne o broju stanovnika, dok se 1765. godine broj stanovnika popeo na 9556, a broj }ur~ija na 20. To su bili:

 

1. Tadija Dianovi} (Thadeus Dianovich)

 

2. Marko Stipi} (Stipich)

 

3. Šimun Sari} (Schimun Szarich)

 

4. Nikola Dobranovi} (Dobranovich)

 

5. Grgo Krpoti} (Gergo Kermpotich)

 

6. Mato Markulin (Markulin)

 

7. \uro Mati} (Matiz Gyuro)

 

8. Andrija Mar~eti} (Marcsetich)

 

9. Stipan \urakovi} (Gyurakovich)

 

10. Ilija Kolarevi} (Kollarevich)

 

11. Janoš Lali} (Janos Lalich)

 

12. Mate Beli} (Belich)

 

13. Andrija Kubatovi} (Kubatovich)

 

14. Ivan Bosanli} (Joannes Boszanlich)

 

15. Janko Markulin (Markulin)

 

16. Lovrin Brođanski (Brodnyanszky)

 

17. Franjo ^aki (Franciscus Csaky mlađi)

 

18. Franjo ^aki (Franciscus Csaky stariji)

 

19. Ilija Šintarin (Elias Schintarin)

 

20. Antun Antunovi} (Antonius Antunovich)

 

 

 

Od navedenih }ur~ija, trojica je imala po jednog slugu, a jedan je dr`ao i sluškinju. U originalnom tekstu koriš}ena je re~ famulus, što zna~i sluga, ali smatramo da se pre radi o pomo}niku u struci. U daqem tekstu, pošto ovo naše mišqenje nije dovoqno dokazano, koristi}emo re~ sluga.(171) U popisu iz 1766. godine, dakle svega godinu dana kasnije, navedeno je svega 14. }ur~ija i to isti koji se nalaze pod rednim brojevima 1, 3, 4, 5, 10, 12, 13, 14, 15, i 20, popisa iz 1765. godine i ~etiri }ur~ije koji nisu u popisu iz 1765. godine i to:

 

Mate Or~i} (Orcsich)           Janoš Vandlik (János Vandlik)

 

Ilija Ani~i} (Anicsich)         Ferenc ^aki (Csàky Ferencz)

 

U ovom Popisu naišli smo na pet slugu i dve sluškinje: jednu kod }ur~ije Dianovi}a, a drugu kod Antuna Antunovi}a.(172)

 

^injenica da u popisu iz 1766. godine nedostaje deset }ur~ija iz 1765. godine i da su se pojavile ~etiri nove }ur~ije, upu}uju nas na pretpostavku da kriterijumi popisiva~a iz 1766. godine nisu bili usaglašeni.

 

Smatramo umesnim da u slede}oj istorijskoj analizi }ur~ija u Subotici najpre iznesemo ovaj podatak: da se broj stanovnika iz 1766. godine od 9730 pove}ao na 10.252 u 1771. godini, za 5.36% (173); dotle se broj }ur~ija u 1771. godini u odnosu na 1765. godinu, kada ih je bilo više nego u 1766. godini, pove}ao za 35%. U 1771. godini evidentirano je, naime, 27 }ur~ija. Od njih su jedanaestorica stekli stru~nost u Subotici, kod sedmorice ništa nije navedeno, dok su ostali, njih devetorica stekli stru~nost na strani i to u Zagrebu, u `upanijama Barš i Zala, te u gradovima: Segedinu, Karponi, Jas Banji (Jász Bánya), Baji, Urmenu i Kalo~iju.(174) U tom popisu spomenuta su tri ceha: }ur~ijski, kroja~ki i ~izmarski. Cehmajtor }ur~ija je bio Janko Markulin, koji je cehovsko pismo dobio u Zagrebu 13. marta 1759. godine. Spominje se tu pater familias u osobi Andrije Mar~eti}a, koji je cehovsko pismo stekao u Segedinu 30. novembra 1754. godine.

 

Moramo priznati da prilikom istra`ivanja podataka o ovoj temi nismo naišli ni na jedan koji bi govorio o prijemu u grad navedenih devet }ur~ija sa strane, zatim gde su nau~ili zanat i stekli stru~nost. U popisu stranih zanatlija iz 1771. godine u rubrikama: koliko je godina dobio oslobođenje od poreza, koju nov~anu pomo}, koliko je toga vratio i koliko još treba da vrati, naveden je }ur~ija Johan Kemnoser (Joannes Kemnoszer) sa šestogodišnjim oslobođenjem od poreza i pomo}i od 150 forinti koje je vratio Magistratu.(175)

 

U popisu iz 1775. godine, navedene su iste }ur~ije kao i 1771. god.(176)

 

U međuvremenu pove}ava se broj }ur~ija u gradu, a njihov postupak dobijanja cehovskih privilegija urodio je plodom. Dana 8. jula 1776. godine, objavqene su cehovske privilegije krznara, ~izmara i kroja~a. One se, zbog svog obima, nisu mogle uneti u tada vođeni zapisnik, pa je Magistrat na istoj sednici pozvao spomenute cehove da drugi primerak povere Magistratu zbog eventualnih protivre~nosti koje se mogu vremenom pojaviti, ili pak da privilegije dostave Magistratu radi prepisivanja.(177)

 

Pošto cehovi ne postoje ve} više od jednog veka, potrebno je re}i o njima nešto više kroz kra}i istorijski osvrt.

 

Cehovi su bili zadruno-stru~na udruenja zanatlija. U ranom srednjem veku zanatlije su ivele na dvorovima vladara i vlastele, rade}i i po potrebi bore}i se za njih. U nastojanju da se oslobode od svojih gospodara oni su se morali udruiti da bi tako bili ja~i u zajedni~koj borbi za svoju slobodu, tj. da kao slobodne zanatlije rade za tr`ište.

 

Moemo svakako pretpostaviti da su dobro utvrđenom suboti~kom zamku i u krugu utvrđenog gospodarskog dvorišta, ~iji se temeqi još i danas dobro raspoznaju, boravile zanatlije, ali o njihovomivotu i radu ne svedo~e istorijski letopisi.

 

Na ovim prostorima se udru`enja zanatlija, odnosno cehovi, pojavquju ve} u XIII veku. Vladar Qudevit Veliki je 1376. godine zakonom regulisao i u~inio obaveznim oformqenje cehovskih organizacija.

 

Reforme cehova nalazimo za vladavine cara Karla III.

 

Zakonski ~lan br. 79 iz 1715. godine, nastojao je da spre~i prekršaje cehova sa pogrešnim uputstvima u odnosu na njihove proizvode i cene koje su bile znatno iznad realnih. Cehovi su strogo ka`njavali one ~lanove koji su prodavali svoje proizvode

po niim cenama, a protivili su se i limitiranim cenama donetim od straneupanija.

 

Zakonski ~lan br. 74. iz 1723. godine opet su`ava cehovska prava.

 

Zakonski ~lan br. 117 iz 1723. godine nastoji manjak u zanatskim proizvodima nadoknaditi useqenjem stranih zanatlija, odobravaju}i im petnaestogodišnje oslobođenje od poreza.

 

Zakonski ~lan br. 10 iz 1729. godine, zbog mnoštva stranih zanatlija, naređuje da se u cehove moraju primiti i pojedinci mađarske narodnosti.

 

Karlo III je 1729. godine oformio slu`bu komesara pri cehovima,koja su se pokazala korisnom, pa su je po~eli uvoditi mnogi gradovi. Komesari su vremenom dobili sve ve}a ovlaš}enja, kontrolisali su rad cehova i prisustvovali pri:

 

zapošqavanju šegrta,

proglašenju kalfi.

 

Odlukom @upanijske kongregacije koja je ovde prispela 6. novembra 1766. godine menjaju se uslovi za kalfe prilikom proglašenja za majstora. Naime, pored do tada uobi~ajenog, kalfa mora da radi još godinu dana kod nekog majstora; taksa od 15 f. i daqe ostaje, a zahteva se ~aš}enje Magistrata u naturi ili novcem.(178)

 

-Komesari su prisustvovali pri izradi uzoraka artikala od majstora i komesar je proglašavao kvalitet tog artikla.

 

Komesar je odobravao izmenu pravila, dr`ao kod sebe jedan kqu~ od cehovske škrinje, a Magistrat nije uzeo u postupak predmete od ceha pre saslušanja komesara.

 

Reforme cehova nalazimo i za vreme Marije Terezije, Josipa II i na kraju 1804. i 1805. godine za vreme Franje I. Cehovi su ukinuti VII zakonskim ~lanom iz 1872. godine i organizovala su se zanatska udru`enja.

 

Međutim, vratimo se unutrapnjem ivotu cehova. Oni su ispo~etka bili privatna udruenja, dobijaju}i postepeno i upravni karakter vlasti i osiguravaju}i sebi takođe izvesna sudska prava prema svojim ~lanovima. Organizacija im je bila demokratska. Među ~lanovima razlikovali su se majstori, kalfe i šegrti. Na ~elu je bio veliki majstor ili cehmajstor sa još nekoliko majstora i jednim kalfom ili dvojicom starijih kalfi.

 

Delatnost cehova se sastojala u slede}em:

 

• iskqu~ivoj odbrani svojih prava, a s tim u vezi primenjivali su oštre sankcije i zahtevali od svojih ~lanova visoku moralnu svest;

 

• određenim pravilima i uz materijalnu pomo} nastojali su da usavrše svoju stru~nost;

 

• zanatom su se mogli baviti samo oni majstori koji su bili ~lanovi ceha;

 

• prijem ~lanova su ograni~avali prema vlastitom nahođenju, ali pravo na ~lanstvo imali su prvenstveno majstorski sinovi, jer, kako se u pravilima jednog ceha ka`e, “najboqe /je/ ot pravde” da u cehu sinovi naslede o~eve;

 

• za majstore su primani samo pojedinci na dobrom glasu, ~ije bi se majstorske sposobnosti prethodno ispitivale.

 

U~enje zanata je bilo strogo organiizovano: šegrtovanje, pripravništvo ili “vandrovanje”, probno vreme i na kraju svega toga remek-delo. Podru~ja za koje }e raditi pojedinci bilo jeodređeno. Cehovi su određivali kvalitet i cene pojedinih artikala. Ograni~ili su broj kalfi i šegrta koje je mogao da primi pojedini majstor. Radi unapređenja morala, a prvenstveno u porodi~nom ivotu, samo je oenjeni kalfa mogao postati majstor, a neo`enjeni su bili pod strogom kontrolom celog ceha.Za moralne

prekršaje postojale su sankcije. ^esto su bila privremena, a ređa stalna iskqu~enja iz cehovskih organizacija. Radi usavršavanja u struci, kalfe su bile primorane da idu od majstora do majstora – da “vandruju” i zato su dobijali nov~anu pomo}. Svaki ceh je raspolagao konakom gde bi kalfa na putu – “vandrovnik”, našao smeštaj i skromnu nov~anu pomo}. Ako je pak negde hteo da ostane, onda mu je tamo bio osiguran posao.

 

Iz celog izlaganja zakqu~ujemo da su cehovi stvarali izvestan iskqu~ivo prirodni, monopolisti~ki radni sistem, koji je prema svojim ~lanovima imao karakter dobronamernog o~inskog briništva. Svakako treba priznati da po~eci privrednogivota u srednjem veku mogu da zahvale tom sistemu.

 

Ova delatnost, međutim, koja je ispo~etka osigurala pravilnu regulaciju proizvodnje, postala je kasnije kamen spoticanja tom sistemu. Postepeno su, pojedine porodice prisvojile sebi vlast u cehovima i time za sebe iskorištavale pojedine cehovske vrednosti, te eksploatisale potoša~e kao i proizvodne zanatlije. Došlo je do sukoba između majstora i kalfi zbog materijalnih interesa. To je poqulalo moralnu osnovu cehova. Privredni uticaj se uskoro našao u protivre~ju sa postoje}im privrednim smernicama. Umnoavanje i proširivanje obima pronalazaka, pojava novih privrednih grana i primena privrednog kapitala u mnogome su olabavili zajedni~ki interes cehova. U pribavqanje majstorskog prava uvukla se nedopuštena trgovina, ~ime je poqulalo i ograni~eno pravo cehova. Obavezni pristup cehovima i pravo zabrane koriš}eno je za vlastite interese i zanemarena je stru~na spremnost majstora, kalfi i šegrta. Nadaqe, cehovski sistem koji je ograni~avao slobodu individualne aktivnosti, nije se uklopio u savremni privredniivot, pa je svaka dr`ava nastojala da sa sebe skine taj okov.(179)

 

U Subotici su cehovski majstori morali stra`ariti pred gradskim zatvorom i davati konjak vojsci. Tome su se protivili majstori }ur~ijskog i kroja~kog ceha. Magistrat je 22. novembra 1777. godine doneo odluku kojom ih je oslobodio prve obaveze, ali druge nije.(180)

 

Sve ovo nam kazuju podaci o }ur~ijama Subotice u periodu do 1779. godine do kojih smo mogli do}i listaju}i po stare zapisnike. Kroje}i šubaru, bundu ili opakliju, pa i ~akšire od koe, igrali su najvaniju ulogu u odevanju ~oveka XVIII veka. Danas, kada pišemo ove redove, pitamo se da li još ima pet majstora }ur~ija u gradu? Proterala ih je, kao i ostale zanatlije, industrija i savremenija tehnologija.

 

 

 

1. ^izmari

 

 

 

Ove zanatlije smatramo najbrojnijim u Subotici posle }ur~ija. Istina, ne nalazimo ih u popisu iz 1720. godine, ali pretpostavqamo da ih je krajem perioda Vojne granice ipak bilo, jer u popisu iz 1748. godine ve} nalazimo tri ~izmara:

 

Grgu Crnjakovi}a (Cernjakovics)

 

Grgura Mar~eti}a (Marcsetics) i

 

Matiaša Kaku~ku (Mathias Kakucska). (181)

 

Tri godine kasnije, tj. 26. novembra 1751. godine, primqen je u grad Jovan (Joannes) Lali}, po zanimanju ~izmar.(182). Iz izvornog teksta ne proizlazi da li je Lali} bio kalfa ili majstor. Kod slede}eg ~izmara – Joanesa Hornaka, primqenog od Magistrata 7. juna 1765. godine, ~itamo u analima da je bio ~izmarski kalfa i da je prilikom prijema morao da plati na ime takse 7 forinti.(183)

 

Od spomenuta dva ~izmara nijednog ne nalazmo u popisu iz 1765. godine u kojem je evidentirano slede}ih petnaest ~izmara:

 

1. \uro Mar~eti} (Gyura Marcsetich)

 

2. Fabijan Per~i} (Percsics)

 

3. Joso Perkovi} (Perkovics)

 

4. Rizman Ma}aš (Mattyas)

 

5. Antun Taka~ (Takács)

 

6. \uro Spir~i} (Gyuro Spircsich)

 

7. Josef Tona (Tona)

 

8. Vafra Mihaq (Vaffra Mihály)

 

9. Kova~ Andraš (Kovács András)

 

10. Maletinski \uro (Maletinszky György)

 

11. Pavle Tren~enji (Trencsényi Paulus)

 

12. Andrija Lackovi} (Lackovich Andreas)

 

13. Augustin Ujheqi (Ujhelyi)

 

14. Stipan Kor~mar (Sthepanus Korcsmar)

 

15. Adam Berkeš (Adamaus Berkes)

 

Od navedenih ~izmara Spir~i} i Lackovi} su imali po jednog slugu, dok je A. Berkeš zapošqavao dvojicu. P. Tre~enji i Lackovi} dr`ali su po jednu sluškinju.(184)

 

Vaqa napomenuti da u popisu iz naredne 1766. godine nalazimo svega trinaest ~izmara, dakle, dvojicu manje nego u prethodnoj godini. Prime}ujemo i to da ~izmare F. Per~i}a, . Maletinskog i A. Ujheqia iz 1765. godine ne nalazimo u opisu iz 1766. godine, dok se tu postavqaju dva u 1765. godini neevidentirana ~izmara: Jovan Spiši} i Andrija Mar~eti} (Marcsetich). U ovoj godini evidentirani su kod ~izmara tri sluge i dve sluškinje.(185)

 

 

U popisu iz 1771. godine nalazimo jedanaest ~izmara navedenih i u popisu iz 1765. godine. U popisu iz 1771. god. navedeno je mesto i vreme sticanja stru~nosti. Za osmoricu ti podaci nedostaju. Dvojica su se kvalifikovali u Subotici (. Spiši} i A. Taka~), dok su svi ostali stekli stru~nost na strani, i to u slede}im mestima: Aradu, \enđešu – dvojica, Komaromu i Oslahu – dvojica, Pe~uju – ~etvorica, Rozembergu, Segedinu – dvojica, Semnici, Šiklošu, Tren~enju – dvojica i u Vajhequ jedan ~izmar. Stru~nost, odnosno cehovsko pismo su dobili u vremenskom razmaku između 1741. i 1763. godine. Kod cehmajstora . Mar~eti}a, koji je stajao na ~elu organizacije, nije navedeno gde i kada je stekao stru~nost. Pretpostavqamo da je on najstariji ~izmarski majstor, jer se nalazi na popisu iz 1748. godine. U cehu je bilo petnaest pomo}nika, a više ih nije ni trebalo.(186)

 

Suboti~ka deputacija, koja je boravila u Be~u da bi isposlovala status slobodnog kraqevskog grada pozvala, je 19. decembra 1774. godine hitno Magistrat da joj dostavi izveštaj o tome koliko i kakvih zanatlija ima u gradu, koliko je koji dobio oslobođenje od poreza i ostalih davanja, kojim zanatlijama je data nov~ana pomo} i u kojem iznosu, koliko je vra}eno i koliko je zaostatak.(187) Magistrat je sastavio tabelu sa rubrikama kao odgovor na tra`ena pitanja. Tu je navedeno petnaest vrsta zanatlija, ali ~izmari iz nama nepoznatih razloga nisu spomenuti.(188) U popisu iz 1775. godine ima dvadeset i dva ~izmara, i to osamnaest evidentiranih u popisu iz 1771 i ~etiri nova.(189) NJihova cehovske privilegije objavqene su zajedno sa privilegijama }ur~ija i kroja~a, kako je napred navedeno.(190)

 

U vezi sa brojnim stanjem ~izmara napominjemo da je 30. novembra 1776. godine grad prihvatio ~izmarskog kalfu, Matiju \uri}a iz Baje, i na preporuku ovdašnjih ~izmarskih majstora, Andrije Lackovi}a i Pala Tre~enjija.(191) Slede}e godine, Matija \uri} je od strane ceha proglašen za ~izmarskog majstora zajedno sa Filipom Jonanom iz Subotice.(192) Franjo Spiši} je poslednji ~izmarski kalfa kome je grad dodelio zavi~ajno pravo sa obrazlo`enjem da je njegovom ocu ve} ranije dozvoqeno da ovde

prebiva.(193)

 

Spomenu}emo još razne zgode i nezgode  iz ivota zanatlija ~izmara saeqom da upotrebimo naša saznanja o ~izmarima u prošlosti, budu}i da su podaci iz izvornog materijala veoma oskudni.

 

^izmar Jovan Lali}, koji je došao u Suboticu krajem 1751. godine, stanovao pod kirijom plemenitog Antuna Antunovi}a, ina~e po zanatu }ur~ije. Lali} J. se 10. januara 1752. godine pred Magistratom `alio da mu je doma}in A. Antunovi} ukrao 19 forinti. Ovaj je priznao krađu i Magistrat ga je osudio na povra}aj novca i 50 udaraca batinom radi primera ostalim građanima.(194)

 

^izmarskim kalfama Palu Tren~anjiju i Adamu Berkešu grad je 1760. godine dozvolio da budu sustanari (cohabitatores) u jednoj sobi gradskog kona~išta za 15 groša (1 groš = 3 krajcara) mese~no.(195)

 

Na molbu ~izmarskih majstora i u smislu njihovih privilegija, Magistrat je za komesara postavio senatora, Nikolu Sagmajstera, s tim da mu majstori uka`u poštovanje i poslušnost, a on }e bdeti nad cehom i nadzirati njegovo nov~ano poslovanje.(196) Na jednoj sednici ~izmar, Mihajlo Vafra, se pogrdno izrazio protiv ovog komesara i nekih ~izmara, što 22. dec. 1764. godine nije ni porekao pred Magistratom, pa ga je ovaj osudio na 20 f. kazne.(197)

 

Na istoj sednici Magistrata, osuđeni su majstori J. Salma, P. Tren~enji i St. Kocmar, jer su se na cehovskom sastanku u pijanom stanju posvađali; svaki je ka`njen sa 12. f. da se tako nešto ne bi ponovilo…(198).

 

^izmari i cipelari su došli u sukob 1774. godine kada su ~izmari zamolili Magistrat da cipelarima zabrani izradu visokih mađarskih cipela. Magistrat je odbio zahtev ~izmara.(199)

 

Pošto ina~e oskudevamo u pogledu cena zanatskih usluga, smatramo umesnim napomenuti da su ~izme irađene za gradskog pandura 1785. godine stajala 2 f. 16 kr. (200).

 

 

1. Remenari

 

 

 

Ovaj zanat nije zastupqen u popisu iz 1720. godine, jedinom koji nam je poznat iz perioda Vojne granice, ali ve} u popisu iz 1748. godine i taj zanat ima svog zastupnika Stipana Bašu (Bassa).(201)

 

^etiri godine kasnije, tj. 1752. godine, Magistrat je pod svoje okriqe primio remenara Adama Karoqa iz Baje, koji je posedovao pismenu preporuku.(202)

 

U gradu1764. godine, radi remenar  Franjo Paša (Franciscus Pasa) – sin spomenutog Stipana Paše, kako }emo kasnije primetiti.(203)

 

U opštem popisu iz 1765. godine, nalazimo dva remenara: Stipana Pašu i Martina Bartvaja (Bartvay) (204), dok u popisu iz slede}e 1766. godine remenari uopšte nisu spomenuti.

