SUBOTIČKI ARHIVSKI DANI (2008-2019)

vidi: http://suarhiv.co.rs/ser/o_nama/arhivski-dani/prvi-arhivski-dan

                                                      SUBOTIČKI ARHIVSKI DANI
datum održavanja tema broj referata
I. 23.09.2008. STATUS ARHIVA I ARHIVSKE SLUŽBE, AKTUELNA PRAKSA I TEORIJA 10
II. 23.09.2009. ARHIVI I DIGITALIZACIJA, PROBLEMI I PERSPEKTIVE 13
III. 23.09.2010. KULTURNO-OBRAZOVNA DJELATNOST ARHIVA 11
IV. 21.09.2011.

https://www.youtube.com/watch?v=EEHCUWinMcM&t=84s

LOKALNA-ZAVIČAJNA ISTORIOGRAFIJA I ARHIVI 12
V. 18.09.2012. ARHIVI I REGISTRATURE – ZAŠTITA ARHIVSKE GRAĐE U NASTAJANjU 12
VI. 20.09.2013. JAVNOST I ARHIV 8
VII. 19. 09.2014. ZBIRKE U ARHIVIMA 11
VIII. 18.09.2015. ARHIVI I NJIHOVA MEĐUNARODNA SARADNJA 6
IX. 23.09.2016. ARHIVI I KULTURNO PROSVETNA DELATNOST 10
X. 21.09.2017. ARHIVI IZMEĐU KULTURE, NAUKE I UPRAVE 12
XI. 20.09.2018. O PROMENI IMPERIUMA 1918. GODINE KROZ ARHIVSKU GRAĐU 14
XII. 20.09.2019. MATIČNE KNJIGE (CRKVENE I DRŽAVNE) KAO ARHIVSKA GRAĐA 17
XIII.          ? 09.2020. ? ?

2008.

http://suarhiv.co.rs/ser/o_nama/arhivski-dani/drugi-arhivski-dan

plakat 23-09-2008 manji

pozivnica_mail

SN broj 117 , tekst

2009.

plakat_resize

Програм међународног архивистичког скупа II СУБОТИЧКИ АРХИВСКИ ДАН“

23.09.2009. Велика већница Градске куће                11,00                          отварање

Историјски архив Суботица/ Суботица

  1. Стеван Мачковић, архивски саветник:   Пракса дигитализације у ИАС
  1. Зоран Вукелић, архивист:   “Web странице Архива у Војводини

Архив Србије, Београд

  1. Славица Наранџић,архивист:  Стање архивске грађе у Србији и дигитализација 

Архив Војводине, Нови Сад

  1. Дејан Маодуш, архивист: Методолошки приступ дигитализацији архивске грађе
  1. Александра Павловић, архивист:   Упоредни приказ средстава за дигитализацију архивске грађе 

Budapest Főváros Levéltára / Архив града Будимпеште

  1. др Габор Брејних, архивски саветник:  “Budapest Főváros Levéltára egy évtizedes digitalizálási tapasztalatai”/ Десетогодишње  искуство на дигитализацији у Архиву града Будимпеште            

Државни архив Осијек / Осијек

  1. 7. Љиљана Доминковић, архивист: Дигитализација у Државном архиву у Осијеку 

Историјски архив Сента, Сента

  1. Ференц Сиђи, архивист:   „Az egyházi anyakönyvek digitalizálása”/ Дигитализација црквених матичних књига

Архив Тузланског кантона / Тузла

  1. др сци. Изет Шаботић, директор:  Предности и недостаци дигитализације архивске грађе – босанскохерцеговачко   искуство“

BácsKiskun Megyei Levéltár / Архив Жупаније Бачкишкун, Кечкемет

  1. Мудри Андор, архивски пом.: Bács-Kiskun Megyei Levéltárban őrzött tervrajzok digitalizálásanak  tapasztalairól”/ Искуства дигитализације техничке документације у Архиву Жупаније   Бачкишкун                                

Историјски архив града Новог Сада/ Нови Сад

  1. Југослав Вељковски, архивист:   Проблеми дигитализације у Архиву Новога Сада

Baranya Megyei Levéltár / Архив Барањске жупаније, Печух

  1. Жофиа Пап, архивист:  „Térkép digitalizálási program a Baranya Megyei Levéltárban” / Програм за дигитализацију    планова и карата у Архиву Барањске жупаније 

Историјски архив Сомбор, Сомбор

  1.  Татјана Стеванчев, архивист:   Дигитализација грађе фонда Среска комисија за конфискацију Сомбор

2010.

plakat smal

SUBOTICKE NOVINEProgram III Arhivski dan + plakat

DSCN7043

2011.

plakat-1

Program međunarodnog arhivističkog skupa IV SUBOTIČKI ARHIVSKI DAN

21.09.2011. Velika većnica Gradske kuće A “IV. SZABADKAI LEVÉLTÁRI NAP” nemzetközi levéltári konferencia programja A Városháza dísztermében 2011.09.21.

Program IV. arhivski dan

 referati:

PETAR ELEZ DRŽAVNI ARHIV U VUKOVARU REPUBLIKA HRVATSKA 

ARHIVSKO GRADIVO IZ PODRUČJA UPRAVE I JAVNIH SLUŽBI DRŽAVNOG ARHIVA U VUKOVARU

Arhivsko gradivo iz područja uprave i javnih službi najzastupljenije je i najcjelovitije sačuvano gradivo Državnog arhiva u Vukovaru.[1] Ono tvori arhivske fondove nastale djelovanjem pojedinih organa vlasti i uprave tijekom 19. i 20. stoljeća na području današnje Vukovarsko-srijemske županije.[2] S obzirom na istaknutu upravnu, odnosno društveno-političku ulogu svojih stvaratelja, gradivo uprave za istraživače naše zavičajne prošlosti često predstavlja vrelo dragocjenih podataka. Prema postojećoj Razredbi arhivskih fondova i zbirki[3] u Republici Hrvatskoj gradivo uprave i javnih službi dijeli se na sljedeći način:

A.1. Uprava i javne službe do 1848. godine;

A.2. Uprava i javne službe od 1848. do 1918. godine;

A.3. Uprava i javne službe od 1918. do 1941. godine;

A.4. Uprava i javne službe od 1941. do 1945. godine;

A.5. Socijalistička Republika Hrvatska od 1945. do 1990. godine;

A.6. Uprava i javne službe od 1990. godine.

Budući da je u kontekstu uspostave novih državno-pravnih tvorevina u razdoblju od 1918. do 1945. godine (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca/K SHS, odnosno Kraljevina Jugoslavija i Nezavisna Država Hrvatska/NDH), na nižim razinama teritorijalno-upravne organizacije zadržan dotadašnji austro-ugarski upravni model s podjelom na kotare i općine,[4]  možemo ustvrditi kako su pojedini stvaratelji fondova uprave s područja Vukovarsko-srijemske županije (kotarske oblasti, upravni organi političkih općina),[5] koji se nalaze u posjedu Državnog arhiva u Vukovaru, djelovali u kontinuitetu od 1886. do 1945. godine. Premda su kotari, općine i gradovi kao zasebne administrativno-teritorijalne jedinice, odnosno društveno-političke zajednice opstale i u socijalističkoj Jugoslaviji, one su, kada je u pitanju njihova upravna i organizacijska struktura, pa i teritorijalni opseg, u navedenom razdoblju doživjele korjenitu preobrazbu tako da se s pravom mogu smatrati posve različitom pojavom od gradova, općina i kotara do 1945. godine. U tom je kontekstu gore navedena Razredba arhivskih fondova i zbirki u ovom izlaganju preuzeta tek djelomično, odnosno, vodilo se računa o tome da se u smislu bolje preglednosti i razumijevanja izlaganja razredba arhivskih fondova uprave i javnih službi Državnog arhiva u Vukovaru u prvom redu uskladi s vremenskim rasponom djelovanja njihovih stvaratelja, odnosno gradiva koje spomenuti fondovi sadrže. Arhivske fondove iz područja uprave i javnih službi Državnog arhiva u Vukovaru podijelili smo stoga na dvije temeljne kronološki određene skupine: Arhivski fondovi uprave Državnog arhiva u Vukovaru od 1872. do 1945. godine; Arhivski fondovi uprave Državnog arhiva u Vukovaru od 1945. do 1990. godine. Napominjemo kako ćemo u daljnjem izlaganju pokušati dati tek osnovni, odnosno uopćeni pregled arhivskih fondova uprave i javnih službi koji se trenutno nalaze u Državnom arhivu u Vukovaru, s naglaskom na pojedine veće i cjelovitije sačuvane fondove, ne dotičući se pritom detaljno strukture, sadržaja i količine gradiva koje sadrže, kao, uostalom, ni povijesti njihovih stvaratelja.

Arhivski fondovi uprave Državnog arhiva u Vukovaru od 1872. do 1945. godine

Zakonom od 5. veljače 1886. ob ustroju županija i uredjenju uprave u županijah i kotarih provedena je posljednja velika teritorijalno-upravna organizacija kraljevina Hrvatske i Slavonije u sastavu Austro-ugarske Monarhije. Tom je prilikom Županija sriemska sa sjedištem u Vukovaru podijeljena na 10 upravnih kotara od kojih su kotari Ilok, Vukovar, Vinkovci i Županja pokrivali područje današnje Vukovarsko-srijemske županije. Svaki je kotar obuhvaćao više političkih (upravnih) općina.[6] Državni arhiv u Vukovaru ne raspolaže većim brojem fondova uprave iz spomenutog razdoblja, ali su pojedini sačuvani fondovi s obzirom na veći teritorijalni opseg i širok vremenski raspon djelovanja svojih stvaratelja od iznimnog značenja za proučavanje zavičajne prošlosti. Riječ je u prvom redu o fondovima:  Kotarska oblast Vinkovci i Kotarska oblast Županja, nastalih djelovanjem kotarskih oblasti koje su u kontinuitetu od sedam desetljeća vršile upravu na području kotara Vinkovci i Županja. Spomenuti su fondovi relativno dobro sačuvani, a najstarije gradivo koje sadrže datira iz 1872. godine.[7] Ono ujedno predstavlja i najstarije arhivsko gradivo uprave i javnih službi Državnog arhiva u Vukovaru. Gradivo ovih fondova sadrži vrijedne podatke o društveno- političkim, gospodarskim, kulturnim, vjerskim i demografskim prilikama i procesima koji su značajno obilježili drugu polovicu 19. i prvu polovicu 20. stoljeća na području vinkovačkog i županjskog kraja.[8] Unatoč činjenici da su kotari Ilok, Vukovar, Vinkovci i Županja obuhvaćali čak 58 upravnih općina s područja današnje Vukovarsko-srijemske županije, gradivo pojedinih općina sačuvano je tek u tragovima. Tako su od upravnih općina Ilok, Vinkovci i Tordinci sačuvani tek imenici (zapisnici) zavičajnika,[9] a od općine Gradište općinski zapisnici vođeni od 1880. do 1884. godine. Arhivsko gradivo nastalo djelovanjem poglavarstava gradova[10] s područja Vukovarsko-srijemske županije također je oskudno sačuvano. Riječ je o fondovima: Gradsko poglavarstvo Vinkovci i Gradsko poglavarstvo Vukovar te Predstojništvo gradske policije Vinkovci od kojih su za razdoblje od 1920. do 1945. godine tek djelomično sačuvane osnovne i pomoćne evidencije uredskog poslovanja i manja količina spisa.[11]

Arhivski fondovi uprave Državnog arhiva u Vukovaru od 1945. do 1990. godine.