 

Stipan, Franje i Simon, svi prezimena Paša, pojavquju se u popisu iz 1771. godine zajedno sa  Antunom Kata~i}em (Antonius Katacsich) (205), gde je još navedeno da je Stipan Paša stekao stru~nost u Segedinu, a Franjo i Simon su izru~ili zanat kod oca u Subotici. Porodica Paša radila je, dakle, taj zanat U Subotici neprekidno od 1748. godine. Isti remenari navedeni su i u popisu iz 1775. godine.(206) Te godine Magistrat prima za poreskog obveznika i majstora remenara Martina Kova~a (Kovács) koji je izu~io zanat kod Franje Paše, dodequju}i mu odgovaraju}e ku}ište u redu pored grobqa i pozivaju}i senatora Simeona Per~i}a da ga izmeri.(207) Slede}e, 1776. godine, Magistrat prihvata u gradsku sredinu remenara Stipana Šondu (Stephanus Schonda) bez ikakvih povlastica.(208) Protiv izvesnog remenara Pavla Seboka, koji je takođe došao u Suboticu, Magistratu se 14. februara 1778. godine `alila cehovska organizacija jer imenovani nije bio voqan da isplati cehovsku taksu. Magistrat ga je pozvao da polovinu takse isplati u roku od 8 dana, a drugu polovinu do 4. maja iste godine, jer }e mu ina~e biti oduzet alat koji koristi u zanatu.(209)

 

Od ostalih okolnosti  (o kojima raspola`emo podacima), spomenu}emo da je remenaru Stipanu Paši prilikom podnošenja ra~una Magistratu za u~injene usluge odbijeno 10%, tako da mu je umesto zahtevanih 8 f. 15 kr. grad isplatio 7 f. 33 kr.(210). Kada je pak remenar Adam Karoq podneo ra~un Magistratu u iznosu od 18 f. 20 kr. za ~etiri konjska hama, nije mu ništa bilo odbijeno.(211) Takođe ništa nije odbijeno od ra~una remenara Paše, kasnije podnetih Magistratu.(212) Nisu nam poznati kriterijumi pod kojim je Magistrat podmirivao ra~une zanatlija za u~injene usluge.

 

Remenari iz porodice Paša, zajedno sa remenarom Martinom Kova~em, stekli su ugled u gradu, jer je Stipanu, Franji i Simonu Paši, kao i Martinu Kova~u, grad 27. februara 1776. godine dodelio građanski status.(213)

 

Postupak oko dobijanja cehovskih privilegija remenara, dugmetara i uara bio je u toku meseca juna 1777. godine, jer su tada zamolili Magistrat da ograni~i nabavku materijala mesnim trgovcima, dok im dvor ne izda njihove privilegije.(214) NJihove cehovske privilegije su izdate u Be~u 31. maja 1777. godine, a kongregacija Ba~bodroškeupanije ih je objavila na svom zasedanju u Novom Sadu, 10. novembra iste godine. Pošto je na osnovu privilegija Magisdtrat bio obavezan da imenuje cehovskog komesara, on je to u~inio imenuju}i senatora, Ivana Su~i}a, a za njegovog zamenika je postavio takođe senatora, Nikolu Sagmajstora, koji }e zastupati njihove interese prvenstveno u odnosu na trgovce.(215) Da li su izdate posebne privilegije za svaku spomenutu struku zanatlija, nije nam poznato. Da su remenari (seytotomi) i opan~ari (peronifices) vršili obradu sirove koe, sledi iz ugovora koji su 22. XII 1777. sklopili remenari Antun Kati~i} i Stevan Horvat, te zanatlije opan~ari sa gradom u vezi sa preuzimanjem sirove koe od gradskih mesara, pod slede}im uslovima:

 

• volovska i bivoqa koa isporu~i}e se zakupcima za 12 f. po paru, a kravqa koa za 8 f. 15 kr.;

 

• ko`a teladi u 2. godini proda}e se za 4 f., a june}a za 3 f. po paru;

 

• zakupcima se ne}e isporu~iti koa dok ne poloe novac;

 

• na ime kaucije zakupci pola`u kauciju od 50 f., dva zlatnika }e dati za izgradnju nove crkve.(216)

 

Poslednja dva događaja iz prošlosti remenara odnose se na Pavla Šeboka, koji je bio zatvoren jer je preradio dve kravqe koe, što su bile date na obradu Nikoli Muki}u. Pušten je iz zatvora 25. maja 1778. pošto je za njega jam~io majstor za štavqene koe.(217)

 

Remenar Pavle Šebok je kasnije opet bio u zatvoru zbog dugova. Magistrast je, međutim, na svojoj sednici od 7. novembra 1778. ustanovio da Šebok ne poseduje nekretnine koje bi se mogle zapleniti i namiriti dugove, niti }e ikada svojim radom mo}i da udovoqi poveriocima, pa ge je pustio iz zatvora.(218)

 

Poslednji događaj ne slu`i na ponos remenarima u Subotici, ali pretpostavqamo da su poverioci proganjali Šeboka pa je morao da napusti grad. Posle nevedenog događaja o njemu se gubi trag u analima Subotice.

 

 

 

1. Cipelari

 

 

Ove zanatlije su broj~ano manje zastupqene u istraivanom periodu od ~izmara. Verovatno zato što je ~izma bila odoma}ena obu}a koja je qudima više odgovarala nego cipele. ^izme su bile korisne prvenstveno u zimskim danima, ali u vlanim jesenjim i prole}nim periodima, kada je korak nekaldrmisanim, vrlo blatnjavim ulicama bio mnogo sigurnije u ~izmama nego u cipelama.

 

Prvi cipelar se u Subotici spominje ve} 1748. godine, a beše to \erđ Varga (György).(219) Godine 1755. boravi u Subotici cipelar Matijas Švager (Mathias Svager).(220) ^ini se da cipelari od svog zanata nisu mogli opstati jer se u popisima iz 1765. i 1766. godine ne spominje nijedan cipelar.(221) Dana 14. decembra 1767. godine, Magistrat je primio cipelara Franca Šroma (Franciseus Schrom) sa trogodišnjim oslobođenjem od svih javnih davanja.(222) U 1771. godini ve} ima u gradu 5 cipelara, i to:

 

Kristofer Kelner (Christophorus Khelner) iz Amberga, koji je stekao stru~nost u Ambergu 20. aprila 1770. godine.

 

Franc Šrom (Franciscus Schrom), koji nije raspolagao nikakvim cehovskih pismom, ali je kod njega bio zaposlen jedan kalfa.

 

Grga Pureti} (Gregorius Puretich) stekao je stru~nost u Karlova~kom cehu.

 

Simon Kiml (Simon Khiml) nije bio ni u kakvom cehu niti je raspolagao cehovskim pismom i

 

Janko Donbovi} (Janko Donbovich), niti je bio u cehu, niti je posedovao cehovsko pismo.(223)

 

Navedeni cipelari 1775. godine  još borave u Subotici, osim Dombovi}a, ali se umesto njega pojavio Paul Pamperger (Paulus Pamperger). Cipelari su tada sigurno bili potrebni gradu jer je svima dodeqeno trogodišnje oslobođenje od poreskih obaveza.(224)

 

Oslobođeni su takođe i cipelari Kristofor ^izar (Christophor Tsizar) i Kaspar Alsel (Caspar), koji su se nastanili u Subotici 1776. godine.(225) Poslednjem cipelaru Johanu  Dekingeru (Joannes Deckinger), koji je došao iz Budima i bio primqen od Magistrata 11. X 1777. godine, nisu dodeqene nikakve povlastice.(226) Porast broja cipelara u gradu ne smatramo samo posledicom porasta broja stanovnika ve} i zahtevom stanovnika za savremenijim i udobnijim na~inom obuvanja, a i  porastom kulturnog nivoa stanovnika.

 

Premda ni u jednom popisu kojim raspolaemo i na koje smo se do sada pozivali nisu navedene zanatlije <strong>opan~ari</strong>, njih je u Subotici bilo 1777. godine. To su Bališa Pejanovi}, Vasa Rajn (Rein), Raka Ivanovi} koji su, kako je to ranije spomenuto, sklopili ugovor sa gradom u vezi sa otkupom koe.(227)

 

Takođe }emo spomenuti zanatliju štavqa~a,  i to Konrada Rimordera, koji je, kako je takođe re~eno, jam~io za pritvorenog remenara Pavla Šeboka.(228)

 

Ovim su iscrpqeni raspoloivi izvorni podaci o zanatlijama ~ija je osnovna sirovina bila koa.

 

 

 

3. Zanatlije tekstilne struke

 

 

 

S obzirom na njihovu ulogu i broj~ano stanje, smatramo da pa`nju treba prvo posvetiti kroja~ima, kojih je ve} 1720., dakle skoro u sredini perioda Vojne granice, bilo ~etvoro u gradu. NJihov broj se u 1748. pove}ao na sedam:

 

1. Ignjat Vukovi} (Ignatius Vukovics)

 

2. Mijat Filipovi} (M. Philipovics)

 

3. Ivan ^ovi} (I. Csovics)

 

4. \uro Sabo (Gyurka Szabo)

 

5 Janko Pu~ek (J. Pucsek)

 

6. Martin Luka~i} (M. Lukacsity)

 

7. Jano Gerk (Gerk).(229)

 

U vezi sa imovinskim stanjem, među spomenutim se posebno isti~e Ignjat Vukovi}. Dok su ostali kroja~i, osim Jana Gerka, koji je posedovao jednu kravu muzaru, bili bez ikakvog imetka, dotle je I. Vukovi} imao za vu~u 8 volova i 4 konja, 3 krave muzare; na paši 12 krava, 9 junadi, 10 pastuva, 10 bravaca i 88 ovaca. Ve} sama ~injenica da je raspolagao sa tri krave muzare daje osnovu za postavku da je imao najamnu radnu snagu, jer njegova tro~lana porodica nije mogla da pokrije potrebe takvog, tada ve} veoma velikog sto~nog fonda. Pošto je raspolagao i sa 8 volova i 4 konja za vu~u, sigurno je da je obrađivao ve}i kompleks zemqe, koja tada još nije bila valorizovana i kao takva nije predstavqala predmet popisa. Međutim, kroja~ I. Vukovi} sigurno nije stekao svoj imetak kao zanatlija, ve} se verovatno radi o nasledstvu ili njegove ili sa `enine strane.

 

Slede}e godine, 12. decembra pojavio se pred Magistratom kroja~ Petar Gori~ki (Petrus Goricski), Hrvat, koji je dotada boravio u potiskom srezu, u Be~eju, među Srbima, mole}i da bude ovde primqen, te da }e se tu baviti svojim zanatom. Magistrat ga je prihvatio.(230)

 

Stevan Martinovi} 18. septembra 1751. kao kroja~ moli Magistrat da ga primi u grad. Primqen je sa obavezom da uplati 6 f. u fond za otkup privilegije.(231) To je jedinstven slu~aj da je zanatlija morao da isplati prihvatnu taksu, budu}i da su zanatlijama, naro~ito posle 1760. godine, omogu}ene izvesne pogodnosti.

 

Među 20 kroja~a evidentiranih 1765. godine nalazimo svega jednog iz 1748. godine: Janka Pu~eka. S obzirom na broj stanovnika, kojih je te godine, kako je napred spomenuto, bilo 9556, sledi da je 478 stanovnika izdravalo jednog kroja~a. Zarada kroja~a bila je srazmeno dovoqna za pokrivanjeivotnih potreba njegove porodice. To zakqu~ujemo na osnovu ~injenice da su ~etiri kroja~a: Stipan Martinovi}, Lovrin Pu~ek, Josip Markovi} i Adam Drozđik dr`ali po jednog slugu, Josip ^erneti} dvojicu, a Josip Markovi} slugu i sliškinju. To nije bio slu~aj kod krznara, kojih je 1765. godine takođe bilo 20 u gradu, a samo su njih trojica zapošqavali jednog slugu, dok je Dijanovi} takođe iamo i sluškinju.(232)

 

U 1776. godini naišli smo na svega petnaest evidentiranih kroja~a od kojih devet iz 1765. godine i na šest novih. Imali su dvojicu sluga i dve sluškinje.(233)

 

U 1769. godini broj kroja~a se pove}ava, pošto je Magistrat 11. avgusta iste godine primio u gradsku sredinu kroja~e Bernarda Šmita (Schmidt) i Johana Šebela (Joanes Schebele), daju}i im šestogodišnje oslobođenje od poreza i svih davanja.(234) Udru`enje zanatlija u Subotici 5. januara 1770. godine, preporu~uje Magistratu da prihvati u gradsku sredinu kroja~kog kalfu Janoša Sekereša (Joanes Szekeres), što je Magistrt i u~inio.(235)

 

U janurau 1771. godine u gradu je dvadeset i devet kroja~a. Dvojica su izu~ila zanat u Subotici, za osmoricu ne znamo  gde su u~ili, dok je njih devetnaest steklo stru~nost na strani:

 

u mestu Zagrebu	3	u mestu Kri`	1
u mestu Papa `up. Vesprem	1	u mestu Serdahalom `up. Barš	1
u mestu Ilava	1	u mestu Petan	1
U mestu Vacu	1	u mestu Surdahalom `up. Pu`on	1
u mestu Orosu `up. Nograd	1	u mestu Legradinu	2
u mestu Vara`dinu	1	u mestu Magna Siget `up. Šimeg	1
u mestu Baji	1	u mestu Šikloš `up. Baranja	1
u `upaniji Turoc	1	u mestu Jodmezevašar (Hodmezövásár)	1

 

 

Spomenuti majstori su stekli svoju stru~nost između 1735. i 1763. godine. Najstariji kroja~ među njima bio je Janko Pu~ek, koji je stekao stru~nost još 1735. godine, dakle, za vreme Vojne granice, a spominje se i u popisu iz 1748 godien. Ceh je tada zapošqavao svega osam kalfi, a potrebno je bilo još dvoje ili troje.(236)

 

U popisu iz 1775. godine posebno su iskazana ~etiri nema~ka kroja~a koji su, osim Tome Ani~i}a, dobili trogodišnje oslobođenje od poreza, a posebno dvadeset i ~etiri mađarska kroja~a.(237)

 

Broj zanatlija se i daqe umnoava. Dana 26-og juna 1776. godine, na preporuku kroja~kih majstora, Magistat prihvata kroja~kog kalfu Matiju Šalga iz sela Bistri~inj u tadašnjojupaniji Barš.(238)

 

Potreba za kroja~ima u gradu je, ~ini se, još uvek postojala, jer 6. oktobra 1777. godine Magistrat prima u gradsku sredinu kroja~a Ivana (Joannes) Tamaši}a iz sela Tomaši u Hrvatskoj (239), a poslednji kroja~ primqen u Suboticu odmah po~etkom 1779. godine od Magistrata bio je Jovan Golubovi} (Joannes Golubovich) iz Peštankse `upanije.(240)

 

Među ostalim zbivanjima u odnosu na kroja~e u Subotici spomenu}emo da su kroja~i zajedno sa }ur~ijama još 1759. godine inicirali postupak oko dobijanja cehovskih privilegija. (Vidi obrazloenje kod }ur~ija). Kroja~i su zajedno sa kabani~arima svoje cehovske privilegije dobili verovatno ve} krajem 1763. godine.(241) To dokazuje i ~injenica da je Magistrat grada Subotice 3. XII 1763. na zahtev cehovske organizacije kroja~a, postavio za njihovog komesara senatora Jeronima Vukovi}a, s tim da mu majstori iskau poštovanje i poslušnost, a on }e bdeti nad cehom i njegovim finansijskim poslovanjem.(242)

 

Iste godine, kroja~ki ceh ^ig Sabovski (Chig Sabovsky) moli Magistrat za popunu cehovskih privilegija, odnosno da se kroja~kim majstorima organizovanim u cehu dozvoli šivenje ne samo “schuknje, vlasce, nego i kabanice”. Nadaqe, moli Magistrat da zabrani vređanje kroja~a i rad kroja~ima neu~lanjenim u cehovsku organizaciju.(243)

 

Ne raspolaemo sadrajem cehovskih privilegija kroja~a i ~izmara, niti odredbom Magistrata kojom bi bila regulisana predaja artikala koje su proizvele mesne cehovske zanatlije, ali je ~injenica da su majstori spomenuta dva ceha 30. I 1764. zamolili Magistrat da popiše robu kod suboti~kih trgovaca, zabranjenu od mesnih cehova. Od strane senatora Ivana Vojni}a i Josipa Vizija popisano je kod osamnaest trgovaca u gradu:

 

207 pari ~izama

 

247 kom. kabanice

 

89 kom. surdoloma (kratkih kabanica)

 

157 pari sukanja protura~a

 

151 pari ~akšira

 

179 pari hla~a i

 

76 kom. prsluka. (244)

 

Verovatno se radilo o robi nabavqenoj sa strane, tj. ne od suboti~kih zanatlija, što je predstavqalo konkurenciju suboti~kim majstorima.

 

Dana 29. decembra 1770. godine, Magistrat je imenovao senatora Simeona Per~i}a za komesara kroja~kog ceha.(245) Da li je on zamenio pređašnjeg komesara Jeronima Vukovi}a, postavqenog krajem 1763. godine, ne mo`e se utvrditi.

 

Pet godina kasnije, suboti~ki trgovac, Stevan Milinovi} (Stephanus Milinovics), se `alio Magistratu na kroja~ki ceh da ometa u~enje kroja~kog zanata jednom šegrtu zaposlenom kod kroja~kog majstora Ištvana Šolija (Stephanus Soli), samo zato što šegrt pripada pravoslavnoj veri. Magistrat je upozorio majstora kroja~kog ceha da }e ubudu}e kazniti takve verske netrpeqivosti, te da ne ometaju šegrta u u~enju zanata koji mu se sviđa, jer }e u protivnom iskusiti postupak Magistrata.(246)

 

Nisu svi kroja~i u gradu koji su se okupili u lepom broju bili snalaqivi. Zbog nedovoqne stru~nosti neki nisu mogli odoleti rivalstvu ili su pak iz drugih razloga bili primorani da napuste grad. Tako se nema~ki kroja~ Simon Trakta 28. sept. 1778. godine - ina~e tri godine oslobođen javnih davanja - pojavio pred Magistratom. Izjavio je da svoje ku}ište dobijeno od Magistrata u redu placeva određenih za budu}e zanatlije i na njemu zapo~etu ku}u (koju zbog nedostatka novca ne}e mo}i dostojno završiti niti pokriti trskom ili crepom), prodaje ovdašnjem kabani~aru Ištvanu Salaiju (Szalay István) za 42 f. dodaju}i još da ina~e nije u stanju isplatiti svoje dugove. Magistrat je prihvatio izjavu kroja~a S. Trakte i obavezao kupca Salaija da dostojno završi izgradnju ku}e, da je pokrije trskom ili šindrom i da je ogradi. Izvod iz ovog zapisnika slui}e kao potvrdno – fasionalno – pismo o prodaji ku}išta sa ku}om u izgradnji.(247) Majstori kroja~kog ceha odbili su da prime u ceh Jovana Lazarevi}a, ali ne zato što je pravoslavne veroispovesti, ve} iz razloga što nije ispunio sve uslove predviđene cehovskim privilegijama.(248)

 

Kao poslednji događaj iz prošlosti kroja~a spomenu}emo molbu kroja~klog ceha upu}enu Magistratu da umesto senatora Simeona Per~i}a, koji je funkciju cehovskog komesara obavqao devet godina, i kome se ceh zahvaquje, imenuje novog komesara. Magistrat je 10. oktobra 1778. odbio molbu kao neopravdanu.(249) Tako je senator S. Per~i} ostao i nadaqe na funkciji komesara kroja~kog ceha, na koju je bio postavqen 29. decembra 1770. godine.

 

 

 

 

 

 

1. Kabani~ari

 

 

 

Ove zanatlije se prvi put spominju 1763., kada su dobili zajedni~ke privilegije sa kroja~ima.(250) NJih je svakako bilo manje nego kroja~a i verovatno su bili od njih potisnuti, što se vidi iz spomenute molbe kroja~a da im Magistrat dozvoli i šivenje kabanica (Vidi fusnotu br. 243) . Kabani~ari nisu tra`ili dozvolu za šivenje kroja~kih artikala.

 

U popisu iz 1771. godine spominju se u cehu kroja~a slede}i kabani~ari (causaperarii):

 

Antun Ba~lija (Antonius Bacslia) iz Sombora, koji je stekao stru~nost 18. januara 1776. godine;

 

Aleksandar Vojni} (Alexander Vojnich), u~io kabani~arski zanat u Subotici;

 

Andrija Ratkai (Andreas Ratkay) iz Kanjie,upanija Zala, stekao stru~nost 27. jula 1757. godine;

 

Josip Markovi} (Josephus Markovich); (kod njega nema primedbi)

 

Petar Zeli} (Petar Zelich) iz Subotice, stekao stru~nost 18. decembra 1767.(251)

 

U popisu zanatlija iz 1775. godine spomenuti su prethodni kabani~ari osim Ratkaija, dakle, samo njih ~etvorica.(252)

 

Poslednji kabani~ar koji se spominje u izvornim dokumentima je Ištvan Salai koji je kupio ku}ište od kroja~a Simona Trakte 1778. godine.