Administrativno-teritorijalna podjela Hrvatske (Federalna Država Hrvatska, Narodna Republika Hrvatska, Socijalistička Republika Hrvatska) u sastavu socijalističke Jugoslavije u razdoblju od 1945. do 1990. godine temeljila se na podjeli na oblasti, okruge, kotare, općine, gradske općine, gradove i mjesta.[12]U razdoblju od 1945. pa do 1963. godine glavni upravni organi državne vlasti nabrojanih administrativno-teritorijalnih jedinica bili su narodni odbori, čiju su funkciju 1963. godine preuzele skupštine.[13]Državni arhiv u Vukovaru trenutno raspolaže s više od stotinu fondova nastalih djelovanjem narodnih odbora mjesta, gradova, gradskih općina, općina i kotara, odnosno skupština općina i njima pripadajućih organa, koji su u razdoblju od 1945. do 1990. godine egzistirali na području Vukovarsko-srijemske županije. Među najvrijednije i opsegom veće fondove uprave, nastale u razdoblju od 1945. do 1962. godine, spadaju fondovi: Narodni odbor kotara Vinkovci, Narodni odbor kotara Vukovar i Narodni odbor kotara Županja. Njihovo gradivo sadrži dragocjene podatke o administrativno-teritorijalnoj organizaciji, odnosno političkim, gospodarskim, kulturnim i uopće društveno-političkim prilikama i procesima u kontekstu uspostave i stabiliziranja  socijalističke (komunističke) vlasti na spomenutom području. Posebice je dragocjen relativno dobro sačuvan fond: Narodni odbor kotara Vinkovci. Dokumentacija koju sadrži (tajni i povjerljivi spisi, opći spisi, zapisnici, rješenja i sl.) poprilično detaljno evidentira djelovanje Narodnog odbora i njegovih organa kao sastavnog dijela upravnog aparata komunističke narodne vlasti na području Vinkovaca i šire okolice. Osim što dobro oslikava društveno-političke prilike u poratnom vremenu sačuvano gradivo može poslužiti i kao vrijedan izvor za proučavanje procesa konfiskacije, nacionalizacije te agrarne reforme i kolonizacije u vinkovačkom kraju u razdoblju neposredno nakon završetka Drugoga svjetskog rata. Slični se podaci mogu pronaći i u sačuvanim spisima i zapisnicima fonda: Narodni odbor kotara Vukovar nastalim djelovanjem istoimenog organa vlasti.[14] Nakon ukidanja kotara Vukovar i Županja 1955., odnosno kotara Vinkovci 1962. godine  njihovu su političku i upravnu ulogu preuzele skupštine općina Vukovar, Vinkovci i Županja,[15] koje su egzistirale sve do sloma socijalističke Jugoslavije, odnosno uspostave neovisne hrvatske države 1990./1991. i provedbe nove administrativno-teritorijalne organizacije 1992. godine.[16]Fondovi nastali njihovim kao i djelovanjem pojedinih, njima pripadajućih mjesnih zajednica,[17]  relativno su dobro sačuvani te predstavljaju važan izvor podataka za proučavanje novije zavičajne prošlosti. Državni arhiv u Vukovaru raspolaže i vrijednim arhivskim fondovima nastalim djelovanjem raznih zavoda, društvenih fondova te posebice samoupravnih interesnih zajednica (tzv. SIZ-ova)  koji su stipendirali i koordinirali provedbom mnogih značajnih projekata iz domene kulture, obrazovanja, športa i uopće društvenog života  na području općina Vinkovci i Županja.[18] Uprava gradova i gradskih općina Vukovara, Vinkovaca i Iloka u razdoblju od 1945. do 1955. godine odražava se u gradivu fondova nastalih djelovanjem Gradskih narodnih odbora Vinkovci i Vukovar (od 1945. do 1952. godine) te Ilok (od 1950. do 1952. godine), odnosno Narodnih odbora gradskih općina Vinkovci, Vukovar i Ilok (od 1952. do 1955. godine). U tom su smislu posebice vrijedni fondovi: Narodni odbor grada Vinkovaca i Narodni odbor gradske općine Vinkovci[19]čiji je rad relativno dobro popraćen kroz sačuvane zapisnike te povjerljive i opće spise, iz kojih se mogu iščitati dragocjeni podaci o društveno-političkoj klimi u Vinkovcima i okolici tijekom prvog desetljeća socijalističke vlasti na ovim prostorima.[20] Osim spisa Komisije za konfiskaciju grada Vinkovaca, koje sadrži fond Narodni odbor grada Vinkovaca, dragocjene podatke o vršenju konfiskacija i nacionalizacija na području Vinkovaca sadrže i spisi fonda Državna uprava narodnih dobara Vinkovci.[21] Potrebno je naglasiti kako Državni arhiv u Vukovaru raspolaže s većim brojem fondova uprave nastalih radom pojedinih mjesnih narodnih odbora u razdoblju od 1945. do 1952. godine, odnosno narodnih odbora općina koje su na području Vukovarsko-srijemske županije egzistirale u razdoblju od 1952. do 1962. godine, kada je njihovo područje postalo sastavni dio tada ustanovljenih triju velikih općina: Vukovar, Vinkovci i Županja kojima su upravljale skupštine općina.[22] Gradivo fondova mjesnih narodnih odbora,[23] kao i narodnih odbora općina[24] uglavnom je slabo sačuvano, ali je i kao takvo dragocjeno, jer osim pojedinih spisa koji se odnose na dotična mjesta (sela), odnosno općine, a mogu se pronaći i u fondovima narodnih odbora kotara, kao viših instanci vlasti i uprave, predstavljaju gotovo jedini povijesni trag o društveno-političkim prilikama i životu u pojedinim mjestima u navedenom razdoblju. Iznimku u tom pogledu predstavlja fond Mjesni narodni odbor Ilok koji je relativno dobro sačuvan te kao takav sadrži obilje podataka o životu i zbivanjima u Iloku u poratnim godinama. U kontekstu do sada rečenog s pravom možemo ustvrditi kako arhivsko gradivo uprave Državnog arhiva u Vukovaru predstavlja jedno od temeljnih, a često i nezaobilaznih povijesnih vrela za proučavanje naše novije zavičajne prošlosti te ga kao takvog možemo smatrati vrijednim dijelom arhivske, odnosno kulturno-povijesne baštine Slavonije i Srijema,  i uopće Republike Hrvatske.