 

 

 

 

1. Dugmetari

 

U popisu posednika i njihove imovine za razrezivanje poreza po portama iz 1748. godine nalazimo jednog zanatliju dugmetara – Gombar Janoša (Gombár János), koji je posedovao i jednu kravu.(253)

 

U istoj godini pojavquje se dugmetar Jovan Kramari} (Joannes Kramarics), koji se zbog porodi~nog spora morao pojaviti pred Magisatratom da bi ga obavezao da svog pastorka podu~ava  dugmetarskom zanatu.(254)

 

Do 1765. godine ne raspola`emo podacima o ovim zanatlijama. Tada su postojala trojica u gradu:

 

Josip Mezneri} (J. Meznerich),

 

Martin Stolnokovi} (M. Stolnokovich) i

 

\erđ Bartal (Bartal György).(255)

 

Postojala su dvojica dugmetara 1771. u Subotici:

 

Josip Mezneri} (Josephus Meznerich) i

 

Lovro Kramari} (Laurentius Kramarich) (256), verovatno potomak dugmetara Jovana Kramari}i iz 174. godine. U 1775. godini evidentiran je pored J. Mezneri}a i L. Kramari}a i dugmetar Martin Stolnikovi}, koga smo sreli u popisu iz 1765. godine.(257)

 

Magistrat je 17. juna 1776. godine primio u gradsku sredinu dugmetara Tomasa Kosa (Thomas Kosz), ali bez ikakvih povlastica.(258)

 

Ne raspolaemo posdacima o cenma artikala proizvedenih od strane dugmetara. Jedino nam dokumenat od 14. juna 1777. godine kazuje da je Magistrat dugmetaru Josipu Mezneri}u isplatio 4 f. 18 kr. za gajtane napravqene za uniforme niih gradskih

slu`benika.(259)

 

Kako je ve} napred kod remenara navedeno, cehovske privilegije remenara, dugmetara  i uara dobijene su u Be~u 31. maja 1777. godine i objavqene naupanijskoj kongregaciji 10. novembra, posle ~ega ih je ceh od jedanaest zanatlija u Subotici proglasio majstorima. Magistrat je tada imenovao komesara i njegovog zamenika, iz ~ega zakqu~ujemo da su remenari, dugmetari i u`ari dobili zajedni~ke cehovske privilegije.(260)

 

 

 

1. U`ari

 

 

 

Prvi zanatlija, uar, bio je Matijas Pukl (Mathias Pukl) što se vidi iz popisa iz 1765. godine. Ne znamo kada je došao u Suboticu. Bio je oenjen, imao je dvoje dece i tri sluge.(261) Pretpostavqamo da nije vodio poqoprivredno gazdinstvo na kojem  bi mu bile potrebne sluge, ve} se pre radi o pomo}nicima, ako ne i o kalfama koji su mu pomagali u zanatu. U navedenoj godini M. Pukl napla}uje suboti~kom Magistratu ra~un u iznosu od 17 f. 5 kr. za iposru~enu robu.(262)

 

U 1766. godini Pukl izostaje iz evidencije u`ara u Subotici, a na njegovom mestu se pojavquje Jovan Ušumovi} (Joannes Usumovich).(263)

 

Stefan Poheru (Stephanus Pocher), u`aru iz Austrije, Magistrat dodequje zavi~ajnost 25. maja 1767. godine sa šestogodišnjim oslobođenjem od poreza i ostalih javnih davanja.(264) Dve godine kasnije,Poher podnosi dva ra~una radi isplate: jedan gradskom, a drugi poreskom blagajniku.(265)

 

U 1771. godini nalazimo tri u`arska majstora u Subotici. Udovu Francišku Pukl, bivšu suprugu Matijasa Pukla koji se spominje u popisu iz 1765. godine, a koji je, verovatno posle toga preminuo (jer popisom iz 1766. godine nije obuhva}en). Ona je raspolagala cehovskim pismom izdatim u Segedinu 14. oktobra 1755. godine. Radila je sa jednim kalfom; Stefana Pohera (Stephanus Poher) iz Egenburga koji je stekao stru~nost 15. juna 1767. godine i Jovana Ušumovio}a iz Subotice.(266)

 

Udova Franciška Pukl 1775. godine  nestaje iz kruga uara, a umesto nje se pojavquje Jakob Tekert (Jakobus Tekerth), moda kalfa kod udove Pukl, koja je između 1771. i 1775. preminula. Sa J. Tekertom evidentirana su iste godine spomenuta dva majstora: Stefan Poher i Jovan Ušumovi}.(267)

 

Uari su stekli privilegije zajedno sa remenarima i dugmetarima. Obrazloenje u vezi s tim postupkom vidi kod navedenih majstora.(268)

 

 

 

1. Tka~i – textores

 

 

 

Ovo rukotvorno ume}e bilo je sigurno poznato onom autohtonom stanovništvu Subotice koje je sebi pravilo mušku i ensku ode}u, prvenstveno od vune. Stanovništvo, pre svegaene, umele su tkati i praviti razne artikle o ~emu nam svedo~i pismo izvesnog Makai Ferenca (Makai  Ferenc) upu}enog gvardijanu segedinskog franjeva~kog samostana iz 1756. godine, u kojem izraavaequ da nabavi }ilime iz Subotice od Bunjevaca.(269) Beše to narodna rukotvorina koja se sigurno odlikovala kvalitetom i lepim spoqnim izgledom. Ina~e Makai ne bi tra`io intervenciju segedinskog poglavara samostana ~iji su sveštenici – franjevci sigurno bili u vezi sa suboti~kim franjevcima.

 

U 1765. godini nalazimo ~etiri majstora tka~a u Subotici:

 

Mihaq Kiš (Michael Kiss) sa pet ~lanova porodice i jednim slugom, verovatno pomo}nikom u struci;

 

Janko Ko~enda (Kocsenda) sa ~etiri ~lana porodice i takođe jednim slugom, kako je u popisu navedeno;

 

Andreas Homer (Andreas Homer) sa istim brojem ~lanova porodice i takođe jednim slugom i

 

Joef Roa (Josephus Rozsa) koji je `ivio sa suprugom.(270)

 

U 1766. godini, pored spomenutog Ro`e, pojavquju se dva nova tka~a: Joška Vašut (Vassut) i Andraš Taka~ (Takács András) koji je imao jednog slugu, dok se spomenuta tri tka~a: Kiš, Ko~enda i Homer iz prošle godine (1765), ne spominju u popisu.(271)

 

Tka~ Ištvan Hanđaš (Stephanus Hangyas) bio je primqen od Magistrata grada Subotice 6. novembra 1767. godine.(272)

 

U 1771. godini popisano je svega jedanaest majstora tka~a i to ~etvorica sa kojima smo se susreli u 1765. godini, zatim I. Hanđaš, koji je, kako je spomenuto, zvani~no primqen od Magistrata 1767. godine, dok za ostalu šestoricu tka~a znamo samo ponešto za Pavla Motoka (Pavao Motoka) da je u~io u Subotici, za Mihaqa Kova~a (Kovacs Mihaly) da je iz Subotice, dok za Ištvana Bartu (Istvan Bartha), Janoša Nanašija (Nanasy Janos), Antala Nemeta (Nemet Antal), i Andraša ^ordaša (Csordas Andras) ne znamo kada i kako su došli u Suboticu,jer na magistratsku odluku o njihovom prihvatanju nismo naišli.(273) No, nije to jedini takav slu~aj.

 

Spomenuti popis zanatlija u Subotici izvršen je 1. januara 1771. godine, a 25. februara iste godine primqen je u grad tka~ Adam Du~ek (Ducsek).(274)

 

Dana 29. januara 1773. godine Magistrat je dozvolio i tka~u Joefu Feheru (Fehér József) da slobodno upranjava svoj tka~ki zanat.(275) Međutim, u popisu zanatlija iz 1775. godine ne nalazimo Fehera, nego su tamo ta~no popisani samo tka~i iz 1771. godine.(276)

 

Kao poslednje tka~e primqene u grad 5. jula 1777. godine spomenu}emo \uru (Georgius) i Mihaqa (Michael) Pajcera (Pajcer) iz Segedina.(277) Ovim su iscrpqeni naši izvorni podaci o tka~ima u Subotici pre 1779.godine. Nijedan od njih nije dobio neku povlasticu od Magistrata, iz ~ega zakqu~ujemo da tada u gradu nije bilo tka~a.

 

1. Jorganxije

 

U 1771. godini u Suborici postoje tri  jorganxije:

 

Todor Milutinovi} (Theodor Milutinovich)

Lazo Pamuk~ija (Lazo Pamugtsia)

Nikola Pamuk~ija (Nikola Pamugtsia).

 

Oni strukovnom dokumentacijom nisu raspolagali – nullis literis provisi – kako ~itamo u izvornom dokumentu.(278) Sumnjamo da su spomenuti majstori umeli da naprave jorgane kakvi su danas u upotrebi! Pretpostavqamo da su njihovi proizvodi bili pokriva~i raznih namena napravqeni od pamuka, zbog ~ega su od popisiva~a, ne znaju}i njihova prezimena, prozvani “pamugtsie”.

 

đ. Šeširxija

 

Prvi šeširxija koji se pojavio u Subotici beše Jakob Mikl iz Alsasa, koga je Magistrat 13. IX 1777. uvrstio u red ostalih stanovnika grada, osigurao mu šestogodišnje oslobađanje od svih davanja i dozvolio mu da obavqa svoju zanatsku delatnost.(279)

 

Ovde još vaqa spomenuti da su se suboti~ani ve} u obrađenom periodu bavili gajenjem svilene bube, jer su 1778. godine nekom Ivaniši}u (Ivanisich) iz Osjeka isporu~ili 10 funti i 4 lota svile proizvedene u Subotici.(280)

 

 

4. Znatlije drvodeqe

 

S obzirom na ~injenicu da je Subotica oskudevala u šumama, a time i u vrstama drve}a potrebnog pojedinoj struci drvodeqa, razumqivo je što su se ove zanatlije u gradu pojavile kasnije i što je njihov broj bio uvek manji, nego kod zasnatlija ko`arske ili tekstilne struke. Nedostajala je osnovna sirovina, drvo ~ija je nabavka sa strane bila uvek skop~ana sa izvesnim poteško}ama.

 

1. Stolari

U~ini}emo najpre istorijski osvrt na  stolare  o kojima u periodu Potiske vojne granice, kao ni u popisu iz 1748. godine, nema traga.

 

Prvi zanatlija stolar pojavio se u Subotici 7. jula 1749. godine. Bio je to Blasius Tišler (Blasius Tisler), nema~ki stolar kome je Magistrat za njegove usluge isplatio 12 f. 50 krajcara.(281) Re~ je sigurno o Blasius Lamplu (Blasius Lampl) , koji je jedini upra`njavao stolarski zanat u gradu i napla}ivao ra~une za svoje usluge od gradske uprave sve do 1771. godine.(282)

 

Do 1. januara 1771. godine evidentirana su tri stolara u Subotici:

 

Franjo Vanek (Franciscus Vannek), koji je stekao stru~nost u peštanskoj `upaniji 24. juna 1764. godine;

 

Blasius Lampl (Blasius Lampl) koji nije bio u cehu, niti je raspolagao cehovskim pismom i

 

Anton Majer (Antonius Majer) koji takođe nije bio ni u kakvom cehu.(283)

 

Ne znamo kada je F. Vanek  došao u Suboticu. Sigurno je imao poverenje u svoje mušterije koje ga, međutim, nisu ta~no ispla}ivale, jer je Vanek 25. januara 1773. godine traio pomo} od Magistrata radi naplate svojih potraivanja od du`nika.(284)

 

U 1775. godini pojavio se u Subotici i ~etvrti stolar Josip Kesel (Josephus Kessel), kome je Magistrat dodelio trogodišnje oslobođenje od javnih davanja, za razliku od F. Vaneka koji je to dobio za šest godina. Da li je on to iskoristio ne znamo, jer nam takođe nije poznato vreme njegovog dolaska u Suboticu. Prilikom sprovedenog popisa 1775. godine Franjo Vanek više nije bio iv, a zanat je daqe upranjavala njegova udova, verovatno uz pomo} jednog kalfe.(285)

 

 

 

1. Kolari

 

 

 

Premda nema pomena o kolarima u popisima iz 1720, 1748, 1765, i 1766. godine, izvorni podaci nam govore da je kolaru \erđ Balogu (Georgius Balogh) 18. septembra 1751. godine ispla}eno 6 f. 23 den. za popravku opštinskih kola.(286) Kolar Ištvan Guqaš (Stephanus Gulyás) spominje se u Subotici 19. juna 1766. godine.(287) Da li su Balog i Guqaš napustili Suboticu, prestali sa radom ili moda umrli, ne znamo, ali njih, kako je spomenuto, nema ni u popisu iz 1766. godine. Moda nisu dovoqno ovladali kolarskim zanatom; mo`da su bili u stanju da izvrše samo manje popravke, pa ih popisiva~i, ne smatraju}i ih pravim kolarima, nisu uneli u popisne liste.

 

U Subotici se 1769. godine spominje kolar \erđ Horvat (Horváth György).(288) Iste godine pojavquje se u prole}e kolar Johan Fricner (Joannes Friczner) mole}i od Magistrata dozvolu da ovde radi na svom zanatu. Pretpostavqamo da je gradu kolar bio veoma potreban, jer mu je Magistrat pored šestogodišnjeg oslobođenja od poreza i javnih obaveza, dodelio ku}ište, s tim da }e mu izgraditi ku}u sa radionicom, dve sobe, kuhinjom i podrumom. A pošto se drvo moralo dopremati iz daleka, Marošem i Tisom do Martonoša, ustupi}e mu se dva konja radi prevoza do Subotice. Ako se bude dobro vladao i ta~no podnosio obra~une, grad }e mu dozvoliti i prodaju pi}a, a da}e mu i 280 forinti na ime zajma koji ima da vrati gradu.(289) Na Fricnera nailazimo kao na jedinog kolara u popisu iz 1771. godine.(290) Magistrat je, ~ini se, favorizovao J. Frincnera, jer mu na njegovu molbu od 18, decembra 1772. godine dodequje dvoja kola za prevoz drve}a iz Apatina, potrebnog za opravku kola.(291) J. Fricner se 6. septembra 1773. u zapisnicima grada spominje kao kolar i kova~.(292)

 

Na molbu kolara Pala Narodija, Magistrat ga prima u gradsku sredinu s obzirom na potrebu za zanatlijama, ali bez ikakvih privilegija.(293) Međutim, u popisu izvršenom slede}e 1775. godine Narodija nema. Jedino se pojavquje Johan Fricner (294) protiv koga su se 20. februara naredne godine, alili kova~ki majstori Magistratu mole}i da J. Fricneru zabrani obavqanje kova~ke delatnosti. Napred je spomenuto da je bio verziran i u kova~kom zanatu pa je Magistrat odbio molbu kova~a sa obrazloenjem da oni ne raspola`u cehovskim privilegijama. J. Fricneru se i daqe dozvoqava bavqenje kova~kom delatnoš}u.(295.

 

^ini se da profesija Johana Fricnera bila unosna, jer 20. februara 1775. godine moli Magistrat da mu na osnovu dostojne procene – secundum condignam aestimationem – prodaje ku}u koju je za njega podigao. Magistrat je taj postupak poverio senatorima Nikoli Sagmajsteru i Simeonu Romi}u, koji su nam na osnovu podataka iz gradske blagajne i uz savestan predlog zanatlija ku}u procenili na 380 forinti. Tu sumu je Frincer imao da isplati u roku od 6. god.(296) Fricner tada još nije bio vratio pozajmnicu od 280 f. dobijenu od grada. Kao jedini kolar u mestu sa preko deset hiqada stanovnika, uglavnom zemqoradnika, Fricner je imao dosta posla i bio primoran da drvo, tu osnovnu sirovinu, nabavqa sa strane. Tako su jednom, u rano prole}e, njegova ~etvoropre`na kola prevoze}i drva bila napadnuta od trojice pqa~kaša koji su se hteli do~epati konja. Kako se odvijao taj napad, da li je došlo do okršaja, ne znamo, ali znamo da su napada~i bili privedeni pred Magistrat koji je 22. marta 1775. godine prvog osudio na 40, drugog na 30, a tre}eg na 20 udaraca batinom.(298)

 

Dana 15. juna 1777. godine Magistrat je primio u red ostalih građana Filipa Hajlpoka (Hailpoka), po zanimanju kolara, daju}i mu trogodišnje oslobođenje od poreza, davanje konaka vojsci i javnih radova.(299) Posla je bilo i za kolara Hajlpoka, tim pre što je kolar Fricner bio anga`ovan i nekolarskom delatnoš}u (što zakqu~ujemo iz dozvole Magistrata izdate 20. septembra 1777. godine). Kolaru Fricneru se dozvoqava da izvan grada postavi kazan za pe~enje rakije.(300)

 

Završavamo izlaganje događaja o kolarima u Subotici malo iznenađuju}om vesti o kolaru J. Fricneru, koji je ve} devet godina boravio u Subotici i materijalno se sigurno dobro snašao. To ga je, pretpostavqamo, ohrabrilo da upotrebi uvredqive re~i protiv nekoliko ~lanova zaklete opštine, zbog ~ega ga je Magistrat 6. jula 1778. uputio u zatvor da okaje svoj greh – …ad carceres pro expianda culpa missus est – kako ~itamo u originalnim analima o tom događaju.(301)

 

 

 

1. Tesari – cimermani

 

 

 

^injenica je da osnovnu sirovinu koju koriste tesari predstavqa drvo, zbog ~ega smo ove zantlije uvrstili u drvodeqe, a ne u građevinare, gde im je takođe bilo mesto, budu}i da im je osnovna i skoro jedina delatnost usmerena na izgradnju građevinskih objekata.

 

Uzrok njihove malobrojnosti tuma~imo i time što je  u gradu bilo više mlinara – tesara koji su dugo bili jedine drvodeqe u gradu, i umeli su, kako je ve} istaknuto, sve napraviti od drveta i najverovatnije, raditi i tesarske poslove.

 

Od 1720. godine, kada je u periodu Potiske vojne granice bio evidentiran tesar Prodan Rac, ina~e militar, po ~inu kaplar, do 1752. godine nismo naišli na pisani trag o tesarima. Tada je bila podignuta opštinska zgrada u Tompi i grad je 8. oktobra naredne godine isplatio tesaru (ime nije navedeno u izvornom dokumentu) 11 f. 50 denariusa za radove koje je on obavio na toj zgradi.(302) Svakako ne mo`emo tvrditi da je spomenuti tesar bio Suboti~anin.

 

Oko dve godine kasnije, 28. juna 1754. godine, Magistrat je isplatio majstoru – architectori (303) Pavlu Šef~iku 50 f. u gotovom, a u naturi pola centera mesa i dve urne vina, za izradu krova, vrata i ostale drvenarije potrebne u zgradi novopodignutog zatvora.(304) Prezime Šef~ik nije nepoznato u Subotici. Godine 1771. nailazimo na Šef~ik mesare i mlinare, ali ne moemo tvrditi da je tesar Pavle Šef~ik bio Suboti~anin, jer se to iz originalnog teksta ne da zakqu~iti, a osim toga, u naturi je obi~no bio podmiren deo zarade radnicima ~ija porodica nije prebivala u Subotici, dakle, tuđincima. Nije sigurno da su tesari kojima je 8. februara 1765. godine ispla}ena dodatna nagrada posle podizanja krova i završetka tavana na zgradi gradske strae bili Suboti~ani, jer izvorni tekst to ne kazuje.(305)

 

Sa sigurnoš}u se mo`e spomenuti da je Jakob Lukaseder (Jacobus Lukaszeder) 1769. godine, kao tesar radio u Subotici, jer je 31. marta te godine primio zajam od Magistrata u iznosu od 80 f.(306).

 

Drvo za građu Suboti~ani su te godine nabavqali i u Pešti.(307) Da li se drvo direktno dovozilo ili se prevozilo Dunavom do istovara u Baji, nije nam pozanto, ali je sigurno da nabavka drve}a nije bila jeftina i da je bila skop~ana sa raznim poteško}ama, kakvih je, npr. imao pomenuti suboti~ki kolar Fricner.

 

Potra`nja za zanatlijama građevinske struke, prvenstveno zidarima i tesarima, je usled njihovog malog broja, bila ve}a od ponude, pa je pa je lako pretpostaviti da su imali monoploski stav prilikom napla}ivanja svojih usluga. Ovo smatramo verovatnim jer nije bez razloga 8. oktobra 1770. godine Ugarska komora pozvala Magistrat da reguliše dnevne zarade tesara i zidara.(308)

 

U popisu iz 1771. godine je kao jedini tesar naveden ve} spomenuti Jakob Lukaseder koji je proglašen za majstora 18. juna 1767. godine u Segedinu, a uskoro zatim se preselio u Suboticu, gde je potreba za tesarima bila o~igledna. To potvrđuje ~injenica da je Jakob Lukaseder ve} 1. januara 1771. godine dr`ao ~etiri kalfe.(309) To je najve}i broj kalfi kod jednog majstora na koji smo dosada naišli. J.Lukaseder se nije bavio samo sastavqanjem i podizanjem krovne konstrukcije ve} se, pored ostale drvenarije, bavio i izradom šindre za pokrivanje korva i u tu svrhu mu je Magistrat 28. januara 1771. godine odobrio predujam od 100 f., verovatno za nabavku odgovaraju}eg drveta.(310)

 

Dana 6. decembra 1771. godine, opet nailazimo na tesara Jakoba Lukasedera koji je tada uzeo od Magistrata u akord radove oko pokrivanja zgrade latinske škole i to za 80 f., s tim da Magistrat obezbedi građevisnko drvo, lestve šindru i eksere.(311)

 

Popis zanatlija Subotice iz 1775. godine nam svedo~i da su tada ve} bila tri tesara u gradu:

 

• Jakob Lukaseder (Jacobus Lukaszeder), kome je prilikom dolaska u Suboticu dodeqeno od Magistrata šestogodišnje oslobođenje od javnih obaveza i zajam u iznosu od 265 forinti, od ~ega je 1775. godine bio vratio 60 forinti i ostao je još du`an 205 forinti;

 

• Anton Lukaseder (Antonius Lukaszeder), koji je takođe u`ivao šestogodišnje oslobođenje i

 

• Mihael Reder (Michael Rheder), koji je u`ivao samo trogodišnje oslobođenje od javnih davanja.(312)

 

Tesar Jakob Lukaseder 16. decembra 1776. godine više nije bio među ivima. Tada je Magistrat primio njegovog sina Andriju Lukasedera za vernog i priznatog tesarskog majstora u gradu. To je potvrdio svojim pe~atom jer on, Andrija Lukaseder, takođe savesno i marqivo radi na tom zanatu u ~emu slui kao primer a takođe je ~esto popravqao toranj franjeva~ke crkve.(313)

 

 

1. Ba~vari

 

 

Svakako je iznenađuju}a ~injenica da u nasequ kao što je Subotica, gde se oduvek gajila vinova loza, zahvaquju}i prvenstveno za to pogodnom severnom terenu gradskog atara – sve do 1766. godine nemamo podataka o ba~varima. Ovo bi bilo razumqivo da su stari Suboti~ani ~uvali vino u glinenim ili konim posudama, što je u nekim krajevima još i danas obi~aj, ali o tome nam ne govore nikakvi istorijski izvori.Znamo samo da je juna meseca, spomenute 1766. godine, u Subotici bio ba~var po imenu \erđ Gombkete (Georgius Gombkötö).(314) On je brzo nestao iz Subotice, a kao njegov sledbenik se javqa ba~var Jakob Hazer (Jacob Haser) iz Nemake, koga je 18. decembra 1767. godine Magistrat primio u grad daju}i mu šest godina oslobađanja od javnih obaveza, s tim što }e ovde upranjavati svoj zanat – suam artem exerciturus.(315) Međutim i njega, posle nepune tri godine više nema u Subotici, jer se 1. januara 1771. godine, prilikom opšteg popisa zanatlija u Subotici, pojavquje jedino ba~var Franc Hoger (Franciscus Hoger), takođe poreklom iz Nema~ke (316), koga je Magistrat 18. februara iste godine imenovao za gradskog ba~vara sa godišeom platom od 20 f.(317) Ne znamo kakve su bile obaveze gradskog ba~vara. Godišnja plata mu je bila minimalna da bi za to morao da preuzme obavezu odr`avanja buradi gradske ekonomije (budu}i da je grad raspolagao sa oko deset gostionica u samom gradu i na pustarama koje je izdavao u zakup i gde se to~ilo prvenstveno vlastito vino). Da to nije bila obaveza gradskog ba~vara, dokazuju ra~uni koje je ba~var F. Hoger ve} aprila meseca iste godine podneo gradskom blagajniku radi naplate.(318) Krajem septembra iste godine, Magistrat prima u gradsku sredinu ba~avara Matijas Taruma (Mathias Tharum) obezbeđuju}i mu trogodišnje oslobođenje od svih davanja.(319)

 

Godine 1775. nailazimo u Subotici pored F. Hogera i Matijasa Taruma još i Antona Milnera (Antonius Milner), takođe sa trogodišnjim oslobođenjem od poreza.(320) Na odluku Magistrata o njegovom prijemu, međutim, nismo naišli, te je neizvesno i vreme njegovog dolaska u Suboticu. Poslednji dokumenat o ba~varima nam kazuje da je 4. januara 1779. godine za gradskog ba~vara bio postavqen Matijas Tarum, sa platom od 70 f. godišnje.(321) Svakako mnogo ve}om od plate pređašnjeg gradskog ba~vara F. Hogera.

 

U drvodeqe smo uvrstili i  lulara  – tibiarius – Filipa Firera (Philippus Firer) , koga smo zatekli u popisu iz 1775. godine i kome je Magistrat takođe dodelio trogodišnje osobođenje.(322) Smatrali smo to za umesno, budu}i da je ve}i deo lule drven. Ne znamo zašto je Magistrat grada Subotice prihvatio lulara, da li iz potrebe, jer u ono vreme pušenja cigareta još nije bilo uobi~ajeno. Ono je po~elo u Evropi tek po~etkom XIX veka, pa je za uivanje nikotina sluila jedino lula. Moda se time nameravao umnoiti broj puša~a da bi se više poreza slivalo u gradsku blagajnu, pošto je Magistrat još 18. januara 1771. godine doneo odluku po kojoj se puša~i oporezuju sa 25 denariusa godišnje.(323) Ili je pak Magistrat sa lularom hteo da pove}a broj i vrstu zanatlija u gradu uo~i proglašenja Subotice slobodnim kraqevskim gradom, što je, u određenoj meri bilo uslovqeno i brojem zanatlija i trgovaca u gradu, o ~emu je ve} bilo re~i.

 

 

 

5. Zanatlije metalske struke

 

1. metalci – bravari

 

 

 

U prvom momentu uo~ili smo mali broj ovih zanatlija u gradu, što je verovatno u skladu sa zahtevima stanovništva s jedne strane i problemima nabavke osnovne sirovine – metala – s druge strane.

 

Prvo }emo dati istorijski osvrt na bravare. Ve} u prvom popisu iz perioda komorskog gradi}a Sent Marija, sa~injenom 1748. godine, nailazimo na bravara Josipa (Josephus) Lederera, koji je tada još iveo sam i nije raspolagao nikakvom pokretnom ili nepokretnom imovinom. Kada je došao u Suboticu, ne znamo. Jula meseca slede}e (1749.) godine on napla}uje od Magistata za svoje usluge 12 f. 36 krajcara.(324) Malo ve}i iznos, 15 f. 1 kr., potrauje od Magistrata 20. juna 1755. godine, verovatno opet za svoje usluge. Međutim, sada mu je gradski blagajnik odbio 10% na ime “falcidio” – otplate i isplatio samo 13 f. 30 kr.(325)

 

Bravar Mihajlo Kušak pojavquje se u Subotici 1762. godine i Magistrat mu je 16. aprila iste godine dozvolio da boravi u gradu.(326) Dugo nije ostao ovde, jer ga u slede}m opštem popisu nema, a takođe nije evidentiran ni do sada nepoznati Mihaq Kalmar (Michael Kalmár), kome je Magistrat za njegove usluge dana 24. februara 1764. godine isplatio 2 f. 32 kr.(327) Naime, radi se o popisu koji je sproveden slede}e 1765. godine i u kojem se pojavquje samo napred spomenuti Josip Lederer.(328) Iste godine, 23. decembra pojavquje se u gradu bravar Petar Cajner (Petrus Czeiner) (329), koji u popisu iz slede}e 1766. godine nije evidentiran, ali }e se pojaviti u kasnijim popisima.

 

Dana 12. oktobra 1767. godine, Magistrat je primio u grad bravara Alberta Brušinovskog (Albertus Brusinovszky), koji je eraspolagao cehovskim pismom izdatim u Hajlbergu (Heilberg) 10. marta 1766. godine, obezbeđuju}i mu šestogodišnje oslobođenje od javnih tereta (330) (sigurno u nadi da }e se ovde udomiti i raditi u svom zanatu). U tom ciqu Magistrat mu je 20. juna 1768. godine dao zajam od 100 f. uz godišnji interes od 6% i jemstva krm~ara Šefera (Scheffer).(331) Sve je to bilo uzalud jer je i on nestao iz grada.

 

Na evidenciji bravara u 1771. godini nalazimo:

 

Josipa Lederera, koji nije raspolagao nikakvim cehovskim pismom i

 

Petra Cajnera, koji je bio u cehu grada Pe~uja (332), a pojavio se u Subotici 1765. godine.

 

U popisu iz 1775. godine više ne nalazimo Josipa Lederera, koji je niz godina radio kao bravar u Subotici, ve} dva nova bravara; Jovana Lugovi}a (Joannes Lugovics) i Mihaqa  Mati (Michael Matti), koji su sa spomenutim Petrom Cajnerom 1771. godine predstavqali bravarske zanatlije u Subotici.(333) O dolasku Jovana Lugovi}a i Mihaqa Mati, koji je uivao i trogodišnje oslobođenje od davanja, nismo našli podatke u izvornim dokumentima. Pored navedenih zanatlija magistrat je 20. januara 1776. godine primio u grad bravara Josipa (Josephus) Hangla iz Be~a, osiguravaju}i mu trogodišnji imunitet od pla}anja poreza i javnih davanja (334), a pod istim uslovima Magistrat je 31. avgusta 1778. godine primio i bravara Ivana Tomaši}a (Joannes Tomasich).(335) To su istorisjki podaci o brojnom stanju bravara u određenom periodu. O njima }emo još re}i da je Mihaq Mati 23. juna 1777. zamolio Magistrat da njemu, a ne segedinskom bravaru, poveri bravarske radove uupnoj crkvi, ~ija izgradnja je tada bila u toku, na šta je Magistrat pristao.(336) Magistrat mu je takođe na istoj sednici poverio odravanje i navla~enje sata na tornju crkve otaca franjevaca, određuju}i mu za to privremeno 12 pounskih merova pšenice.(337)

 

 

 

1. Kova~i

 

Godine 1748. spominje se Marijan Kova~ koji je iveo sam, a posedovao je tri konja, 25 merova pšenice i 10 merova je~ma, kao i Miško Kova~, takođe samac sa 9 merova pšenice.(338) Ove ~injenice ne ukazuju na sređeni porodi~niivot, a još manje na neko ekonomsko blagostanje, premda su kova~i i onda bili potrebni stanovništvu ~ije je glavno zanimanje bila poqoprivreda. Hiljadusedamstopedeset i pete godine je u Subotici boravio kova~ Antun Pah (Antonius Pach), kome je Magistrat za usluge 10. oktobra naredne godine isplatio 7 f. i 27. kr.(339), a njega, kao jedinog kova~a, nalazimo i u popisu iz 1765. godine. @iveo je sa enom i dvoje dece.(340) Na predlog "segedinske gospode" je 3. januara 1766. godine od Magistrata primqen kova~ Ištvan Andort (Andorth).(342) U vezi sa kova~ima u ovoj godini je karakteristi~no upozorenje Komorskog provizora Martina Logoa (Martinus Loogo) Magistratu povodom naredbe dvora od 22. septembra prema kojoj treba zatvoriti lutaju}e zanatlije tzv. falcarii - kova~e kosa i uputiti ih najbliem sudskom forumu.(342) Dana 6. juna 1767. godine, pojavquje se u Subotici kova~  Elias Šrajfogel (Elias Schreivogel), koji je u Segedinu 1760. godine proglašen za majstora. Magistrat mu je dodelio ku}ište, a za  ispomo} dva konja i šestogodišnje oslobođenje od svih davanja.(343) No udarci Šrajfogelovog kova~kog ~eki}a nisu dugo odjekivali Suboticom. Na popisu zanatlija iz 1775. ga ve} nema. Međutim, iste godine šestog novembra sa Šrajfogelom se pojavio kova~ \erđ Hegediš (Georgius Hegedüs) koji je takođe od Gradskog magistrata dobio šestogodišnji imunitet.(344)

 

Da li suboti~ki kova~i nisu bili dovoqno sposobni ili je pak strani kova~ radio jeftinije ne znamo, ~injenica je da je Magistrat 5. marta 1768. godine isplatio jednom segedinskom kova~u (ime nije navedeno u izvornom dokumentu) za  usluge 1 f. 51 kr.(345) Verovatno je taj kova~ s dozvolom Magistrata radio i za ostale zainteresovane u gradu, jer mu se za navedeni iznos nije isplatilo do}i u Suboticu. U 1771. godini popisani su u Subotici slede}i kova~i:

 

Elias Šrajfogel, koji je radio sa dvojicom kalfi,

\erđ Hegediš, koji je raspolagao cehovskim pismom i

Antun Pah, takođe sa cehovskim pismom.(346)

 

Dvadeset i prvog januara 1772. godine se ve} pove}ava broj kova~a sa Josefom Cibrikom (Czibrik), kome je Magistrat dodelio trogodišnje oslobođenje od poreza i javnih davanja.(347) NJemu je Magistrat 1774. godine poverio popravku starih kola i zato isplatio 6 f. 38 kr.(348) U popisu iz 1775. godine nalazimo slede}e kova~e:

 

Josef Cibrik (Josephus Czibrik) i

 

\erđ Hegediš (Georgius Hegedüs), svaki sa trogodišnjim imunitetom, premda je Hegedišu prilikom prijema zagarantovano od Magistrata šestogodišnje oslobođenje i

 

Anton Pah (Antonius Pach), koji od 1775. godine boravi u Subotici.(349)

 

Vojnog kova~a Franca Kajnera (Franciscus Keiner)(350), sa trogodišnjim oslobođnjenjem od poreza i ostalih davanja primio je Magistrat 15. aprila 1776. godine. Iste godine, samo 21 dan kasnije, Magistrat sa istim tim privilegijama prima i kova~a \erđa @iroša (Georgius Zsiros).(351) Mihael (Michael) Lang, poreklom iz Sancta Cruce – kako ~itamo u originalnim analima – je poslednji kova~ primqen u okriqe grada 20. IX 1777. godine sa trogodišnjim imunitetom.(352)

 

Ovo su skromni podaci o zanatlijama kova~ima – tada tako potrebnim našem gradu, a zvuk njihovog nakovnja i ~eki}a danas je u celosti zanemeo.

 

Osim navedenih zanatlija metalne struke spomenu}emo:

 

kazanxiju  \erđa Mila iz Subotice, koji je između 1755. i 1757. godine vodio parnicu sa Kostom Dimitrovi}em, zanatlijom iste struke iz Iloka (353), a 1764. godine sa Andrijom Cvijanovim iz Subotice koji je kazanxiji pozajmio 5 zlatnika i zbog toga molio Magistrat da sekvestrira (oduzme) jedan kazan od  Mila zbog nevra}enog duga (354);

 

zlatara  pod imenom \urađ (Gyuragy) nalazimo u Subotici 1765. i 1766. godine sa peto~lanom porodicom.(355) Pretpostavqamo da je \urađu, Magistat 18. marta 1768. godine, isplatio jednu forintu i 10 denariusa za potkivanje pandurskih pušaka bakrom (356), jer je on 1771. godine još uvek jedini zlatar u gradu. Sa njim je tada radio i njegov sin.(357) Godine 1775. pored zlatara \urađa evidentiran je i Jeftonije Kulunxija (Jephtonius Kulundcsia).(358)

 

Kao poslednjeg zanatliju metalske struke spomenu}emo  no`ara  Matiasa Tira (Mathias Tir), evidentiranog u popisu iz 1775. godine, koji je od Magistrata dobio trogodišnje oslobođenje od poreza i javnih obaveza.(359)

 

 

 

6. Zanatlije građevinske struke

 

 

 

1. Zidari

 

 

 

Zbog srazmerno malog broja ovih zanatlija, naro~ito u prvim decenijama 18. veka, u odnosu na broj i porast stanovnika u tom periodu, moramo pretpostaviti da su stanovnici, tada još sa skromnim zahtevima, sami ili uz pomo} veštijeg suseda ili rođaka obavqali poslove građevinskih zanatlija. Porastom blagostanja među stanovnicima, porasli su i zahtevi za udobnijim, lepšim i dugotrajnijim ku}ama. U~ini}emo najpre istorijski osvrt na zidare  i na njihovo brojno stanje u izu~avanom periodu, smatraju}i da su oni ipak odigrali najva`niju ulogu kad je u pitanju građevinsarstvo.

 

Ve} u popisu iz 1748. godine spominje se Mihajlo Zidar, koji tada nije bio o`enjen. Posedovao je kravu i dva brava.(360) Verovatno se radi o zidaru Mihajlu Tonanu koji je radio za Magistrat 1755. godine.(361)

 

Devet godina kasnije pojavio se u gradu zidar, Georg Pruner (Georgius Prunner) sa radnicima, kome je Magistrat za usluge isplatio 13. januara 1764. godine  3 f. 15 kr.(362).

 

U 1765. godini od zidara spominje se samo Georg Pruner sa `enom i dvoje dece (363), a u opštem popisu iz slede}e 1766. godine ne spominje se nijedan zidar.(364)

 

Godine 1771. ne nalazimo u evidenciji zanatlija nijednog od dosada navedenih zidara. Jedino se spominje zidar Jakob Maršal (Jacobus Marschall), koji je pripadao cehovskoj organizaciji u Segedinu.(365)

 

Krajem iste godine nailazimo na zidara Jakoba Adameka koji je bio u poslovnim odnosima sa Magistratom. O njemu }e još biti re~i.(366)

 

Zidarskog majstora Simeona Helmpergera iz Kule primio je Magistrat 14. VI 1774. godine, na njegovu molbu, u gradsku sredinu, garantuju}i mu trogodišnje oslobođenje od poreza i ostalih davanja, ali i upozoravaju}i ga da }e morati nadoknaditi protivrednost dobijenih pogodnosti ako se u međuvremenu, kao imnogi preseli u drugo mesto.(367) Imenovani je još iste godine napustio Suboticu, jer se ne nalazi među zidarima evidentiranim 1775. godine. U toj evidenciji susre}emo:

 

Jakoba Adameka (Jacobus Adamek),

 

Jakoba Maršala (Jacobus Marschat) i

 

Adama Hajlera (Adamus Heiler).(368)

 

Nema podataka o dolasku A. Hajlera (Heiler) u Suboticu. Pretpostavqamo da je poznavao svoj zanat, jer mu je Magistrat 1. juna 1776. godine, dodelio ku}ište na kojem moe sebi da podigne dom, a ujedno mu je poverio poslove oko izgradnje noveupne crkve, s obzirom na njegove do tada dokazane sposobnosti.(369) Iz poslednje konstatacije svakako sledi da je Hajler ve} izvesno vreme upra`njavao svoj zanat u Subotici.

 

Bili su to podaci o zidarima i njihovom brojnom stanju u razmatranom periodu. Pored toga }emo dati obrazloenje o cenama zidarskih usluga, kao i o zaradama zidara i njihovih pomo}nika, razume se, u okviru skromnog sadraja izvorne građe u vezi sa tim.

 

Za izgradnju prve gradske ku}e isplatio je gradski blagajnik 16, oktobra 1751. godine zidarima i priru~nim radnicima 528 f. 54 den.(370). Ne znamo koliko je (i kakvih) prostorija imala ta zgrada. Izgrađena je na mestu današnje, ali je prostorno bila mnogo manja.(371)

 

Nadnice zidarskih radnika kretale su se 1753. godine između 45 i 50 denariusa, a nadnica manuelnih radnika je iznosila 28½ denariusa.(372)

 

Za izgradnju podruma i sobe u donjoj gostioni – educillo inferiori – Magistrat je zidarskom majstoru Mihajlu Tomanu 30. maja 1755. godine isplatio 16 f. kako su se stranke prethodno bile sporazumele.(373) Ovaj majstor se 22. decembra iste godine obavezao pred Magistratom da }e izgraditi novu gostionu sa kuhinjom za 30 f. (374), a popravio je stan gradskog narednika i sagradio dimnjak za 2 f. 15 kr. (375).

 

Na zgradi gradskog konaka radilo je 28 zidara. Magistrat je 29. aprila 1763. godine svakome na ime nadnice isplatio 27 krajcara.(376)

 

Dana 13. decembra 1771. godine, spomenuti zidar Jakob Adamek se obavezao pred Magistratom da }e prednju, uli~nu stranu nove sobe gradske ku}e sazidati od pe~enih cigala, staviti dva prozora, sobu izvana omalterisati i okre~iti za 20 forinti.(377)

 

Na kraju iznošenja podataka o zidarima spomenu}emo da se ve} sredinom 18. veka u Subotici radilo na propagiranju cehovske organizacije zidara. Naime, Zakarije Saks (Sax), zidarski majstor i senator grada Segedina, predo~io  je 16. maja 1757. godine Magistratu grada Subotice cehovske privilegije koje je carica Marija Terezija 20. maja 1756. godine izdala zidarima, ciglarima i tesarima radi informacije da ne dozvole zidarima lutalicama neu~lanjenim u cehovsku organizaciju da rade u gradu. Ujedno je Z. Saks zamolio Magistrat da od zidara Jakoba Maršala naplati 12. f., te od \eorga Prunera 10 f. (obojica tada borave u Subotici.(378) Verovatno se radilo o cehovskoj ~lanarini.

 

 

 

 

 

 

 

 

1. Ciglari

 

 

 

Na prvi trag o njima naišli smo 1751. godine, kada je 10. decembra Albert Cigler (Adalbertus Czigler) zamolio Magistrat da mu isplati 113. f. 30 den. za 3300 pe~enih cigala i mnoštvo komada, kako je to prethodno bilo dogovoreno, a što je Magistrat i odobrio.(379) Tako je bila formulisana ta~ka dnevnog reda, u zapisniku, a pretpostavqamo da delovođa nije znao za Albertovo prezime, te ga je jednostavno nazvao “Ziegler”, što se skoro u celosti podudara sa kod nas odoma}enim izrazom “ciglar”. Koriš}enje naziva zanata umesto prezimena onda nije bio, kako smo ve} ranije spomenuli, redak slu~aj. Ne slaemo se, međutim, sa navodom da je Magistrat Albertu za 3300 pe~enih cigala isplatio 113 forinti. Iz toga bi sledilo da je jedna cigla vredela oko 2 krajcare, 1000 komada, kako se obi~avalo obra~unati - dve hiqade krajcara ili oko 33 forinte, što nikako ne moe biti, jer su cigle tada, kako }emo videti, bile mnogo jeftinije. Istina, u originalnom tekstu je pored broja 3300 navedeno i mnoštvo komada – et copia frustorum – zbog ~ega smo u dilemi da li su u pitanju neki “komadi” i kakvi. Ili se tu radi o otpacima u kom slu~aju se postavqa pitanje ~emu su oni Magistratu bili potrebni? Da spomenuta vrednost nikako nije bila realna dokazuje i slede}i slu~aj. Albert (Albertus) Ciglar i njegovi drugovi su gradu isporu~ili 24000 komada cigala a gradski blagajnik im je za to 10. avgusta 1752. godine, isplatio 48 f. ra~unaju}i 2 f. za 1000 komada.(380) U izvornom tekstu, međutim, nije navedeno da li se radi i pe~enim ciglama ili }erpi~u? Sigurno je da su se cigle proizvodile, da je naruxbe primao ciglar Albert i da je on imao svoje drugove, verovatno najamne radnike sa kojima je obavqao taj posao. Jasnije saznanje o ceni cigala pru`a nam zabeleška od 8. oktobra spomenute godine, po kojoj je grad za zgradu na Tompi nabavio 12750 kom. nepe~enih cigala, dakle }erpi~a (vaqaka), pla}aju}i 1 f. 41 ½ denariusa za 1000 komada. Ukupno je grad isplatio 18 f. 6 ½.(381) Za istu cenu je Janoš Vašut (Joannes Vaschut) 1. oktobra 1753. godine prodao gradu 3000 kom. vaqaka primivši iz gradske blagajne 4 f. 24 ½ den.(382) Dana 1. decembra 1758. godine grad je isplatio Albertu Doseku 2 f. 23 kr. za opeke.(382) U izvornom dokumentu nije nazna~ena koli~ina cigala koju je grad kupio. Pretpostavqamo da je Albert Dosek, zapravo Albert Cigler (spomenut na po~etku ovoga teksta o ciglarima), od 10. decembra 1751. godine prvi spomenuti ciglarski majstor u gradu.