[1] O osnutku, kao i povijesti dosadašnjeg djelovanja Državnog arhiva u Vukovaru detaljnije vidi u: Petar Elez, Državni arhiv u Vukovaru- riznica podataka o prošlosti Vukovarsko-srijemske županije, Vukovarski zbornik Organka Matice hrvatske Vukovar, br. 6., Vukovar., 2011., 166-184.

[2] Napominjemo kako se pojedini značajni fondovi uprave i javnih službi, čiji su stvaratelji tijekom 19. i 20. stoljeća djelovali području današnje Vukovarsko-srijemske županije, nalaze i u drugim arhivskim i muzejskim ustanovama kao što su: Hrvatski državni arhiv, Državni arhiv u Osijeku  i Gradski muzej Vukovar. Pregled arhivskih fondova i zbirki Republike Hrvatske, Svezak 1, Hrvatski državni arhiv, Zagreb, 2006., 13-14, 25, 40, 70, 71, 350, 1180-1181.

[3] Pregled arhivskih fondova i zbirki Republike Hrvatske, Svezak 1, Hrvatski državni arhiv, Zagreb, 2006., XXXIX-XLVI.

[4] Nakon uspostave jedinstvene i centralistički uređene K SHS 1918. godine i njezine podjele na 33 oblasti 1922. godine ukinuta je županija Sriemska, a njezino je dotadašnje područje (spomenutih 10 kotara i njima pripadajuće upravne općine) tvorilo novouspostavljenu Srijemsku oblast. Ukidanjem oblasti i podjelom države na 9 banovina 1929. godine spomenuto je područje prvotno bilo razdjeljeno između Drinske i Dunavske banovine (od 1929. do 1931. godine), a potom između Savske i Dunavske Banovine (od 1931. do 1939. godine). Kotari Vukovar, Vinkovci i Županja nalazili su se od 1931. godine u Savskoj banovini, dok su ostali kotari pripali Dunavskoj Banovini. Uspostavom Banovine Hrvatske 1939. godine osim spomenuta 3 kotara u njezinom su se sastavu našli i kotari Šid i Ilok. Nedugo nakon uspostave NDH 1941. godine ustanovljena je Velika župa Vuka sa sjedištem u Vukovaru koja je tijekom svoga kratkotrajnog postojanja gotovo u cjelosti baštinila teritorij županije Sriemske od 1886. godine; tek je kotar Županja pripao Velikoj župi Posavje sa sjedištem u Brodu da bi od sredine 1944. godine bio pripojen Velikoj župi Vuka. Boban, Lj., Hrvatske granice od 1918. do 1993., Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1995., 23-43; Srkulj, S. (1996.), Hrvatska Povijest u dvadeset pet karata, AGM, Zagreb, 1996., 93-107.

[5] Državni arhiv u Vukovaru ne raspolaže fondovima nastalim djelovanjem upravnih tijela i organa Županije Sriemske, ukinute 1922. godine, odnosno  Srijemske oblasti i Velike župe Vuka,  koje su u razdoblju od 1922. (1924.) do 1945. godine po pitanju uprave i teritorija na određen način bile baštinice Županije Sriemske. Hrvatske županije kroz stoljeća, Skupina autora, Školska knjiga, Zagreb, 1996., 104-105, 113-115, 124. Također vidi bilješku br. 2.

[6] Smrekar, M., Priručnik za političku upravnu službu u kraljevinah Hrvatskoj i Slavoniji, Knjiga prva, Zagreb 1899., 130-132, 151-152.

[7] Najstarije je gradivo uprave nastalo djelovanjem vinkovačke i županjske kotarske oblasti u vremenu dok su se kotari Vinkovci i Županja nalazili u sastavu Vojne granice, ukinute i pripojene civilnoj Hrvatskoj (tzv. Provincijalu) 1881. godine. Hrvatske županije kroz stoljeća, Skupina autora, Školska knjiga, Zagreb, 1996., 101.

[8] O spomenutim fondovima detaljnije vidi u: Vodič kroz arhivsko gradivo Državnog arhiva u Vukovaru, Državni arhiv u Vukovaru, Vukovar 2011., 47-50.

[9] Prema Zavičajnom zakonu (njem. Heimatgesetz) od 3. prosinca 1863. godine općine u austrijskom dijelu Monarhije bile su dužne voditi evidenciju svih osoba (obćinara zavičajnika) koje im pripadaju u smislu prinadležnosti, odnosno koje na njihovom području uživaju tzv.zavičajno pravo. Spomenute evidencije nazivale su se imenici zavičajnika (njem. Heimatrollen). Potvrda o zavičajnosti (uživanju zavičajnog prava) koju je određena općina izdavala svojim zavičajnicima nazivala se domovnica (njem. Heimatschein).   U Kraljevinama Hrvatskoj i Slavoniji zavičajno pravo je zasebno uređeno Zakonom od 30. travnja 1880. o uredjenju zavičajnih odnošajah u kraljevinah Hrvatskoj i Slavoniji. Evidencije zavičajnika općine su nastavile voditi i nakon sloma Austro-ugarske Monarhije 1918., sve do 1945. godine. Državni arhiv u Osijeku objavio je imenike zavičajnika upravne općine Ilok, a Državni arhiv u Vukovaru imenike zavičajnika upravne općine i grada Vinkovaca: Zavičajnici grada Iloka 1912.-1947., Državni arhiv u Osijeku, Muzej grada Iloka, Osijek, 2003;  Zavičajnici grada Vinkovaca, Državni arhiv u Vukovaru, Vukovar, 2011.