 

Godine 1767. pojavquje se u gradu Paul Vajsker (Paulus Vajxer) upanijski ciglar - cameralis laterum confector - koji je gradu spremio 7900 kom. pe~enih cigala u ciglani, primivši za to od gradskog blagajnika 11 f. 51 kr., što zna~i da je naplatio oko 1 f. 30 kr. za 1000 kom. pe~enih cigala.(384) Pitamo se da li je prethodno spomenuti ciglar A. Dosek znao da rukuje ciglanom u kojoj se pekla cigla. Zašto je grad naru~io svega 7900 kom., odnosno da li se P. Vajkseru isplatilo da dođe u Suboticu da bi sa svojim qudima zaradio 11 f. 51 kr? Verovatno je ispekao ve}e koli~ine cigala zadovoqavaju}i ujedno i potrebe, potranju građana. P. Vajsker se nije nastanio u Subotici, jer posle ovoga više o njemu nema traga u analima Subotice.

 

Sedam godina kasnije, nailazimo na ciglara \erđa Husara (Georgius Huszár) koji se 28. februara 1774. godine obavezao Magistratu da }e za grad ispe}i 1000 kom. cigala po ceni od 1 f. 12 krajcara, s tim da mu grad stavi na raspolaganje ~etiri radna stola, uz svaki sto tri mazge, tri motike, jedan ašov, dva vedra i jedan zidarski sanduk.(385)

 

Koliko dugo je on ostao u Subotici ne znamo, ali moramo pretpostaviti da je ispekao ve}u koli~inu i osigurao ve}u zalihu cigala i vaqaka u ciglari. S  tim u vezi je mesni `upnik Stipan Rani} (Stephanus Ranich) 1. decembra 1775. godine stavio primedbu Magistratu da }e cigle i vaqci propasti od velikih kiša, pa je Magistrat doneo odluku da se cela pe} pokrije slamom i senom, kako stoka ne bi razvukla, a oko ciglane da seiskopa šanac.(386)

 

Magistrat se uverio u korist koju donosi ciglana, a pošto je bio dovoqno obezbeđen slamom (koju nije mogao unosnije da koristi nego u ciglani), izdao je 31. avgusta 1776. godine naredbu po kojoj se ciglana (387) više ne prepušta privatnicima, ali }e se grad starati o tome da stanovništvo ne oskudeva u vaqcima kao i u pe~enim ciglama.(388)

 

Septembra iste godine, pozivaju}i se na prethodno spomenutu odluku, Magistrat je odredio cenu za 1000 komada cigala pe~enih uz upotrebu drva, koja }e iznositi 8 f., a za cigle za koje je upotrebqena slama – 7 forinti. Matija Rudi}, tada glavni gradski bele`nik, pogodio se sa ciglarima da izrade 30 hiqada cigala, pre zabrane kojom se ciglana više ne prepušta privatnicima; Magistrat mu je dozvolio proizvodnju navedene koli~ine cigala, s tim da posle toga vrati sve za taj posao potrebne instrumente, te }e se tada odrediti i cena.(389)

 

Na kraju, ostaju nam još dva podatka o cenama cigala u Subotici sedamdesetih godina XVIII veka. Glavni gradski blagajnik Imre Vojni}, 28. juna 1777. godine, obaveštava Magistrat da je Grgi Mrkoqenu i njegovom drugu prodao 56 hiqada vaqaka ra~unaju}i hiqadu komada po 1 f. 25 kr. i tako zaprimio ukupno 97 f. 20 kr.(390)

 

Septembra meseca naredne, godine Magistrat je smanjio cenu ciglama pe~enim sagorevanjem slame od 7 f. na 6 f. za 1000 komada, pozivaju}i gradskog blagajnika, koji je verovatno vršio prodaju cigala, da se ove odluke mora pridr`avati.(391)

 

Grad je dakle raspolagao svojom ciglanom i odredio vaqcima cenu koja se kretala oko 1 f. 25 kr. za 1000 komada i između 1 f. 30 kr. do 8 f. za 1000 kom. pe~enih cigala. O stru~nim  radnicima, proizvođa~ima cigala i }erpi~a i o njihovim zaradama izvorna građa nam nije pruilaeqene podatke.

 

 

 

1. Latomi – kamenolomci

 

 

 

To su zanatlije koje su vadile kamen iz suboti~kog kamenoloma koji je koriš}en prilikom zidanja ku}a i ostalih zgrada. Prelistavaju}i zapisnike Magistrata naišli smo na 21 odluku ~iji se sadraj odnosi iskqu~ivo na kamen vađen iz suboti~kog kamenoloma. Od suboti~kih latoma moemo spomenuti Pavla Nađa (392), Tomu Kevegoa (Kövágó) (393), Stevana Koresmara (Stephanus Koresmar) (394) i Nikolu Male~kova.(395)

 

Magistrat je u tom periodu sa 1777. godinom zakqu~no, kupio oko 1300 kvadratnih hvati kamena, plativši za to 1327 f.(396) i koriste}i ga iskqu~ivo u građevinske svrhe, dok je u istom periodu, kako iz navedenog mo`emo zakqu~iti, kupio svega oko 50 hiqda cigala i }erpi~a ra~unaju}i 6 f. za 1000 komada i potrošio svega oko 300 forinti. Iz toga sledi da je kamen kao građevinska sirovina u to vreme imao mnogo ve}u prođu. Spomenu}emo neke pojedinosti o suboti~kom kamenu, odnosno kamenolomu:

 

Na molbu vlastelinskog inspektora Antonija (Antonius) Foliana, i na inervenciju predsednika Ugarske komore grofa Grašalkovi}a, od Magistrata grada Subotice je traena dozvola za vađenje kamena iz suboti~kog kamenoloma za izgradnju crkve u Tompi. Magistrat je 13. februara 1761. godine, doneo odluku da u slavu Boju i iz odanosti prema njegovoj ekselenciji (misli se na grofa Grašalkovi}a) dozvoli besplatno vađenje kamena za navedenu svrhu.(397)

 

Juna 1763. godine grad je besplatno ustupio 30 hvati kamena ovdašnjim franjeva~kim redovnicima.(398)

 

Magistrat je juna 1775. godine odredio senatora Ivana Su~i}a da sastavi obra~un sa glavnim latomom u kamenolomu u vezi sa isporu~enom koli~inom kamena za izgradnju `upne crkve i da o tome podnese izveštaj.(399)

 

Za izgradnju bolnice – hospitaliuma (najverovatnije: uboškog doma), koriš}eno je 12 hvati kamena pozajmqenog od Mihaqa Vermeša, `upanijskog sudskog “predsednika” kome je gradski kamaraš (blagajnik) to morao da vrati u naturi.(400)

 

Do 1778. godine, ~ini se, je svaki građanin mogao da koristi kamenolom, međutim, juna navedene godine Magistrat je doneo odluku po kojoj je svako, kome je trebao kamen iz kamenoloma morao najpre da uplati za svaki kvadrat kamena 15 krajcara u gradsku blagajnu i pored toga 1 f. 30 kr. onome ko }e vaditi kamen, i to radi pove}anja prihoda grada.(401) Gradska uprava je time sasvim prisvojila kamenolom, kao što je to u~inila 31. avgusta sa ciglanom.

 

 

 

1. Staklari

 

 

 

Na prvi trag o staklaru Josipu (Josephus) Spuru naišli smo 22. novembra 1754. godine kada me je Magistrat za usluge isplatio 17 f. 12 kr.(402). U slede}oj 1755. godini u mesecu novembru, Magistrat je staklaru Ignjatu (Ignacius) Kolomanu isplatio 43 f. 28 krajcara.(403)

 

Staklar Martin (Martinus) Tofer (u kasnijim analima: Topfler, Toffer, Topfer, Tolbffer) 10. februara 1764. godine ima nov~anih zahteva u iznosu od 22 f. 18 kr. od gradskog blagajnika i 8 f. 6 kr. od poreskog blagajnika.(404)

 

U popisima iz 1765. i 1766. godine evidentiran je samo spomenuti staklar Tofer sa suprugom i ~etvoro dece.(405)

 

Martin Tofer je 1771. godine opet jedini staklar u gradu (406), ali ve} 1772. godine se pojavquje Konrad Luks (Lux), koji je imao nov~anih potraivanja od grada.(407)Dvadeset i šestog juna iste godine Magistrat mu dodequje dravqanstvo s obzirom na ~injenicu da su takve zanatlije potrebne u gradu (408), ali se u toj odluci ne spominje da je dobio tri godine oslobađanja od javnih davanja kao i zajam od 50 forinti, kako je to zabele`eno u evidenciji iz 1775. godine (gde su Luka i Topfer spomenuti kao jedini staklari u gradu).(409)

 

Uvrstili smo staklare u zanatlije građevinske struke smatraju}i da tu prvenstveno pripadaju.

 

Na Pavla Kimiskerna prvog dimnja~ara u gradu naišli smo 20. VI 1763. godine kada mu je Magistrat isplatio 23 krajcare za ~iš}enje tri gradska dimnjaka (410), a isti se spominje i 1765.(411).

 

Kopanje  bunara je tada, kada je skoro svaka ku}a raspolagala bunarom, bilo takođe posebno ume}e, kojim su mnogi qudi raspolagali, obzirom na nagli porast stanovništva, a i porast broja ku}a u gradu, kao i na salašima. Bilo je tada golih bunara, neobloenih, a postojali su i obloeni (kako smo napred spomenuli) najpre daskama, a posle i ciglama. Raspola`emo samo jednim podatkom (od 27. januara 1777. godine) kada je Magistrat za kopanje bunara mesarima, zakupcima gradskih mesarnica, isplatio 15. f.(412)

 

 

 

O  krovopokriva~ima imamo takođe samo jedan podatak od 13. decembra 1771. godine, kada je Magistrat Jana Klenovskog i njegove drugove za pokrivanje vlastelinske štale trskom u Bajmoku podmirio u naturi, daju}i im 17 funti mesa, 4 holbe rakije i 1 oku slanine, a u gotovom 9 forinti.(413)

 

Ovim smo iscrpeli podatke koje smo o građevinskim zanatlijama uspeli sakupiti iz izvorne arhivske građe.

 

 

 

 

 

 

 

7. Zanatlije higijenske i medicinske struke

 

 

 

Smatrali smo ovaj naziv kao mogu}i zajedni~ki imeniteq za preostala dva zanata, za sapunxije i hirurge, kojih je u ispitivanom razdobqu u Subotici ve} bilo, te }emo o tome izneti raspolo`ive podatke.

 

 

 

1. Sapunxija

 

 

 

Nismo koristili plural kod nosilaca ovoga zanata, budu}i da predmet našeg istorijskog osvrta ~ini svega jedna osoba i to Ivan (Joannes) Svoboda, koji se 20. januara 1776. godine pojavio pred Magistratom grada Subotice sa molbom da bude primqen pod okriqe grada gde }e se kao sapunxija baviti svojim zanatom. Tra`io je da mu se odobri privremeno stanovanje u ku}i udove Luksedera (verovatno udova tesara Jakoba Luksedera) i da mu se pomogne izvesnom nov~anom pomo}i. Magistrat  ga je prihvatio, dozvolio mu prebivanje u spomenutoj ku}i i dodelio mu nov~ani zajam od 150 f. na ~etiri godine uz zakonite kamate, napomenuvši ujedno J. Svobodi da }e nailaziti na sve širu podršku bude li proizvodio što boqu robu.(414)

 

Sapunxoja I. Svoboda se 21. septembra iste godine alio Magistratu na zakupnike gradskih mesara, koji nisu voqni da mu prodaju loj po cenama maksimiranim od straneupanije, mole}i njegovu intervenciju. Magistrat je konstatovao da mesari ne}e da prodaju loj po maksiminiranim cenama ni građanima, te }e se prema njima primeniti kazne predviđene od strane `upanije.(415)

 

^injenica je da Magistrat prilikom prijema stranih zanatlija u svoju sredinu nikada nije proverio njihovu prošlost, što, istina, ne bi uvek mogao, jer su nekada dolazili iz inostranstva, a ~esto prethodno nigde nisu bili usidreni, pa Magistrat nije znao kome da se obrati u vezi sa informacijama. Pored toga, sedamdesetih godina 18. veka je broj zanatlija, kao svedo~anstvo gradskog karaktera naše Subotice, bio veoma va`an faktor za sticanje statusa slobodnog kraqevskog grada, pa je Magistratu bio glavni ciq da što više i što pre pove}a broj zanatlija. Kad se doda tome deficitarnost u tome zanatu u gradu, u kome je osnovne sirovine – loja potrebnog za izradu sapuna bilo dovoqno, lako je shvatiti nastojanje Magistrata da sapunxiji I. Svobodi u svakom pogledu izađe u susret. Međutim, taj ~ovek nestalnog karaktera i verovatno odan još nekim slabostima, nije opravdao poverenje. Magistrat je ve} 16. juna slede}e 1777. godine morao da raspravqa o svom sapunxiji i njegovim obveznicima, ~ijim je povratkom od kalo~kog Kaptola pozajmio 128 forinti uz zakoniti interes. Pošto I. Svoboda nije bio u stanju da podmiri svoj dug, Magistrat je izaslao svoje senatore Iliju Kujunxi}a i Grgu Kopunovi}a da popišu svu njegovu pokretnu imovinu i da je stave pod ste~aj.(416)

 

Ve} po~etkom slede}eg meseca, jula iste godine, pred suboti~kim Magistratom se pojavio sapunxija Aleksandar Lubi (Alexander Lubi) iz Ke~kemeta i prikazao potvrdu po kojoj je I. Svoboda od njega pozajmio 153 forinte mole}i da se iznos unese u knjigu na teret imovine zajmoprimca.(417)

 

Magistat je uvideo da sapunxija I. Svoboda ve} toliko duguje ovdašnjim i stranim poveriocima da vrednost njegove ukupne imovine ne}e pokriti celokupni iznos dugova, pa je, u ciqu spre~avanja daqih prevara, doneo odluku po kojoj }e se 25. i 26. jula teku}e godine putem licitacije prodati njegova ku}a i sva imovina kojom raspolae.(418) Ku}a je prodata Nikoli Majeru (Nicolaus Majer) za 400 f., ali je ostao otvoren problem kako zadovoqiti potraiva~e, budu}i da navedeni iznos, kako je spomenuto, nije pokrivao zajteve zajmodavca. Odlu~eno je da }e prvo biti ispla}eni meštani, zatim }e se vratiti novac pozajmqen iz ostavštine pokojnog hirurga Sauera (Sauer), a od preostalog novca podmiri}e se potra`iva~i po redosledu intabulacije.(419)

 

Tako se u roku od godinu i po dana završila neslavna istorija sapunxije I. Svobode kome su bili pru`eni povoqni uslovi za uspešan razvoj  zanatske delatnosti, a i time i li~nog prosperiteta.

 

 

 

 

 

 

1. Hirurzi

 

 

 

Hirurge smo uvrstili među zanatlije, jer su oni tada još bili i berberi. Vlasuqari, podu~eni da vade zube, da puštaju krv i le~e lakše rane, kao i neke unutrašnje bolesti. Nekom stru~nom kvalifikacijom nisu raspolagali i u tadašnjim popisima su bili od tadašnjih municipijalnih organa vlasti svrstani u hirurge. Tamo ih je ubele`io i poznati suboti~ki monograf Ištvan Ivanji (Iványi István).(420) Namera nam je da o pojedincima iznesemo sve podatke koje smo uspeli da otkrijemo.

 

                Tomas Sauer (Thomas Szauer).Prvi put smo naišli na pominjanje njegovog imena 14. maja 1746. godine, kada je pruio pomo} ranjenom u tu~i i zato primio honorar u iznosu od 10 f.(421) T. Sauer je posedovao vinograd, a sused mu je bio Mili} Beci} (Milich Beczicz).(422) NJega nalazimo kao hirurga i u popisu iz 1748. godine. Tada je posedovao 2 konja, jednog bravca, 16 akova vina i 21 "pounski merov” pšenice.(423) Ovo nam dokazuje da je imao i svoju ekonomiju, što ina~e, tada, pa ni posle, nije bio redak slu~aj kod ovdašnjih zanatlija.

 

O hirurgu Tomasu Saueru je 18. septembra 1752. godine zabeleeno da ga je Magistrat zbog psovanja osudio na 6 f. kazne, a zbog uvrede nanesene supruzi Luke Vojni}a, Petroneli Vojni} na 20 f. Svega, dakle 26 f., od ~ega }e se 6 f. dodeliti crkvi.(424) Slede}e zbivanje nam donekle prua uvid u honorare koji su, ~ini se, svakako premašivali njihove berberske zarade. Naime, hirurg Sauer je dve godine le~io Todora Mijatova iz Martonoša, koji je bio teško ozleđen u glavu, uz prethodni sporazum da }e T. Mijatov, hirurgu Saueru, na ime honorara isplatiti 72. f. Kada je rana bila zale~ena Mijatov je isplatio 37 f., a ostatak, premda ga je Sauer u nekoliko navrata tuio, Mijatov nije bio voqan da isplati. Sauer se obratio Magistratu grada Subotice, koji je 11. maja 1753. doneo odluku da se od dunikove stoke, koja se nalazila kod ovdašnjioh stanovnika Radivoja Ivina (tri krave i jednom junicom od dve godine) izmiri hirurg Sauer.(425)

 

Premda je pre godinu dana hirurg Sauer zbog psovanja i vređanja bio ka`njen nov~anom kaznom, u decembru 1753. godine, on je opet vređao pred strancima jednog gradskog senatora, pa ga je Magistrat ovoga puta osudio na 10 dana zatvora (koje je provodio o hlebu i vodi).(426)

 

Prema popisima iz 1765. i 1766. godine, hirurg Sauer je `iveo sa suprugom i ~etvoro dece.(427)

 

Grad je u to vreme obavqao i izvesnu socijalnu funkciju u pogledu le~enja bolesnika, što }e nam biti uo~qivije iz prakse hirurga Lenarda, o kome }emo re}i nešto više, Magistrat je, naime, 17. maja 1771. godine isplatio hirugu T. Saueru 80 f. na ime honorara za le~enje Imrea Zađve, s tim da isti navedeni honorar postepeno vrati gradskom blagajniku.(428) Zakqu~ujemo, da je Zađvi bila neophodna sanitarna intervencija, a novca nije imao, pa je grad podmirio hirurga Sauera koji, verovatno, nije imao poverenje u pacijenta da }e mu isplatiti honorar. Tomas Sauer se spominje 1771. godine: imao je jednog kalfu. Spominje se i kasnije u popisu iz 1775. godine.(429) Preminuo je u Subotici 12. juna 1776. godine.(430)

 

                Ištvan (István) Lenard je sled}i hirurg na koga smo prvi put naišli u popisu iz 1748. godine. Imao je tada dva konja, devet akova vina i ~etrnaest po`unskih merova pšenice.(431)

 

Slede}a pojava Ištvana Lenarda (3. septembra 1751. godine),skop~ana je sa socijalnom funkcijom Magistrata, koji je hirurgu I. Lenardu isplatio 6 f. na ime honorara za pru`enu sanitarnu pomo} ranjenom vojniku.(432)

 

Govedar Vlah (Valahus) Stojan, zaposlen kod izvesnog Veselinovi}a, nije dozvolio pandurima da vrše prebrojavanje volova koje je on ~uvao, pa je nastala tu~a u kojoj je govedar Stojan bio ranjen. Le~io ga je hirurg I. Lenard, a njegov honorar podmirio je Magistrat 6. januara 1753. godine ispoqivši tako opet socijalnu funkciju.(433)

 

Hirurg I. Lenard le~io je `enu koju je ozledio  Jan~i Varga (Jancsi). Magistrat je 27. avgusta 1764. godine doneo odluku kojom je obavezao Vargu da do svetkovine Sv. \urđa isplati hirurgu troškove le~enja u iznosu od 12 f., a ukoliko Varga u međuvremenu pobegne iz grada, honorar }e isplatiti Magistrat.(434) Smatramo da je i ova odluka Magistrata humano-socijalnog karaktera, dok u vezi s hirurgom smatramo da mu je svakako stalo do honorara.

 

Prilikom opšteg popisa iz 1765. godine kod hirurga Lenarda evidentirano je sedam osoba: dvojica gazdi (mo`da otac i sin) dve gazdarice, dvojica slugu i jedna sluškinja.(435) S obzirom na broj ~lanova porodice, odnosno broj pomo}nog osobqa, zakqu~ujemo da su prihodi hirurga Lenarda bili solidni.

 

1771. Lenard je pripadao segedinskom cehu, a 1771. godine raspolagao je kalfom i imao jednog sina, Mihaqa (Mihael), koji se tada ubrajao u hirurge, a 1775. godine evidentiran je kao hirurg umesto oca Ištvana.(436) Posle navedene godine gubi se trag o hirurzima iz porodice Lenard.

 

Hirurg \uro Jošai (Georgius Josai) nas podse}a na hirurga Sauera koji je bio sklon “dobroj ~ašici”. Sa njim se prvi put susre}emo 15. januara 1753. godine kada je Magistrat zbog pijanstva i tu~e u gostioni osudio na 4 f. kazne.(437)

 

Socijalni odnos Magistrata o~ituje se opet 20. februara 1758. godine, kada je naredio isplatu 3 f. na ime honorara hirurgu Jošaiju za le~enje rane prosjakinje Ane, koju je ranio mu`, bedan lutalica – miseri vagi.(438)

 

U Subotici je 1760. godine boravio i vojni hirurg Kristofer  Hanke, koji je polovinu svoje suva~e što se nalazila na vašarištu, prodao Simeonu Antunovi}u i Petru Jovi}u.(439)

 

U popisu iz 1765. godine evidentiran je i hirurg Andreas Eberhard (Andreas Eberhardt) (440), koga još susre}emo i u opštim popisima zanatlija iz 1771. godine i 1775. godine (441), ali nismo naišli na trag o nekoj njegovoj hirurškoj intervenciji.

 

Magistrsat je na predlog višeg foruma još  29. marta 1764. godine doneo odluku u kojoj je izrazio spremnost da postavi hirurga u gradu i da mu plati godišnje 100 f. u gotovom, a u naturi 12 po. merova pšenice; ali ako  ustreba da bude zajedno sa spahilukom - si vero cum dominio communis esse deberit - dobi}e samo 50 f. godišnje.(442) Sumnjamo da je to bio administrativni postupak po kome je u Suboticu došao, po našem mišqenju najmarkatniji hirurg u tom periodu -  <strong>Johan Sibenburger</strong> (Joannes Sziebenburger), koga susre}emo u Subotici tek sedam godina kasnije, tj. 21. januara 1771. godine (kada je sklopio sporazum sa ovde stacioniranom legijom konjanika (verovatno u vezi sa pruanjem sanitarne pomo}i vojnicima).(443) Sibenburgera ina~e nema u popisu zanatlija izvršenom 1. januara 1771. godine, ali ga susre}emo opet 6. decembra 1771. godine,kada mu je grad isplatio 24 f. 32. kr. na ime honorara le~enje devet siromašnim bolesnika (Slovena) bez sredstava.(444). Magistrat je tom prilikom opet posvedo~io svoju socijalnu pomo} i humanu spremnost, a hirurg J. Sibenburger je sve više dobio na ugledu kako među građanstvom, tako i kod Magistrata. ^ini se da je u svojoj struci uveo i neke novine u gradu, jer su se 11. septembra 1772. godine suboti~ki hirurzi Tomas Sauer, Mihaq Lenard i Andreas Eberhard alili Magistratu na hirurga Johana Sibenburgera zbog njegove radnje - moda ordinacije – koju je otvorio. Magistrat je navedenog dana svojom odlukom odbio molioce re~ima: non est lcitum quemvis sua arte privari, ideo nec instantes in petito consolari – nije dozvoqeno ma koga u svom ume}u ometati, pa zato ni molioce u njihovoj molbi uteštiti.(445)

 

U popisu zanatlija iz 1775. godine, na prvom mestu su navedeni hirurzi – jer su stekli afirmaciju u gradu, a među njima se prvo spominje Johan Sibneburger kao gradski hirurg sa godišnjom platom od 200 forinti, koriš}enjem stana i primanjima u naturi, koja u izvornom dokumentu nisu specificirana.(446)

 

Grad je dakle Sibenburgera postavio za gradskog hirurga, verovatno na prethodnu sugestiju dobijenu sa višeg foruma s jedne stane, i Magistrata s druge, jer se Magistrat sam uverio u porast socijalnih problema koje više nije bio voqan

pojedina~no tretirati i rešavati. J. Sibenburger je izabran za gradskog hirurga verovatno zbog toga što je za tu funkciju bio najprikladniji.

 

Kod porodice Sibenburgera se u mesecu decembru 1774. godine hrani geometar, koji je boravio i radio u gradu i zato je grad Sibenburgeru isplatio 15 f.(447)

 

6. Sibenburger je kao gradski hirurg sigurno imao pravo na privatnu praksu. Da li su ga njegovi klijenti zvali samo u hitnim slu~ajevima i da li su uvek bili u mogu}nosti da podmire njegov honorar, nije nam poznato, ali je sigurno imao svojih potra`ivanja od bivših klijenata, jer nije uzalud 6. novembra 1775. godine tra`io pomo} od Magistrata za uterivanje svojih potra`ivanja, što mu je Magistrat tada i obe}ao.(448)

 

Od ostalih hirurga spomenu}emo još Antona (Antonius) Merglija kome je Magistrat 2. oktobra 1775. godine dodelio zavi~ajnost sa šestogodišnjim oslobođenjem od javnih obaveza (449) i hirurga Ivana \urkovi}a, koji je 28. aprila 1777. godine od grada zatraio ku}ište na kojem je nameravao da sebi sagradi ku}u i koga je Magistrat uputio gradskom urbanijalnom prefektu od koga }e dobiti traeno ku}ište.(450)

 

Raspola`emo  i sa dva podatka o  hirurškim pomo}nicima, i to  podacima koji bacaju senku na struku: Magistrat je naime, 23. maja 1766. godine pozvao na odgovornost hirurškog pomo}nika Mihaqa Kerekeša (Kerekes Mihály) koji je pokrao svog majstora. Kerekeš je osuđen na 25 udaraca batinom.(451)

 

Hirurški pomo}nik Marton Sabo (Szabó Márton) tuio se 3. jula 1773. godine Magistrartu na drugog hirurškog pomo}nika Antona (Antonius) Pihlera da mu je ukrao hirurške instrumente. Posle sprovedene istrage Magistrat je optuenog osudio na 2 f. 52. kr. na ime naknade za nastale hirurške instrumente.(452)

 

Na kraju }emo spomenuti da smo okobra 1775. godine prvi put naišli na apotekara Leontija (Laurentius) Kurapatorinskog, koga je grad prihvatio u svoju sredinu ,daju}i mu šestogodišnje oslobođenje od javnih obvaveza.(453) Ovim svakako nismo nameravali da apotekare svrstvamo u zanatlije, ve} nam je jedino bio ciq da konstatujemo i evidentiramo ~injenicu o pojavi prvog apotekara, koji se, ~ini se, brzo izgubio, jer nismo naišli na daqi trag o njemu.

 

Toliko smo uspeli prikupiti materijala o pionirima zdravstvene slu`be u Subotici pre 1779. godine. Da li su oni bili aktivni i uticali na higijenski nivo stanovništva i da li su raspolagali nekom stru~nom literaturom, nije nam poznato.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ZAKQU^AK

 

 

 

Arhivska građa nastala radom minicipijalnih organa uprave posluila nam je skoro kao jedini izvor za obradu zanatstva u periodu između 1686. i 1779. godine. Sadraj te građe osvetqava iskqu~ivo odnos između gradske uprave i zanatlija iz kojeg je rezultiralo slede}e:

 

• prihvatanje zanatlija u gradsku sredinu, što je sve više dobijalo na intenzitetu posle 1760. godine, kada je gradska uprava preduzela prve korake oko sticanja statusa slobodnog kraqevskog grada, sa uverenjem da }e prihvatanjem što ve}eg broja zanatlija najbr`e promeniti društvenu fizionomiju grada;

 

• davanje raznih povlastica pridošlim zanatlijama; u prvom redu oslobođenje od poreza i ostalih javnih obaveza kojima su bili podloni ostali građani i kojem su se sastojale u davanju konaka vojnim formacijama u prolazu; sudelovanje u podmirivanju podloni~kih obaveza prema Ugarskoj komori; u~estvovanje u javnim radovima oko uređenja grada itd.;

 

• vrste zanatskih usluga pru`enih gradskoj upravi i njenoj razvijenoj samostalnoj ekonomiji;

 

• postupci Magistrata prema raznim istupima zanatlija u surpotnosti sa gradskim statutom i postoje}im zakonskim propisima;

 

• pomo} Magistrata zanatlijama u njihovim nastojanjima oko dobijanja cehovskih privilegija i

 

• imenovanje cehovskih komesara koji su  predstavqali najsigurniju sponu između Magistrata i zanatlija.

 

Na broj zanatlija nalazimo u opštim popisiima stanovnika, kao i u posebnim popisima zanatlija u obrađenom periodu.

 

Period od 1686-1779., pored ostalog, karakteriše i velika migracija stanovnika, što ~ini i opšte obeleje za zanatstvo. Mnoge zanatlije su dolazile u ovaj grad sa nadom u brzi prosperitiet, u ~emu su se mnogi razo~arali, te su brzo krenuli u potragu za perspektinivjim mestom. Pove}anje broja stanovnika i poboqšanje ekonomskih uslovaivqenja svakako je osnova za pove}anje broja i vrsta zanatlija, ali je ~injenica i to da je ivotni standard zanatlija zavisio i od njihove stru~ne sposobnosti i snalaqivosti da privuku mušterije. Da su se neke zanatlije dobro snalazile, dokazuje ~injenica, da su imali svoju stalnu poslugu; sluge i sluškinje, ali o razvoju kapitala i ulaganja u ve}e investicije radi formiranja prvobitne manufakture još nema traga u obrađenom periodu.

 

^itaoci }e verovatno uo~iti nedostatak tehnoloških podataka od vanosti na razvoj pojedinih zanata. Na takve podatke, naalost, nismo naišli.  U našem radu, ina~e, izneli smo sve podatke na koje smo naišli u izvornom materijalu o zanatlijama, smatraju}i da drugorazredni podaci u nedostatku osnovnih, dobijaju prvorazredni zna~aj, ne obaziru}i se pri tome na stav pojedinaca koji ne dele ovo mišqenje.

 

 

 

Autor

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zusammenfassung

 

 

Aus dem Inhalt dieser historischen Betrachtungsresultiert ausschließlich das Verhältnis znjischen der Stadtleitung Subotica und ihrer Handnjercker in dem Zeitabschnitt 1686-1779, daraus folgendes zu ersehen ist:

der Empfang der Handnjercker besonders nach dem Jahre 1760. als die Stadtvernjaltung die erste Schritte um den Status einer königlichen Freistadt zu erreichen unternahm;

verschiedene den ankommenden Handnjerckern angebotene Begünstigungen um deren Zahl njie schneller zu vergrößern;

das Verfahren der Stadtbehörden bei verschiedenen njider die Stadtsatzung und Gesetz begangenes Verhalten und Benehmen der Handnjercker;

die Mithilfe des Magistrats den Handnjerckern in ihrem Vorhaben Zunftprivilegien sich anzueignen und

die Ernennung von Stadtkommissäre in verschiedenen Zünften als die sicherste Verbindung znjischen der Stadtleitung und der Handnjercker.

In dem Zeitraum 1686-1779 geschah, unter anderem, auch eine große Migration der Einnjohner die auch für die Handnjercker charakteristisch njar. Viele kamen um hier schnell einen vollen NJohlstand zu erreichen, aber auch viele irrten sich, da es auch hier, njie überall auf Qualität und den Preis der NJahre ankam, besonders in den siebzisten Jahren des XVIII Jahrhunderts als sich die Zahl der Handnjercker vermehrte und die Konkurenz schon zum Ausdruck kam.

 

 

 

 

 

 

O izvorima i literaturi

 

 

Izvori

 

Kao izvor podataka potrebnih za istorijsku obradu zanatstva u Subotici u periodu Vojne granice od 1686 – 1743. i komorske varošice Sent Marija (1743-1779), poslu`ila nam je uglavnom arhivska građa nastala radom municipijalnih organa mesne vojne i civilne uprave, odn. prepiske, spisa kao i zapisnika sa~uvanih iz navedenog perioda. U pitanju su fragmentarni spisi iz perioda Potiske vojne granice i u celosti sa~uvani zapisnici, a delimi~no i spisi nastali radom Magistrata komorske varošice Sent-Marija (1743-1779). Osim toga koristili smo podatke iz Komorskog arhiva Be~a, Ratnog arhiva u Be~u i Zbirke karata u istoj instituciji, kao i podatke iz arhiva Suboti~kog franjeva~kog samostana (koriš}ea ve} od mnogih autora, Ivanji Ištvan, Farkaš B. itd.).

 

 

 

Literatura

 

 

1. Arvai, Jo`ef – (Árvai József) A magyar Készmüvesipar (Mađarsko zanatstvo) Bdpst, 1941.

 

2. Ivanji Ištvan (Iványi István) Szabadka sz. kir. város története (Istorija sl. kr. grada Subotice), Subotica, I 1885. II 1896.

 

3. Istorijski arhiv Subotica, “Koreni”, Svedo~enje vekova, Subotica, 1991. (Sadr`i pored krucijalnih podataka o Subotici u XVIII veku i opšte popise stanovništva grada iz 1720, 1748. i 1765. iz kojih smo crpeli podatke o broju i vrsti zanatlija u navedenim godinama)

 

4. Katarina, Ulmer, Mlinarstvo u Subotici do Nagodbe 1687. godine, Zbornik MS, 51/1968 (koriš}eni podaci o stanju mlinarstva u komesarskom periodu.)

 

5. Popovi}, Dušan, Srbi u Vojvodini, N.Sad, 1959, II tom. (Ovim je omogu}eno sagledavanje organizacije cehovskih organizacija kod zanatlija Srba.)

 

6. Sito, Laslo (Szito László) Budától – Belgrádig (Od Budima do Beograda), Pécs, 1987, 79.

 

7. Taka~, Šandor (Takáts Sándor) Rajzok a Török világból (Skice iz turskog sveta), Bdpst, 1915, str. 422: A magyar faragómolnárok (Mađari mlinari tesari)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PRILOZI

 

Popis zanatlija od 1. januara 1771. godine

 

U cehu krznara su slede}i:

Cehmajstor Janko Markulin, stru~nost stekao u Zagrebu 13.marta 1759.

Pater familias Andreas Marcsetich, stru~nost stekao u Segedinu 30. novembra 1754. godine;

Csaky Ferencz, stariji iz Verebeqa (Verebely), `upanija Barš, stekao stru~nost 5. januara 1721. godine;

Miso Dobranich, nau~io zanat u Subotici, 1750. godine;

Matthias Bellich, Carponae, stekao stru~nost 1. marta 1759. godine;

Thadeus Dianovich;

Mato Anicsich;

Andria Kubatovich, nau~io zanat u Subotici;

Csaky Ferencz, mlađi iz Subotice;

Laurentius Brodnyansky, stekao stru~nost u gradu Jas Banja 5. septembra 1735. godine;

Elias Kollar, iz Subotice;

Joannes Boszanlich, nau~io zanat u Subotici;

Georgius Matiz, iz Kanjie (Kanisae),upanija Zala, stekao stru~nost 17. januara 1752. godine;

Matthaeus Markulin, iz Subotice;

Simon Szarich, iz Subotice;

Stephanus Gyurakovich, nau~io zanat u Subotici;

Joannes Sztipich, stekao stru~nost u Subotici 4. septembra 1764. godine;

Csaky László, u~io zanat u Subotici;

Franciscus Ferencsevich, stekao stru~nost u Baji 10. novembra 1768. godine;

Vermes Andras, stekao stru~nost u gradu Urmen (Urmén) 1. januara 1764. godine;

Joannes Khemnozer;

Philippus Illankovich, stekao stru~nost u Kalo~i 3. januara 1767. godine;

Gergo Kermpotich, u~io u Subotici;

Mato Dobranich;

Ivan Suknaich;

Simun Markulin;

Thomas Vojvoda.

Ceh ima  osam kalfi, ali po`eqno je manje više još šest.

 

U cehu kroja~a su slede}i:

Cehmajstor Andreas Travenich, iz Zagreba u ceh primqen 10. maja 1742. godine;

Pater familias Oslay Ferencz, iz grada Papa, `upanija Vesprem (Veszprém) stekao stru~nost 12. juna 1746. godine;

Janko Pucsek, iz grada Ilava (Illava), stru~nost stekao 8. maja 1735. godine;

Miklos Tomassich, iz Vaca, stru~nost stekao 19. februara 1736. godine;

Martin Lutsich, iz Zagreba, stru~nost stekao 8. aprila 1742. godine;

Thomas Semer, iz Zagreba, stru~nost stekao 22. maja 1744. godine;

Soky Istvan, stekao stru~nost u `upaniji Nograd, u mestu Orosi (Oroszü) 25. aprila 1742. godine;

Joannes Csernetich, stekao stru~nost u Vara`dinu 14. aprila 1753. godine;

Joannes Ambarevich, iz Baje, stru~nost stekao  6. septembra 1752. godine;

Adamus Drozdik, iz `upanije Turoc, stekao stru~nost 26. oktobra 1755. godine;

Joannes Mialtro, iz grada Sv. Kria (S.Crucis),upanija Barš, struku stekao 24. aprila 1756. godine;

Andreas Leszenich, iz Serdahaloma, struku stekao 6. decembra 1756. godine;

Ferencz Orcsich, u~io zanat u Subotici;

Laurentius Pussek, iz Subotice;

Thomas Anicsich, stekao stru~nost 30. septembra 1742. godine u Stajerskoj u gradu Petaun (Petaun);

Paulus Puhacz, iz mesta Serdahalom, upanija Poun, struku stekao 25. januara 1759.  godine;

Stephanus Martinovich, stekao stru~nost 3. januara 1740. godine u Legradu;

Stephanus Andrasich, stekao struku 8. januara 1762. godine u gradu  Hodmezevašar (Hot Mezö Vasár);

Andreas Jakubovich, stekao stru~nost u Legradinu 5. januara 1760. godine;

Georgius Pardich, stekao stru~nost 1. juna 1762. godine u Veliki Siget (Magno Szigeth);

Andreas Ivantsek, stekao stru~nost 1. avgusta 1763. godine u Šiklošu, `upanija Baranja;

Vranye Knezevich;

Joannes Szekeres;

Todor Milutinovich;

Antun Lucsich;

Videcs Matyas;

Antun Travenich;

Simun Traka;

Petrus Mojser.

Ceh ima osam kalfi a potrebno je još 2 ili 3.

 

 

Kabani~ari u cehu kroja~a:

Antonius Bacslia, iz Sombora, stekao stru~nost 18. januara 1766. godine;

Alexander Vojnich, u~io kabani~arski zanat u Subotici;

Andreas Ratkay, iz Kanjie,upanija Zala, stru~nost stekao 27. jula 1757. godine;

Josephus Markovich;

Petar Zelich, iz Subotice, stekao stru~nost 18. decembra 1767. godine.

 

 

U cehu ~izmara su slede}i:

Cehmajstor Georgius Marcsetich, nije snabdeven nikakvim pismima;

Pater familias Joannes Szalma, također nema pisma;

Michael Vaffra iz Komaroma, snabdeven pismom od 17. jula 1745. godine;

Andreas Lazkovich, snabdeven pismom od 11. januara 1741. godine u gradu Oslaju (Oszlay), `upanija Barš;

Lalics Janos, snabdeven pismom od 8. januara 1746. godine u Pe~uju;

Josephus Perkovich, snabdeven pismom od 8. januara 1746. godine u Pe~uju;

Malemiszky György, snabdeven pismom od 9. februara 1728. godine u gradu Rozenberg, `upanija Lipta;

Balthasar Malachkovsky, iz Semnica, `upanija Hont, snabdeven pismom od 3. aprila 1753. godine;

Trencsinyi Pall, iz \enđeša (Gyöngyös), `upanija Heveš, snabdeven pismom od 5. januara 1755. godine;

Berkes Adam, iz Arada, snabdeven pismom od 16. januara 1755. godine;

Lukats Ignacz, iz \enđeša, snabdeven pismom od 15. januara 1758. godine;

Georgius Spisich, u~io  u Subotici;

Matthaeus Rizman, iz Pe~uja, snabdeven pismom od 8. januara 1747. godine;

August Ujhelyi iz grada Vag Ujheq (Vagh=Ujhely), `upanija Nitra, snabdeven pismom od 30. decembra 1750. godine;

Takats Antal, iz Subotice;

Kovacs Andras, iz Pe~uja, snabdeven pismom od 9. januara 1763. godine;

Josephus Tona, iz Segedina, snabdeven pismom od 20. januara 1761. godine;

Palotas Mihaly, iz Segedina, snabdeven pismom od 12. januara 1761. godine;

Hornyak Janos, iz Tren~ina, snabdeven pismom od  3. jula 1757. godine;

Georgius Kacsek, iz Tren~ina, snabdeven pismom od 5. februara 1759. godine;

Joannes Pivacsek, iz Grada Oslan, `upanija Barš, snabdeven pismom od 12. januara 1758. godine;

Joannes Pandurovich, iz Šikloša, `upanija Baranja, snabdeven pismom od 5. decembra 1756. godine;

Ola Ferencz;

Hoffman Gyorgy;

Misko Pavich;

Tott Janos;

Ceh ima 15 pomo}nika i ne treba više.

 

 

Stolari:

Franciscus Vannek, stekao stur~nost u Peštanskoj `upaniji 24. juna 1764. godine;

Blasius Lampl, niti je u cehu niti je snabdeven cehovskim pismom;

Antonius Majer, nije u nikakvom cehu.

 

 

 

Tesari:

Jacobus Lucaseder, proglašen za majstora u Segedinu 18. juna 1767. godine, zadovoqan je zasada sa 4 kalfi.

 

 

 

 

 

U`ari:

Udova Francisca Pukl, sa jednim kalfom, snabdevena pismom iz Segedina od 14. oktobra 1755. godine;

Stephanaus Poher, iz Egenburga, stekao stru~nost 15. juna 1767. godine;

Joannes Ussumovich, iz Subotice.

 

 

Kova~:

Elias Sreifogl, proglašen za majstora u Segedinu 1760. godine, ima 2 kalfe i ne zahteva više;

Hegedüs György, raspola`e cehovskim pismom;

Antonius Pach, raspola`e cehovskim pismom.