[10] U razdoblju od 1895. do 1918. godine Mitrovica, Karlovci i Petrovaradin imali su status gradova s uređenim magistratom, ali su u svim upravnim i poreznim  poslovima bili neposredno podređeni Županiji Sriemskoj, dok je Zemun zadržao status grada s posebnim magistratom te bio neposredno podređen Zemaljskoj vladi u Zagrebu. Vukovar i Vinkovci su u Austro-ugarskoj Monarhiji  imali status upravnih općina (Vukovar je, osim toga, uživao i status trgovišta), a status gradova drugog reda su postigli tek u K SHS 1919., odnosno 1921. godine. Zakon ob ustroju gradskih obćina u kraljevinah Hrvatskoj i Slavoniji, Sbornik zakonah i naredabah valjanih za kraljevinu Hrvatsku i Slavoniju, Zagreb, 1895; Naredba kr. hrv.-slav.-dalm. zemaljske vlade, odjela za unutarnje poslove od 30. lipnja 1886. br. 2870. pr., kojom se opredieljuje broj i teritorijalni obseg upravnih kotarah i sjedišta kotarskih oblastih u kraljevinah Hrvatskoj i Slavoniji, Sbornik zakonah i naredabah valjanih za kraljevinu Hrvatsku i Slavoniju, komad VIII., Zagreb, 1886; Vukovar- vjekovni hravtski grad na Dunavu, Nakladna kuća “Dr. Feletar” Koprivnica, Zagreb, 1994., 238.

[11] O spomenutim fondovima detaljnije vidi u: Vodič kroz arhivsko gradivo Državnog arhiva u Vukovaru, Vukovar, 2011., 50.

[12] U razdoblju od 1945. do 1947. godine kao najviše administrativno-teritorijalne jedinice ustanovljene su oblasti koje su se dijelile na okruge sastavljene od nekoliko kotara, koji su pak obuhvaćali gradove i ostala mjesta (sela). U tom je razdoblju na području Slavonije ustanovljena Oblast Slavonija, koja je, između ostalih, obuhvaćala i Okruge Slavonski Brod i Osijek. Na području današnje Vukovarsko-srijemske županije ustanovljeni su kotari Vukovar, Vinkovci i Županja. Kotar Vukovar nalazio se u sastavu Okruga Osijek, dok su se kotari Vinkovci i Županja nalazili u sastavu Okruga Slavonski Brod (napominjemo kako Državni arhiv u Vukovaru raspolaže nevelikim fondom: Okružni narodni odbor Slavonski Brod- Povjereništvo za kotar i grad Vinkovci).  Oblast Slavonija kao i Okruzi Slavonski Brod i Osijek ukinuti su 1947. godine međutim je već 1949. godine zaživjela Oblast Osijek s približno jednakim područjem upravne nadležnosti. Godine 1952. oblasti su konačno dokinute. I dalje su međutim kao administrativno-teritorijalne jedinice nastavili egzistirati kotari. Kotari Vukovar i Županja ukinuti su 1955. godine. Njihova su područja ušla u sastav kotara Vinkovci koji je od tada pa do ukidanja 1962. godine obuhvaćao područje današnje Vukovarsko-srijemske županije. Ukidanjem kotara Vinkovci spomenuto je područje ušlo u sastav kotara Osijek, koji je u upravnom smislu pokrivao velik dio Slavonije. Kotar Osijek je naposljetku ukinut zajedno s preostalim kotarima u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj 1967. godine. Vukovar i Vinkovci su od 1945. (1947.) do 1952. godine uživali status grada, odnosno grada izvan sastava kotara.  Ilok je po prvi puta stekao status grada u sastavu kotara 1950. godine. U razdoblju od 1952. do 1955. godine Vukovar, Vinkovci i Ilok uživali su status gradskih općina, koja su obuhvaćale spomenute gradove i njihovu užu okolicu. Sva naselja (sela) koja nisu uživala status grada u razdoblju od 1945. do 1952. godine službeno su se nazivala mjesta. Godine 1952. započelo se sa ustrojavanjem općina koje su obuhvaćale jedno ili više sela. Tada je na području kotara Vinkovci ustanovljeno 18, a na području kotara Vukovar i Županja po 15 općina. Nakon što je 1955. godine na području današnje Vukovarsko-srijemske županije preostao jedino kotar Vinkovci, određeno je da ga tvori ukupno 15 općina, od kojih su neke bile bivši gradovi, odnosno gradske općine Ilok, Vukovar i Vinkovci. Ukidanjem kotara 1967. godine u tadašnjem Ustavu SRH se kao društveno-političke zajednice navode isključivo Republika i općine.  Od tada pa do kraja 1992. godine na području Vukovarsko-srijemske županije postojale su 3 općine: Vukovar, Vinkovci i Županja. Napominjemo kako je kotar Ilok, koji je kao zasebna administrativno-teritorijalna jedinica egzistirao još od druge polovice 19. stoljeća (vidi bilj. 6) ukinut po završetku Drugoga svjetskog rata, tj. 1945. godine. Državni arhiv u Vukovaru posjeduje fond Narodnooslobodilački odbor kotara Ilok. Ovaj opsegom neveliki fond nastao je djelovanjem istoimenog organa vlasti u razdoblju od 1943. do 1945. godine. Pregled uprave na području Državnog arhiva u Osijeku 1947.-1992., Glasnik arhiva Slavonije i Baranje, 6., Državni arhiv u Osijeku, Osijek, 2001.