 

 

 

Bravari:

Josephus Lederer, nije snabdeven nikakvim pismom;

Petrus Czainer, iz ceha Pe~uj.

 

 

Voskar (Caeroplasta):

Michael Schmidt, iz ceha u Budimu, nema kalfi niti mu trebaju.

 

 

Obu}ari:

Christophorus Khelner, iz Amberga, stekao stru~nost 20. aprila 1770. godine, ima 2 kalfe i ne zahteva više;

Franciscus Schrom, niti je u cehu, niti ima cehovsko pismo, ali dr`i jednog kalfu;

Gregorius Puretich, iz Karlova~kog ceha;

Simon Khiml, ne pripada nikakvom cehu niti raspola`e nekim pismima;

Janko Donbovich, niti je u cehu niti raspola`e pismima.

 

 

Pekar:

Antonius Mestl, nije u nikakvom cehu niti raspola`e pismima, ali ipak ima jednog kalfu.

 

 

Zidar:

Jacobus Marschall, pripada cehu u Segedinu.

 

 

Hirurzi:

Stephanus Lenard, pripada cehu u Segedinu, raspola`e jednim kalfom i sinom;

Thomas Szauer, pripada cehu u Segedinu, ima kalfu i više mu ne treba;

Andreas Eberhard, pripada Segedinskom cehu i raspola`e jednim kalfom.

 

 

 

Kasapi:

Michael Czidler, stekao stru~nost 18. februara 1738. godine u Grinsienu;

Antonius Czidler, u~io u Subotici kod oca;

Joannes Sevcsik, stekao stru~nost u `upaniji Tren~in 18. februara 1759. godine u gradu Ban (Baan);

Andreas Sevcsik, takođe stekao stru~nost u gradu Ban dana 5. marta 1764. godine;

Jacobus Tyakich, u~io u Subotici.

 

 

Tka~i:

Joannes Kocsenda, nije snabdeven nikakvim pismima;

Homor Andras, u cehu, stekao stru~nost 10. oktobra 1751. godine u Vespremu;

Pavao Motoka, u~io u Subotici;

Kiss Mihály, kae da je u~io u Ke~kemeteu, ali ne raspolae nikakvim pismima;

Hangyos István, stekao stru~nost u Segedinu 16. maja 1739. godine, ima jednog kalfu i više mu ne treba;

Bartha István, raspola`e pismom o stru~nosti iz Ke~kemeta od 29. septembra 1754. godine;

Nanasy Janos, nikakvim pismima ne raspola`e, ali }e nabaviti iz Kereša (Körös);

Rozsa Joseff, postao kalfa u Subotici;

Német Antal, stekao stru~nost 24. maja 1750. godine u Šimegu (Sümegh), `upanija Zala;

Kovács Mihály, iz Subotice;

Csordas Andras.

 

 

Kolar:

Joannes Friczner.

 

 

Staklar:

Martinus Toffer.

 

 

Remenari:

Stephanus Passa, pripada Segedinskom cehu;

Franciscus Passa, izu~io kod oca u Subotici;

Simon Passa, takođe izu~io u Subotici;

Antonius Katacsich je u Segedinskom cehu, stekao je stru~nost 24. juna 1770. godine.

 

 

Ba~var:

Franciscus Hoger, nije u cehu, poti~e iz Švapske.

 

 

Opan~ari (peronifices):

Borissa Peanovich, stekao struku u Valhovarinu 2. avgusta 1754. godine;

Nikola Kelich, iz Subotice;

Vaszo Rain sa drugom Radosavom, bez stru~nih pisama.

 

 

 

Dugmari:

Josephus Meznerich;

Laurentius Kramarich.

 

 

Zlatar:

Gyuragy Zlatar, sa sinom.

 

 

Jorganxije (Exonificies):

Theodor Milutinovich;

Lazo Pamugtsia;

Nikola Pamugtsia, nemaju stru~na pisma.

 

 

Mlinari:

Molnar Lörincz                                    Horvath György

Lucas Imrich                                        Trojan Ferencz

Josephus Szarich)                                Gyurka Sevcsik)

Kys Janos                                                              Josa  Marianusich

Gyuro Tikviczky                  Janko Sevcsik

Matheus Bartvay                                Penzes György

Csiszar Palko                                        Palko

Dozsa Janos                                         Albert Istvan

Gyuro Cseh                                           Tamasy Pista

Csiszar Istvan                                      Molnar Tamas

Mate Sabich                                         Glavac Gyuro

Luka Bogetich                                     Kys Andras

Nagy Janos                                           Molnar Pall

Zsiros Ferencz                                      Tomasich Pall

Ekke Istvan                                          Petar Ugljesich

Molnar Gergely                                    Ivan Molnar.

Nedostaju: štavqa~, šeširxija, sitar, kazanxija, ~arapar (cerdo, pillopeus, cribrarius, aerarius faber et tibialius).

(IAS. Selecta I.I. II/34)

 

S A D R @ A J

 

 

Predgovor ……………………………………………………………………………………………………………

 

Subotica na Potiskoj vojnoj granici (1686-1743) …………………………………………………………

1. Osvrt na opšte prilike ………………………………………………………………………….
2. Zanatstvo ……………………………………………………………………………………………

 

 

Zanatstvo za vreme kraqevske privilegovane komorske

varoši Sent Marija (1743-1779)………………………………………………………………………………

1. Osvrt na opšte prilike ………………………………………………………………………….
2. Zanatstvo …………………………………………………………………………………………..

 

1. Zanatlije prehrambene struke …………………………………………………..
2. a) mesari ……………………………………………………………………………………….

goni~i impulsores ……………………………………………………………..

mesarski proizvodi …………………………………………………………….

1. b) mlinari ……………………………………………………………………………………
2. v) pekari ……………………………………………………………………………………..
3. g) liciteri – medari ……………………………………………………………………..

 

2. Ko`arski zanati ……………………………………………………………………….
3. a) }ur~ije ………………………………………………………………………………………
4. b) ~izmari ……………………………………………………………………………………..
5. v) remenari ………………………………………………………………………………….
6. g) cipelari, opan~ari, štavqa~i ……………………………………………………….

 

3. Zanatlije tekstilne struke ……………………………………………………………
4. a) kabani~ari …………………………………………………………………………………..
5. b) dugmetari …………………………………………………………………………………….
6. v) u`ari …………………………………………………………………………………………
7. g) tka~i – textores ………………………………………………………………………..
8. d) jorganxije …………………………………………………………………………………..

đ) šeširxija ………………………………………………………………………………….

4. Zanatlije drvodeqe ……………………………………………………………………
5. a) stolari ……………………………………………………………………………………..
6. b) kolari ………………………………………………………………………………………..
7. v) tesari – cimermani ……………………………………………………………………
8. g) ba~vari …………………………………………………………………………………..

 

5. Zanatlije – metalske struke ……………………………………………………………
6. a) metalci – bravari …………………………………………………………………………
7. b) kova~i ………………………………………………………………………………………..

• kazanxija ………………………………………………………………………….

• zlatar ……………………………………………………………………………..

• no`ar ……………………………………………………………………………….

6. Zanatlije građevinske struke …………………………………………………………
7. a) zidari ………………………………………………………………………………………..
8. b) ciglari ……………………………………………………………………………………….
9. v) latomi – kamenolomci …………………………………………………………………..
10. g) staklari ………………………………………………………………………………………

• dimni~ar ………………………………………………………………..

• bunarxije ……………………………………………………………………

• krovopokriva~i …………………………………………………………..

 

7. Zanatlije higijenske i medicinske struke ………………………………………
8. a) sapunxije …………………………………………………………………………………..
9. b) hirurzi ……………………………………………………………………………………..

• hirurški pomo}nici …………………………………………………………..

• apotekar …………………………………………………………………

Zakqu~ak …………………………………………………………………………………………………………….

Zusammenfassung ……………………………………………………………………………………………

O izvorima i literaturi ……………………………………………………………………………………

Napomene i beleške …………………………………………………………………………………………….

Prilozi ……………………………………………………………………………………………………………..

• Popis  suboti~kih zanatlija od 1. januara 1771. godine ………………………………….

• Zanatlije Subotice u 1775. godini …………………………………………………………….

Registar li~nih imena …………………………………………………………………………………………

Sadr`aj ……………………………………………………………………………………………………………..

 

 

NAPOMENE I BELEŠKE

 

 

1. Szita László, Budától – Belgrádig, Pécs 1987, 79.
2. Isto, str. 128.
3. Hofkammerarchiv, NJien, Hoffinanz Ungarn, 1686, feb. r. N. 327, fol. 359-361. U ovom razrezu davanja za austrijsku vojsku ne spominje se naš grad, ali se navode sva tada postoje ća mesta oko njega, i to verovatno stoga što se stanovništvo moralo brinuti oko snabdevanja Koharijevog puka.
4. Kriegsarchiv, NJien, Hofkriegsrat, Sept. Nm. 43. O tome opširnije Iványi István, Szabadka szabad királyi város története, Szabadka, 1886, I. 87-89 (u da ljem tekstu: I.I. I.).
5. Protocollum religiosae domus Szabadkiensis fratrum minorum I. Nm. 15. pag. 8.
6. Kao prethodno, pag. 47, anni 1692 gde me đu ostalom čitamo: “… hoc anno durabat bellum trucicum et Szabadka a Turcis inhabitabatur.”
7. Kriegarchiv, NJien, Kartensammlung: 1697, H, III.C 107.
8. Istorijski arhiv Subotica (u da ljem tekstu: IAS.) F:164. Zbirka diploma 1658-1845., diploma br. 2.
9. I.I. I. 110.
10. Originalna dokumentacija ovih popisa pohranjena je u komorskom arhivu Beča, u fondu: Vermischte ungarische Geständ, r Nm. 40/1720, a film u Zema ljskom arhivu u Budimpešti, filmski kolut N 201. Ceo materijal objavio je Ivan Jakši ć: Iz popisa stanovništva Ugarske početkom XVIII veka, Novi Sad 1966.
11. IAS. F:179. Zbirka Ištvana Ivanjija (Selecta Ivanyiana) 1724-1783. (u da ljem tekstu: Selecta I.I.) I/4, i I.I.  I. 117.
12. G. Ulmer, Posed Bajša, 1986, 197.
13. Takáts Sándor: Rajzok a Török világból, Budapest, 1915, 422,  A magyar faragómolnárok
14. IAS. F:272. Magistrat slobodnog kra ljevskog grada, Subotica 1779-1849. (u da ljem tekstu: IAS. M.) protocollum in politicis 1838, Nm. 573 fol. 95.
15. IAS. F:003. Zbirka karata, 3.1.2.54. – Svakako je diskutabilno da li su spomenute dve vodenice izgra đene na ovom terenu još u doba Turaka podigli mlinari-tesari, ili su prilikom masovne kolonizacije Bunjevaca iz ju`nih brdskih krajeva sa njima došli i mlinari-tesari koji su se u još u staroj postojbini bavili tim zanatom. Interesantno je ovde spomenuti da su se varvari prilikom prodiranja na područje bivše Rimske imperije zgra`avali pred vodenicama i nisu mogli da shvate kako se duh slobodnih reka i divljih potoka mo`e primorati da radi kao mlinski robovi, budu ći da su u njihovoj domovini mlinski robovi vršili okretanje mlinskog kamena i time i samo mlevenje. Verski osećaj tih pagana pristao je odmah na stranu uvre đenih vodenih bogova. Mnogi mlinovi su zar đali, raspali se, a tamo gde su mlinski točkovi i da lje klepetali, nastojalo se, uz pomo ć `rtava, da se pomire sa prirodnom snagom. Bacalo se brašno i hleb u reku za uvre đeno bo`anstvo. (Heinlich Eduard Jacob, 600 Jahre Brot, Hamburg, 1954., 157, 158.
16. Protocollum religiosae domus Szabadkiensis fratrum minorum, Nm. 9, pag. 13.
17. Suvača je bila okrugla zgrada prečnika oko 12 m. sa krovom od šindre u obliku kupe, sa vrhom u sredini. Bila je visoka oko 6 m. U uspravnoj drvenoj osovini okretao se mlinski točak promera od 10 do 11 metara, koji je pokretao mlinski kamen. U okrugloj zgraddi bio je pričvrš ćen četvorougaoni mlin koji se sastojao od mlinskog kamena i leva. U točku su bila upregnuta dva do tri konja kojima je bilo dovo ljno da tri sata vuku naokolo mlinski točak . (Svoboda A., Istorija mlinarstva u Bajmoku, rukopis str. 3.)
18. Vidi belešku broj 10 (u da ljem tekstu: Vb.br.)
19. Bb. br. 15.
20. Ovo tvrdi Dr. Dušan Popovi ć u svome delu: Srbi u Vojvodini, Novi Sad, 1957. I, 230, ne navode ći nikakvu belešku, zbog čega ovu činjenicu moramo prihvatiti sa izvesnom sumnjom. Inače do kraja 18. veka nailazimo na mali broj vetrenjača u ovom podneb lju. Razlog je nesnala` ljivost mlinara koji nisu znali da iskoriste vetar iz suprotnog pravca, niti da uspore hod vetrenjače kada su duvali jaki vetrovi. Prva vetrenjača bez navedenih nedostataka bila je na ovom području izgra đena 1768. godine. (Takáts Sándor, spom. delo, str. 454)
21. Plan za koriš ćenje podesne šiva će mašine konstruisao je Amerikanac Elias Hau (Elias Honje) 1845. godine. Isak Merit Singer (Issac Merrit Singer) usavršio je mehanizam Eliasa Haua i osnovao poznatu svetsku firmu “Singer Manufacturing Co” (Der Grosse Brokhaus, 13, 152).
22. Vb. br. 10, napomene, tačku 11.
23. Isto.
24. Vb. br. 11.
25. I.I. II, Zbirka dokumenata, str. 30, dokumenat br. 22.
26. IAS. Koreni, Svedočenje vekova, Pravni polo`aj i stanovništvo Subotice 1391-1828. Subotica, 1991, str. 149. (u da ljem tekstu: “Koreni”)
27. “Koreni” str. 61.
28. Izmenio sam prevod ovog poglav lja sadr`an u publikaciji “Koreni” smatraju ći da nije veran originalu. – Slično je formulisana i 5. tačka Novog ugovora sklop ljenog sa komorom 8. marta 1749. godine (I.I. II. Zbornik dokumenata str. 37 odn. dokumenat br. 24).
29. Vidi prethodnu belešku.
30. IAS. F:261. Magistrat povlaš ćene kranjevsko-komorske varoši Sent Marija 1743-1779. (u da ljem tekstu: SM.) protokol (zapisnik) iz 1744. godine. strana 47, tačka dnevnog reda broj 50. (u da ljem tekstu: protokol, broj strane i tačka dnevnog reda daje se u skra ćenom obliku kao npr.: p. 47-50/1744.)
31. IAS. SM. p. 85,9-11/1746.
32. IAS. SM. p. 365-1/1753.
33. Ukoliko stanovnik nije raspolagao gotovim novcem za podmirenje svoje poreske obaveze verovatno je u pre đašnjem periodu predavao stoku umesto novca. Grad je u toj polovičnoj trampi, pretpostav ljamo, stekao loše iskustvo, zbog čega je i u ugovor uvrš ćena ova zabrana.
34. IAS. F:261. Magistrat povlaš ćene kranjevsko-komorske varoši Sent Marija 1743-1779. spis  24/1761. (u da ljem tekstu: IAS. SM. s.)
35. IAS. SM. s. 4/1775.
36. IAS. SM. s. 25/1775 i p. 27-1/1775.
37. IAS. SM. p. 60-2/1775.
38. IAS. SM. p. 48-7/1776.
39. IAS. SM. s. 6/1778.
40. IAS. SM. p. 47-3/1775
41. IAS. SM. p. 25-4/1776.
42. IAS. SM. p. 106-3/1776.
43. IAS. M. premeravanje ku ćišta 1838/9. I krug, I k ljiga, parcela br. 62.
44. IAS. SM. p. 10-3/1758.
45. U gradu je tada postojao judex vini – birov za vina čija se funkcija sastojala u rukovo đenju svim gradskim gostionama kako u gradu tako i na pustarama (nabavci vina, odre đivanju prodajne cene, postav ljanju gostioničara, nadzoru i novčanom obračunu itd.), kao i judex fori – birov za pijace koji je odgovarao pred Magistratom za funkcionisanje nede ljnih pijaca i godišnjih vašara. Za judex macellani – birov za mesarnice, koristi ćemo, kako je napred rečeno, izraz mesar, još i zbog činjenice što je taj naziv bio koriš ćen na ovom pa i širem području, a poznato je da su ovamo dolazili i bečki mesari radi nabavke stoke.
46. Vb. br. 31.
47. IAS. SM. s. 10/1749.
48. IAS. SM. p. 222-5/1750.
49. IAS. SM. p. 7-1/1758.
50. Mesom se svakako moglo manipulisati: prodati ga kao zdravo, a pri obračunu navesti da se toliko i toliko pokvarilo.
51. Danas nepoznata formulacija.
52. Prosečan `ivotni vek tada nije bio du`i od 25. godina, a prosečna fizička kondicija je bila daleko ispod kondicije danačnjeg čoveka. Gradska opština je raspolagala velikim kompleksima kosišta, koja su se kosila 3-4 puta godišnje, zavisno od vremenskih prilika. Kosidba je, više od nošenja xakova, predstav ljala jedan od fizički najte`ih radova, ako ne najte`i, te je razum ljivo da se va ljalo posebno brinuti za kosce.
53. Pretpostav ljamo da se radi o mesu s donjeg dela noge.
54. O značaju loja bi će reči u posebnom poglav lju: loj.
55. Pod ovim dugom se sigurno podrazumeva proizvod uzet na veresiju iz mesarnice.
56. IAS. SM. p. 10-3/1758.
57. IAS. SM. p. 7-4/1760.
58. IAS. SM. p. 13-3/1760.
59. IAS. SM. p. 15-2,3/1760.
60. IAS.SM. p. 16,17-6,8/1762.
61. IAS. SM. p. 24-6/1764.
62. IAS. SM. p. 33-3/1764.
63. IAS. SM. p. 7-2/1766.
64. IAS. SM. p. 8-2/1768. (Jedan po`unski merov = 62,5 litara.)
65. IAS. SM. p. 8-3/1769.
66. IAS. SM. p. 21-5/1771.
67. IAS. SM. p. 10-5/1773. Glavni sudac Magistrata fungirao je kao prvostepena sudska instanca, dok je drugostepenu činio Vlastelinski sud.
68. IAS. SM. p. 16-2/1773.
69. IAS. SM. p. 21-3,4/1773.
70. IAS. SM. p. 31-2/1777.
71. IAS. SM. p. 56-19/1745.
72. Vb. br. 31.
73. IAS. SM. p. 126-23/1747.
74. IAS. SM. p. 197-10/1749.
75. Vb. br. 47.
76. IAS. SM. p. 394-1/1753.
77. IAS. SM. p. 3-3/1755.
78. IAS. SM. p. 13-5/1763.
79. IAS. SM. p. 22-4/1764.
80. IAS. SM. p. 35-1/1764.
81. IAS. SM. s. 14/1766, “Koreni” str. 191.
82. Jedan centner = 56 kg ili 100 funti = 0.56 kg.
83. IAS. SM. p. 8-5/1769.
84. Selekta I.I. II/34
85. IAS. SM. p. 19-5/1773.
86. IAS. SM. p. 23-3/1774.
87. Vb. br. 78.
88. IAS. SM. p. 49-3/1775.
89. IAS. SM. p. 60-3/1775. Magistrat je verovatno zato zabranio zakupcima mesarnica da kupuju stoku od pastira što se obično radilo o stoci koja je neregularnim putem došla u njihov posed, pa je zbog toga bila mnogo jeftinija.
90. IAS. SM. p. 63-3/1775.
91. IAS. SM. p. 91-3/1775.
92. Vb. br. 70.
93. Iványi István, Szabadka szabad királyi város története, Szabadka, 1894, II. 238. (u da ljem tekstu: I.I. II.)
94. Vb. br. 60.
95. Vb. br. 49.
96. Vb. br. 70.
97. IAS. SM. p. 22-1/1773.
98. Subotica je 1773. godine brojala 10.578 stanovnika i to 8898 katolika i 1680 pravoslavaca, za razliku od 1702. godine kada je grad brojao svega 1969 duša (I.I. II, 251,252).
99. Vb. br. 56.
100. Vb. br. 36.
101. Vb. br. 47.
102. IAS. SM. p. 232-3/1762.
103. IAS. SM. p. 118-19/1747. Inače, 1 forinta se sastojala od 100 denariusa ili 60 krajcara.
104. IAS. SM. s. 10/1749.
105. IAS. SM. p. 21-1/1769.
106. Vb. br. 71, 56, 83.
107. IAS. SM. sp. 10/1749, vb br. 60.
108. Vb. br. 48.
109. Vb. br. 60.
110. Brockhaus Conversations Lexikon, 1867. 12.
111. IAS. SM. p. 65-3/1776; 70-13/1776. i 90-2/1777.
112. IAS. SM. s. 10/1749.
113. Vb. br. 60.
114. I.I. II. str. 332.
115. IAS. SM. p. 33-2/1774.
116. IAS. SM. p. 30-5/1775.
117. IAS. SM. p. 28-7/1776.
118. G. Ulmer, Posed Bajša 1986, str. 275.
119. IAS. SM. p. 64-2/1777.
120. U vezi s ovim obračunom dobio sam potrebna uputstva od dugogodišnjeg i priznatog komercijaliste klanične industrije Jo`efa Tolnaija, Aleja M.Tita 14, kome se ovom prilikom najlepše zahva ljujem.
121. Vb. br. 107 i 104.
122. IAS. SM. p. 233-2/1750.
123. IAS. SM. p. 5-2,3/1755, i 7-6/1755.
124. Vb. br. 58.
125. Vb. br. 34.
126. Vb. br. 61.
127. Vb. br. 69.
128. I.I. II. 222.
129. Vb. br. 27.
130. Katarina Ulmer, Mlinarstvo u Subotici do Nagodbe 1867, Zbornik Matice Srpske, 51/1968. str. 86-88.
131. I.I. II. 221.
132. IAS. SM. p. 374-2/1753.
133. IAS. SM. p. 429-1/1754.
134. IAS. SM. p. 37-1/1769.
135. Vb. br. 35.
136. Isto.
137. IAS. SM. p.. 53-8/1776.
138. IAS. SM. s. 58/1776.
139. IAS. SM. p. 37-10/1774.
140. IAS. SM. p. 65-2/1776.
141. IAS. SM. p. 78-7/1776.
142. IAS. SM. p. 107-4/1777.
143. IAS. SM. p. 124-8/1777.
144. IAS. SM. p 54-15/1745.
145. Vb. br. 26.
146. IAS. SM. p. 183-6/1749.
147. IAS. SM. p. 14-6/1769.
148. IAS. SM. p. 30-3/1769.
149. Vb. br. 84.
150. Isto.
151. IAS. SM. p. 43-7/1775.
152. IAS. SM. p. 47-1/1775.
153. IAS. SM. p. 17-8/1776.
154. IAS. SM. p. 53-7/1776.
155. IAS. SM. p. 65-4/1776.
156. IAS. SM. p. 735-5/1769, i I.I. II. 223.
157. Vb. br. 84.
158. IAS. SM. p. 2-5/1772. Pretpostav ljamo da su gradski oci me đusobno čestitali Novu godinu i tom su se prilikom častili i Šmitovim proizvodima.
159. IAS. SM. p. 144-5/1777.
160. IAS. SM. p. 11-2/1761.
161. IAS. SM. p. 8-2/1762.
162. IAS. SM. p. 31-15/1763.
163. IAS. SM. p. 76-2/1771.
164. IAS. SM. p. 22-3/1762.
165. IAS. SM. p. 16-5/1776.
166. IAS. SM. p. 75-12/1776.
167. Vb. br. 26.
168. IAS. SM. p. 2-3/1759.
169. IAS. SM. s. 64/1759.
170. IAS. SM. s. 63/1759, i I.I. II. 234.
171. Vb. br. 81.
172. Isto.
173. I.I. II. 252.
174. Vb. br. 84.
175. Isto.
176. Isto.
177. IAS. SM. p. 52-6/1776. I.Ivanji u svojoj monografiji spominje inicijativni postupak  ćurčija, čizmara i krojača iz 1759. godine radi dobivanja cehovskih privivlegija i navodi da su ci lj postigli – “Céljukat elérték” – ali bez dokumentacije, niti navodi kada su taj “ci lj postigli”.
178. IAS. SM. s. 40/1767.
179. Literatura: D.Popovi ć, Srbi u Vojvodini, N.Sad, 1959, II tom; dr. Árvai József, A magyar kézmüvesipar, Budapest, 1941; Pallas lexicon XIX tom; Der Grosse Brockhaus, Leipzig, 1935, XX tom.
180. IAS. SM. p. 130-5/1777.
181. Vb. br. 26.
182. IAS. SM. p. 290-1/1751.
183. IAS. SM. p. 22-1/1765.
184. Vb. br. 81.
185. Vb. br. 81. Što se tiče realnosti popisa iz 1765. i 1776. godidne, vidi naše primedbe navedene na kraju izlaganja o ćurčijama, a ta  će se primedba odnositi i na još neke zanatlije iz ova dva popisa.
186. Vb. br. 84.
187. IAS. SM. s. 155/1775.
188. Vb. br. 85.
189. Isto.
190. Vb. br. 177.
191. IAS. SM. p. 84-8/1776.
192. IAS. SM. p. 16-4/1777.
193. IAS. SM. p. 21-2/1777.
194. IAS. SM. p. 299-2/1752.
195. IAS. SM. p. 1-1/1760.
196. IAS. SM. p. 358,359-3/1763.
197. IAS. SM. p. 447-1/1764.
198. IAS. SM. p. 447-2/1764.
199. IAS. SM. p. 90-7/1774.
200. IAS. SM. p. 26-2/1758.
201. Vb. br. 26., Taj zanatlija se ovde spominje pod imenom Baša (Basse) dok će se on i njegovi sinovi u slede ćem izvornim dokumentima pojaviti pod imenom Paša (Passa), a mi  ćemo u da ljem tekstu koristiti zadnji naziv.
202. IAS. SM. p. 340-3/1752.
203. IAS. SM. p. 447-3/1764.
204. Vb. br. 81.
205. Vb. br. 84.
206. Isto.
207. IAS. SM. p. 60-4/1775. Red pored grob lja bio je verovatno, današnji Marksov put, poznat kao Sen ćanski put, gde su zanatlijama – doš ljacima dodenjena ku ćišta, a tamo se nalazilo i staro grob lje.
208. IAS. SM. p. 39-1/1776.
209. IAS. SM. p. 35-1/1778.
210. IAS. SM. p. 355-1/1753.
211. IAS. SM. p. 356-2/1753.
212. IAS. SM. p. 9-6/1755; 9-1/1760; 70-3/1764.
213. IAS. SM. p. 26-3/1776.
214. IAS. SM. p. 85-5/1777.
215. IAS. SM. p. 130-4/1777., I.I. II. 235.
216. IAS. SM. s. 7/1778.
217. IAS. SM. p. 99-3/1778.
218. IAS. SM. p. 185-5/1778.
219. Vb. br. 26.
220. IAS. SM. p. 51-2/1755.
221. Vb. br. 81.
222. IAS. SM. p. 634-5/1767.
223. Vb. br. 84.
224. Isto.
225. IAS. SM. p. 59-4/1776.
226. IAS. SM. p. 124-5/1777.
227. Vb. br. 216.
228. Vb. br. 217.
229. Vb. br. 26.
230. IAS. SM. p. 215-1/1749.
231. IAS. SM. p. 284-2/1751.
232. Vb. br. 81.
233. Vb. br. 81.
234. IAS. SM. p. 30-4,5/1769., I.I. II. 223.
235. IAS. SM. p. 2-1/1770.
236. Vb. br. 84.
237. Isto.
238. IAS. SM. p. 12-3/1776.
239. IAS. SM. p. 123-8/1777.
240. IAS. SM. p. 47-4/1779.
241. I.I. II. 234. To tvrdi Ivanji, jer su me đu spisima Udru`enja zanatlija, kada je radio na svojoj II knjizi, još postojali zapisnici Krojačkog ceha vo đeni od 1. januara 1764. do 1874. godine.
242. Vb. br. 196.
243. IAS. SM. s. 69/1763.
244. IAS. SM. p. 380-2/1764, 381-1/1764. Roba je popisana kod slede ćih subotičkih trgovaca: 1. Ma ćak Gabri ć, 2. Simeon Romi ć, 3. Ivan Suči ć Jelin, 4. Andrija Cvijanov, 5. ud. Pavla Todorovi ća, 6. Arso Radosav ljev, 7. Marko Vuji ć, 8. Nikola Bugarski, 9. Grgur Kri`anovi ć, 10. Luka Vojni ć, 11. Ana Franciškovi ć, 12. Nikola Berni ć, 13. Luka Vojni ć, 14. Ivan Vojni ć, 15. Kalijan Manojlovi ć, 16. Grga Lončarev, 17. Antun Lončarev i 18. Stanko Manojlovi ć. – Polaze ći od količine popisanih artikala, najjači trgovac odn. trgovkinja bila je Ana Franciškovi ć.
245. IAS. SM. p. 61-1/1770.
246. IAS. SM. p. 68-6/1775.
247. IAS. SM. p. 163-3/1778.
248. IAS. SM. p. 164-10/1778.
249. IAS. SM. p.. 169-3/1778.
250. Vb. br. 241.
251. Vb. br. 84.
252. Isto.
253. Vb. br. 26. Popisivač verovatno nije znao prezime majstora pa ga jednostavno prozvao “gombos” (ma đarski dugmetar).
254. IAS. SM. p. 150-9/1748.
255. Vb. br. 81.
256. Vb. br. 84.
257. Isto.
258. IAS. SM. p. 47-1/1776.
259. IAS. SM. 78-5/1777.
260. Vb. br. 215.
261. Vb. br. 81.
262. IAS. SM. p. 24-2/1765.
263. Vb. br. 81.
264. IAS. SM. p. 31-2/1767.
265. IAS. SM. p. 10-1/1769.
266. Vb. br. 84.
267. Isto.
268. Vb. br. 215.
269. Arhiv `upanije ^ongrad b/14 K, Liber fundationum, fol. 32, No 32.
270. Vb. br. 81.
271. Isto.
272. IAS. SM. p. 627-10/1767.
273. Vb. br. 84.
274. IAS. SM. p. 19-1/1771.
275. IAS. SM. p. 7-2/1773.
276. Vb. br. 84.
277. IAS. SM. p. 93-9/1777.
278. Vb. br. 84.
279. IAS. SM. p. 114-1/1777.
280. IAS. SM. s. 190/1778.
281. IAS. SM. p. 206-3/1749.
282. IAS. SM. p. 315-2/1752; 472-1/1754; 45-6/1755; 14-2/1757; 20-2/1760.
283. Vb. br. 84.
284. IAS. SM. p. 6-2/1773.
285. Vb. br. 84.
286. IAS. SM. p. 283-1/1751.
287. IAS. SM. p. 27-2/1766.
288. I.I. II. 223. Ivanji u belešci ne dokumentuje ovu činjenicu, a mi prilikom istra`ivanja nismo naišli na nju.
289. IAS. SM. p. 25-2/1769. i I.I. II. 224.
290. Vb. br. 84.
291. IAS. SM. p. 68-2/1772.
292. IAS. SM. p. 48-1/1773.
293. IAS. SM. p. 77-3/1774.
294. Vb. br. 84.
295. IAS. SM. p. 20-4/1775.
296. IAS. SM. p. 21-7/1775.
297. Vb. br. 84.
298. IAS. SM. p. 29-1/1778.
299. IAS. SM. p. 128-1/1777.
300. IAS. SM. p. 118-9/1777.
301. IAS. SM. p. 129-4/1778.
302. IAS. SM. p. 341-1,2,3/1752.
303. Prvo značenje reči “architector” je zanatlija koji je umeo da napravi krov – tectum.
304. IAS. SM. p. 456-8/1754.
305. IAS. SM. p. 8-5/1765. Izvorni tekst glasi: Asciariis tectum et pavimentum domus praetorianae conficientibus, et errigentibus ultra accordum in mercipotum 2 f. resolvuntur.
306. IAS. SM. p. 14-4/1769.
307. IAS. SM. p. 26-1/1769.
308. IAS. SM. p. 45-2/1770.
309. Vb.. br. 84.
310. IAS. SM. p. 10-6/1771.
311. Isto.
312. Vb. br. 84.
313. IAS. SM. s. 99/1776.
314. Vb. br. 287.
315. IAS. SM. p. 634-1/1767.
316. Vb. br.. 84.
317. IAS. SM. p. 16-4/1771.
318. IAS. SM. p. 38-7/1771.
319. IAS. SM. p. 77-2/1771.
320. Vb. br. 84.
321. IAS. SM. p. 5-14/1779.
322. Vb. br. 84.
323. IAS. SM. p. 6-3/1771. Magistrat je tada odredio da senatori Marko Skenderovi ć i Franjo Perči ć izvrše popis pušača i da posle overeni spisak predaju gradskom blagajniku radi ubiranja poreza. Taj popis, koji bi nam omogu ćio uvid u broj pušača u gradu i njihov odnos prema broju stanovnika, na `alost nije sačuvan. Smatramo umesnim da radi pru`anja bo lje informacije čitaocima o pušačima i o odnosu Magistrata prema njima doslovno citiramo 3. tačku Gradskog statuta iz 1745. godine: “Da nema nitko u crkvu Lule nosziti, niti po Sokaczy, niti pak po guvni okolo Sina, Slame, Trske, i Korova duvan pusiti, jer koliko puta zatecse tko toliko puta hotyemu Hajduczy Lulu ottet, a surtoga 25 Batina illiti Globu.” (Vidi “Koreni” 77-81.). (100 den. = 1 forinta)
324. IAS. SM. p. 205-2/1749.
325. IAS. SM. p. 31-4/1755.
326. IAS. SM. p. 19-1/1762.
327. IAS. SM. p. 17-5/1764.
328. Vb. br. 81.
329. IAS. SM. p. 37-1/1765.
330. IAS. SM. p. 623-3/1767.
331. IAS. SM. p. 36-10/1768.
332. Vb. br. 84.
333. Isto.
334. IAS. SM. p. 10-1/1776.
335. IAS. SM. p. 147-3/1778.
336. IAS. SM. p. 88-14/1777.
337. IAS. SM. p. 88-15/1777.
338. Vb. br. 26. I tu moramo pretpostaviti da popisivač nije znao kako se majstori prezivaju, pa je jednog i drugog jednostavno nazvao Kovač.
339. IAS. SM. p. 45-2/1755.
340. Vb. br. 81.
341. IAS. SM. p. 1-2/1766. Ne znamo o kakvoj se “gospodi” radi jer je u izvornom dokumentu navedeno samo “dominorum Szegedienoium”, pa je mogu će da se radi o gospodi iz Magistrata ili pak ceha?
342. IAS. SM. s. 60/1760. Falcarius, i, m u latinskom znači osobu koja pravi kose ili srp. U originalnom tekstu, pored reči “falcarii”, navedene su nemačke reči “Sensen Schmied”. Ne znamo o kakvim se pojedincima radi. Mo`da o Romima koji su se u ono vreme tako đe bavili kovačkim zanatom.
343. IAS. SM. p. 40-5/1767.
344. IAS. SM. p. 627-9/1767.
345. IAS. SM. p. 12-2/1768.
346. Vb. br. 84.
347. IAS. SM. p. 14-5/1772.
348. IAS. SM. p. 73-1/1774.
349. Vb. br. 84.
350. IAS. SM. p. 35-4/1776.
351. IAS. SM. p. 37-1/1776.
352. IAS. SM. p. 117-3/1777.
353. IAS. SM. s. 52/1757.
354. IAS. SM. p. 71-4/1764.
355. Vb. br. 81.
356. IAS. SM. p. 17-8/1768.
357. Vb. br. 84.
358. Isto.
359. Isto.
360. Vb. br.. 26.
361. IAS. SM. p. 29-5/1755.
362. IAS. SM. p. 5-2/1764.
363. Vb. br. 81.
364. Isto.
365. Vb. br. 84.
366. IAS. SM. p. 96-4/1771.
367. IAS. SM. p. 53-4/1774.
368. Vb. br. 84.
369. IAS. SM. p. 50-4/1776.
370. IAS. SM. p. 286-1/1751.
371. I.I. I. 191. To tvrdi Ivanji u svojoj knjizi izdatoj 1886. godine, kada je postojala Gradska ku ća sagra đena 1828. godine.
372. IAS. SM. p. 371-5/1753.
373. Vb. br. 361.
374. IAS. SM. p. 55-6/1755.
375. IAS. SM. p. 56-8/1755.
376. IAS. SM. p. 30-9/1763.
377. IAS. SM. p. 96-4/1771.
378. IAS. SM. p. 20-2/1757.
379. IAS. SM. p. 292-1/1751.
380. IAS. SM. p. 335-2/1752.
381. Vb. br 302.
382. IAS. SM. p. 395-1/1753.
383. IAS. SM. p. 35-2/1758.
384. IAS. SM. p. 49-1/1767.
385. IAS. SM. p. 17-4/1774.
386. IAS. SM. p. 89-2/1775.
387. U izvornom tekstu koriš ćen je naziv latomia, što znači kamenolom. Ali pošto je za rad kamenoloma – koji je inače u Subotici postojao i o čemu će uskoro biti govora – slama nepotrebna, a i na osnovu logičkog zak ljučka iz slede ćeg teksta, smatrali smo nedvojbenim da se ovde radi o ciglani.
388. IAS. SM. p. 61-1/1776.
389. IAS. SM. p. 63-1/1776.
390. IAS. SM. p. 87-8/1777.
391. IAS. SM. p. 118-9/1777.
392. IAS. SM. p. 17-4/1764.
393. IAS. SM. p. 10-1/1765.
394. IAS. SM. p. 40-1/1767.
395. IAS. SM. p. 60-4/1777.
396. IAS. SM. p. 210-24/1749; 216-1/1751; 462-2/1754; 10-4/1755; 43-4/1755; 2-1/1759;

14-4/1764; 40-3/1767; 7-5/1769; 92-1/1771; 60-4/1772; 39-1/1774; 75-6/1774; 85-6/1777.

397. IAS. SM. p. 178-3/1761. Grof Antal Grošalkovi ć bio je predsednik Ugarske komore izme đu 1748-1771. godine. Vidi: Nagy Iván, a Magyar kamara, 1686-1848, Budapest, 1971, 365.
398. IAS. SM. p. 41-2/1763.
399. IAS. SM. p. 45-1/1775.
400. IAS. SM. p. 12-6/1776.
401. IAS. SM. p. 123-15/1778. Podatke i miš ljenje o subotičkom kamenu dao je 1820. godine gradski gra đevinski inspektor Josef Vistinger (NJüstinger) u svome statističkom opisu jezera Pali ć i Ludoške močvare (IAS. M. 14.A.5./aec.1820.), o čemu  će biti govora u drugom delu naše istorijske analize o zanatstvu, a subotički kamen koriš ćen je i prilikom izgradnje prve `elezničke pruge, kao i za polaganje trotoara 1870. godine izme đu `elezničke stanice i centra grada (IAS. M. 125/K i 133/K – 1870.). Inače miš ljenje o tom kamenu dao je i Ištvan Ivanji – vidi I.I. II. 135.
402. IAS. SM. p. 471-3/1754.
403. IAS. SM. p. 49-4/1775.
404. IAS. SM. p. 11-5/1764.
405. Vb. br. 81.
406. Vb. br. 84.
407. IAS. SM. p. 30-1/1772.
408. IAS. SM. p. 39-9/1772.
409. Vb. br. 84.
410. IAS. SM. p. 41-4/1763.
411. IAS. SM. p. 36-2/1765.
412. IAS. SM. 12-9/1777.
413. IAS. SM. p. 97-6/1771.
414. IAS. SM. p. 10-3/1776.
415. Vb. br. 111.
416. IAS. SM. p. 79-1/1777.
417. IAS. SM. p. 92-4/1777.
418. IAS. SM. p. 92-5/1777.
419. IAS. SM. p. 104-5/1777.
420. I.I. II. 219, 225.
421. IAS. SM. p. 88-20/1746; 97-32/1746.
422. IAS. SM. p. 116-15/1747.
423. Vb. br. 26.
424. IAS. SM. p. 339-3/1752. 26 forinti je tada bila skoro godišnja plata jednog pandura. Mo`da kazna ne bi bila tako stroga da se nije radilo o supruzi Luke Vojni ća, jednog od petoro bra će Vojni ć koja su kupila polovinu Bajše, i dugogodišnjeg senatora i birova u Magistratu grada Subotice (IAS. F:001. Vojni ć de Bajša, 41. kut.). Psovanje je bilo zabranjeno još na osnovu 2. tačke gradskog statuta od 4. juna 1745. godine, kojom je bila predvi đena veoma stroga kazna od 50 udaraca batinom, čega je Magistrat Sauera poštedio, s obzirom na njegovu funkciju u gradu, zamenjuju ći je kaznom od 6 forinti.
425. IAS. SM. p. 380-3/1753.
426. IAS. SM. p. 407-2/1753.
427. Vb. br. 81.
428. IAS. SM. p. 44-2/1771.
429. Vb. br. 84.
430. R. kat. matice umrlih, stavka 293/1776.
431. Vb. br. 26.
432. IAS. SM. p. 281-3/1751.
433. IAS. SM. p. 353-3/1753.
434. IAS. SM. p. 58-1/1764.
435. Vb. br. 81.
436. Vb. br. 84.
437. IAS. SM. p. 355-3/1753.
438. IAS. SM. p. 6-7/1758.
439. IAS. SM. p. 14-2/1760.
440. Vb. br. 81.
441. Vb. br. 84.
442. IAS. SM. p. 26-3/1764. Nije nam poznato na koji se spahiluk ovde misli. ^injenica je da je celokupno stanovništvo tadašnje varošice Sent-Marije bilo u podlo`ničkom odnosu prema Ugarskoj komori i da su spahijski odnosi prema selima Bajmoku, ^antaviru i Aleksandrovu nastali mnogo kasnije, odnosno posle proglašenja Subotice slobodnim kra ljevskim gradom i kolonizacije navedena tri sela.
443. IAS. SM. p. 8-5/1771.
444. IAS. SM. p. 95-2/1771.
445. IAS. SM. p. 51-8/1772.
446. Vb. br. 84.
447. IAS. SM. p. 27-5/1775. Verovatno se radi o geometru Karlu Kovaču (Carlus Kovacs) koji je tada bio završio premeravanje pustare Kelebija, pa ga je Magistrat zadu`io, s obzirom na njegovo iskustvo, da izvrši premeravanje ostalih pustara uz godišnju platu od 1.000 forinti. Obavezao se da će izraditi mapu i katastarsku knjigu o svakoj pustari, kao i zajedničku mapu svih pustara, ali bez iskaza individualnih poseda. Magistrat se obavezao da  će mu, osim navedene godišnje plate, obezbediti stan, ogrev i ishranu (IAS. SM. p. 54-1/1776.). Kovač je stalno nastanio u Subotici, o`enio Subotičankom i ostavio nam više vrednih rukopisnih karata iz perioda koji smo obradili (vidi kartografsku zbirku IAS.).
448. IAS. SM. p. 81-9/1775.
449. IAS. SM. p. 69-1/1775.
450. IAS. SM. p. 58-4/1777.
451. IAS. SM. p. 22-3/1766.
452. IAS. SM. p. 44-2/1773.
453. Vb. br. 449.