[13] Božić-Drljača, Vesna, Pregled uprave na području Državnog arhiva u Osijeku 1947.-1992., Glasnik arhiva Slavonije i Baranje, 6., Državni arhiv u Osijeku, Osijek, 2001., 346.

[14] Državni arhiv u Vukovaru objavio je sačuvane zapisnike Narodnog odbora i Izvršnog odbora kotara Vukovar: Zapisnici Kotarskog narodnog odbora u Vukovaru 1947. – 1952., Gradivo za povijest Vukovarsko-srijemske županije, knj. I., Državni arhiv u Vukovaru, Vukovar, 2009., Zapisnici Izvršnog odbora Kotarskog narodnog odbora u Vukovaru 1946.-1949., Gradivo za povijest Vukovarsko-srijemske županije, knj. II., Državni arhiv u Vukovaru, Vukovar, 2010.

[15] Detaljnije o fondovima narodnih odbora kotara, kao i skupštinama općina  vidi u: Vodič kroz arhivsko gradivo Državnog arhiva u Vukovaru, Državni arhiv u Vukovaru, Vukovar 2011., 53-63.

[16] Zakon o područjima županija, gradova i općina u Republici Hrvatskoj, Narodne novine, 90/1992.

[17] Prema Ustavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i Socijalističke Republike Hrvatske (SRH) mjesne zajednice predstavljaju samoupravne zajednice koje se osnivaju za pojedina mjesta, sela i druga naselja ili za dijelove grada na području općine, odnosno grada na čijem se području nalazi više općina, a u svrhu neposrednog odlučivanja, odnosno ostvarivanja određenih građanskih prava. Mjesne su zajednice imale svojstvo pravne osobe. Ustav SFRJ, Službeni list SFRJ, br. 14., 1963; Ustav SRH, Narodne novine, br. 15., 1963.

Vodič kroz arhivsko gradivo Državnog arhiva u Vukovaru, Državni arhiv u Vukovaru, Vukovar 2011., 80-81.

[18] Vodič kroz arhivsko gradivo Državnog arhiva u Vukovaru, Državni arhiv u Vukovaru, Vukovar 2011., 81-84.

[19] Nav. dj., 63-67, 67-68.

[20] Državni arhiv u Osijeku objavio je 2007. godine dio redovnih i povjerljivih spisa fondova Narodni odbor kotara Vinkovci i Narodni odbor grada Vinkovaca pod nazivom: Dokumenti kotarske i gradske vlasti Vinkovaca od 1945. do 1947. godine, Državni arhiv u Osijeku, Osijek, 2007. Većinu preostalih dokumenata iz navedenog razdoblja objavio je Državni arhiv u Vukovaru: Dokumenti kotarske i gradske vlasti Vinkovaca 1945. – 1947., Dokumenti, knj. I., Državni arhiv u Vukovaru, Vukovar, 2011.

[21] Vodič kroz arhivsko gradivo Državnog arhiva u Vukovaru, Državni arhiv u Vukovaru, Vukovar 2011.,68.

[22] Vidi bilj. 12.

[23] Nav. dj., 78-80.

[24] Nav. dj., 69-78.

 

BácsKiskun Megyei Levéltár, Gyenesi József   A helytörténetirás aktuális kérdesei előadás_Szabadka

Istorijski arhiv Zrenjanin,  Nada BorošIstorijski arhiv Zrenjanina i zavičajna istorija                                     

Regionalni arhivi – zavičajne vedute prošlosti

Sažetak: U ovom radu ukazano je na regionalne arhive, kao nezaobilazne riznice istraženog i neistraženog pisanog kulturnog nasleđa, sa posebnim akcentom na pisanje lokalne ili zavičajne istorije. Dela koja obrađuju teme iz lokalne istorije, čak i kada nemaju veliku istoriografsku vrednost, veoma su značajna, jer brzo posle nastanka postaju istorijski izvor. U prilog ove teze mogu se navesti kratke istorijske povesti pojedinih sela, pa i gradova koje su u 18. i 19. veku beležila najčešće, sveštena lica ili učitelji, a danas ih koristimo kao istorijske izvore. Savremena istoriografija okrenuta je pisanju lokalnih istorija, jer su saznanja o prošlosti osnova ljudskog identiteta, a iščitavanjem različitih istorijskih dela saznajemo samo delove lokalne povesti, jer ona nastaju i pod uticajem tradicije, vaspitanja, kulture ali i osećaja pripadnosti zajednici.

Nezaobilazno mesto za pisanje lokalne ili zavičajne istorije koju beleže ozbiljni hroničari su regionalni arhivi kao ustanove koje prikupljaju, sređuju i obrađuju arhivski materijal na prostoru svoje regije. Hroničari prate sve relevantne aspekte koje zahteva ovakvo stvaralaštvo: nastanak i razvoj mesta, geografski položaj, društveno ekonomske prilike, običaje, poreklo stanovništva i rodoslove porodica, školstvo, zadrugarstvo, sport, učešće stanovnika u oslobodilačkim ratovima i drugo, nastojeći da sve argumentuju činjenicama i fotografijama. Zbog ovako širokog dijapazona neophodnih podataka pisci lokalne istorije koriste sve vrste fondova koji se čuvaju u arhivu: upravne, pravosudne, vojne, prosvetne, kulturne, socijalne i zdravstvene, privredne kao i lične i porodične fondove, fondove društveno političkih organizacija, društava i udruženja. Veliki broj hroničara zavičajne istorije koristi i arhivske zbirke posebno zbirku crkvenih matičnih knjiga, zbirku karata i planova, zbirku fotografija, zbirku memoarske građe i druge.U prilog tome navela bih da su zbirke crkvenih matičnih knjiga, zbirke fotografija kao i fondovi gradske uprave – Magistrat, Poglavarstvo i Gradski odbor, fondovi koji se najviše koriste u naučno istraživačke svrhe. Nezaobilazno štivo za hroničare je svakako i literatura, koju obilno koriste uz arhivsku građu, posebno ako je lako dostupna za korišćenje, kao što je to u arhivu Zrenjanin, koji ima stručno obrađenu biblioteku sa oko 15.000. knjiga.[1]

Neophodno je naglasiti da su i pored svega navedenog autori zavičajne istorije veoma često upućeni i na kazivanja i sećanja koja su sami prikupljali i beležili. U prilogu tome navela bih knjigu Jovana Erdeljenovića Srbi u Banatu,[2] objavljenju 1986 i 1992. godine kada je izašlo drugo dopunjeno izdanje, nastalu na osnovu neposrednog posmatranja na terenu, upotpunjenu usmenim kazivanjem ali i istovremenim korišćenjem primarnih istorijskih izvora. U knjizi su dati istorijski prikazi naseljenih mesta južnog i srednjeg Banata. Kada počinje izlaganje o predanju naselja ovaj vrsni hroničar, obično počinje rečima: prema pričanju najstarijih stanovnika naselje je dobilo ime po tom i tom, ili je prvobitno bilo naseljeno tamo i tamo. Ta svedočanstva starih ljudi iz 20.- tih godina XX veka su prilično pouzdana, a kada su potkrepljena nekim pisanim istorijskim izvorom, kartom ili planom koji se čuva u regionalnom arhivu, onda postaju pravi istorijski izvor. To potvrđuju i fusnote lokalnih ili zavičajnih istorija pisanih na prostoru Banata, u kojima je nezaobilazni istorijski izvor pomenuta knjiga Jovana Erdeljanovića.

Kao kvalitetan i neosporan istorijski izvor su i hronike pojedinih naselja, koje su pisane u XIX, početkom XX, veka a retko u XVIII veku. Najčešće su ih pisala sveštena lica i učitelji ili na osnovu pisanih podataka do kojih su došli u mestu svoga službovanja ili na osnovu sećanja starijih ljudi iz okruženja koji su znali da dosta tačno prepričaju događaje koji nisu bili nigde zapisani ili evidentirani. Kako drugi izvori za te, pa i starije periode najčešće nisu sačuvani ili su sačuvani samo u tragovima, ta svedočanstva koriste se kao sekundarni istorijski izvori.

U prilog tome navela bih hronologiju koju je napisao sveštenik Sava Stajić [3] za naselje Elemir koje se nalazi u srednjem Banatu, od početka XVIII veka do prve polovine XX, veka i zapis o nastanku imena bantskih sela Dobrice i Margite koje je napisao vrsni zrenjaninski hroničar i prvi upravnik arhiva Zrenjanin Timotej Rajić.

U hronologiji događaja koje je u svom zapisu napisao sveštenik Stajić krajem XIX i početkom XX veka opisani su između ostalih i događaji vezani za revoluciju 1848 i 1849. Da bi ustanovili verodostojnost podataka koje je naveo sveštenik proverili smo arhivsku građu i literaturu[4] i ustanovili da je sveštenik skoro precizno tačno opisao događaje iz tog perioda za Elemir, selo Aradac i Veliki Bečkerek (Zrenjanin). Pretpostavljamo da su i drugi podaci, koje nismo uspeli da proverimo tačni. Hroničarima neseljenih mesta Elemir i Aradac, kao i grada Zrenjanina nezaobilazno je i ovo štivo sveštenika Save Stajića, kao izvor za pisanje hronika.

U svojim beleškama Timotej Rajić, vrsni zapisivač i istraživač lokalne, zavičajne istorije beležio je istorijske izvore do kojih je dolazio radeći kao prvi upravnik arhiva, od 1946. godine, kada arhivski fondovi i zbirke nisu bili čvrsto ustrojeni. Pored toga imao je kontakata sa učenim i običnim starim ljudima čija je sećanja pomno beležio. Na svu sreću njegove beleške i zapisi su sačuvani, formirana je zbirka dokumenata Timotija Rajića,[5] te se oni koriste kao dosta pouzdani istorijski izvori. U njima smo saznali da su sela Dobrica i Margita dobili ime po mladiću Dobrici i devojci Margiti, koje su na sam dan venčanja pobili Turci 1737. godine, kada su u ratu sa Austrijom 1736 – 1738,[6] prelazli Dunav, upadali u Banat palili sela i ubijali stanovništvo. Istorijski izvori potvrđuju podatak da su u ovom ratu Turci naneli velike štete, posebno južnom Banatu, kada su u svojim pljačkaškim pohodima palili, ubijali i odvodili u zarobljeništvo i muškarce i žene, da bi tražili otkup za njih.

Putem storijskih izvora nismo mogli da potvrdimo verodostojnost iznetih podataka Timotija Rajića o selima Margiti i Dobrici, ali s obzirom na okolnosti koje su bile karakteristične za južni Banat u prvoj polovini XVIII veka, ove podatke možemo koristiti kao sekundarni istorijski izvor.

Međutim, Timitije Rajić, kao dobar poznavalac latinskog, nemačkog i mađarskog jezika iščitavao je arhivsku građu, prevodio je i prepisivao, praveći dragocene beleške i spiskove, koji se zbog kvalitetne obrade i verodostojnosti prevoda mogu svrstati u primarne istorijske izvore.

Jedan od njegovih značajnijih dokumenata te vrste su prepisi iz poreskih knjiga koji se odnose na stanovništvo i naselja Kikindskog dištrikta, za sela – Bašaid, Karlovo( danas sastavni deo Novog Miloševa), Kikindu, Melenci i Mokrin, za perioda od 1776-1795. Na osnovu ovih prepisa može se pratiti poreklo i kretanje srpskog naroda na prostoru Banata u drugoj polovini osamnaestog veka.[7]

Sam dokumenat je pisan grafitnom olovkom, jasnim i čitkim rukopisom, pa s obzirom na stručnost autora, direktne istorijske izvore i mogućnost provere prepisa ovaj dokument svrstavamo u izvore prvog reda, kako za proučavanje zavičajne ili lokalne istorije, tako i za istraživanja prošlosti u okviru šireg istorijskog konteksta.

Kao što se iz ovog kratkog saopštenja može zaključiti regionalni istorijski arhivi su čuvari i obrađivači primarnih i sekundarnih istorijskih izvora bez kojih se zavičajna istorija ne može izučavati i pisati. Samo istrajna i ozbiljna istraživanja otvaraju pun pogled i vidik ka zavičajnoj istoriji, koja čini kockicu mozaika utkanu u veliki mozaik prošlosti – regije, zemlje i sveta.

 

Nada Boroš,  Istorijski arhiv Zrenjanin

[1] Istorijski arhiv Zrenjanin ima u svojoj biblioteci evidentirano 15.609. knjiga. Najveći broj knjiga odnosi se na društvene nauke.

[2] Jovan Erdeljanović, Srbi u Banatu, Novi Sad,1992.

[3] Sava Stajić, prota, nedovršena Monografija sela Elemira

[4] Vasa Bogdanov, Ustanak Srba u Vojvodini i Mađarska revolucija 1848 – 1849, Subotica, 1929.   Arpad Lebl, Revolucionarni pokret u Vojvodini 1848 – 1849, Novi Sad, 1960.    Duško Petrov Savičin, Srpski narodni pokret 1848/49, Zrenjanin, 2006.

[5] Istorijski arhiv Zrenjanin, F. 39 Zbirka dokumeata Timotija Rajića

[6] dr Dušan J. Popović, Srbi u Banatu do kraja osamnaestog veka, Beograd, 1955.

[7] Istorijski arhiv Zrenjanin, F. 39 Zbirka dokumeata Timitija Rajića

 

2012.

PROGRAM – PETI SUBOTIČKI ARHIVSKI DAN, 18.09.2012.

10,00 – muzička tačka, otvaranje

  1. Istorijski arhiv Subotica, Zoran Veljanović, Nikoleta Černek:  Arhivi u procesu stečajnog postupka. Zakonodavstvo, postupci, praksa
  1. Arhiv grada Budimpešte,  Adrien P.Hol (P. Holl Adrien):  Preventivna zaštita arhivskog i registraturskog materijala u praksi
  1. Istorijski arhiv grada Novog Sada, Jugoslav Veljkovski:  Iskustva Istorijskog arhiva Grada Novog sada u zaštiti arhivske građe u nastajanju
  1. Državni Arhiv Osijek, Melita Rončević:     Zemljišne knjige – preuzimanje oštećenih knjiga te njihova restauracija u DAO
  1. Arhiv Tuzlanskog Kantona,  Dr. sci. Izet Šabotić:  Kategorizacija registratura kao bitan faktor zaštite arhivske građe u nastajanju
  1. Arhiv Bač-Kiškun županije u Kečkemu,   Bence Sabo (Szabó Bence):             Iskustva Arhiva Bač-Kiškun županije sa obradom i rukovanjem javnih spisa

11,45 – 12,00 pauza

  1. Istorijski Arhiv Beograda, Olga Kilibarda:  Problemi, iskustva vezani za rad „spoljne službe” Arhiva Beograda
  1. Arhiv Baranjske županije,  Dr Imre Odor (Dr. Ódor Imre): Registrature – skladišta dokumenata – depoi u Baranji
  1. Istorijski arhiv Užice,  Željko Marković: Preuzimanje tehničke dokumentacije i stečaj
  1. Državni arhiv Vukovar,  Stjepan Prutki:  Zaštita arhivskog gradiva u pismohranama u kontekstu informatizacije arhivske   službe u Republici Hrvatskoj
  1. Istorijski arhiv Kikinda,  Jasmina Latinović: Zaštita arhivske građe i registraturskog materijala u nastajanju kod A.D. Mlin Novi Kneževac u stečaju  .Bojan Čolak:  Zaštita arhivske građe i registraturskog materijala u nastajanju    kod opštinske uprave Čoka
  2. Arhiv u Makou Arhiva Čongradske županije,  Žolt Urbančok (Urbancsok Zsolt):   Praksa uskladištavanja spisa na području Arhiva u Makou Arhiva Čongradske         županije

13,30 podela certifikata učesnicima skupa iz registratura

14,00 ručak  (restoran Nepker)

2013.

Опис пројекта:               Међународна конференцијa,               Шести архивски дан, Перцепција јавности о Архиву,

               Суботица   paetak 20 / септембар 2013.

Тема за овогодишњи сусрет је – Перцепција јавности о Архиву.    Како и

на који начин, којим путевима јавност прима слику о Архиву, те како се она може јасније дефинисати и побољшати,  тема је о којој ће подности реферати.  У тим оквирима могу се са стране архивских установа разликовати две велике категорије начина комуникације – проток и размена информација у реалном окружењу, путем рада са истраживачима и странкама, али и онај виртуални – путем преко интернета.  Архивистима би се обратили и  стручњаци из области маркетинга и  односа са јавношћу /Public relations (PR)/.

 

kesa1
promo. materijal, papirna kesa

ŠESTI SUBOTIČKI ARHIVSKI DAN HATODIK SZABADKAI LEVÉLTÁRI NAP

20.09.2013 / 2013. 09. 20.

PROGRAM 

 

 10,00                   REFERATI / BESZÁMOLÓK:

 

  1. Istorijski arhiv Subotica / Szabadkai Történelmi Levéltár

    Dr. Mészáros Zoltán, A Levéltár a kutatók szemszögéből – A     Szabadkai Történelmi Levéltár 2012-es év statisztikái alapján     (Istraživači i Arhiv – kako istraživači percipiraju arhiv, na temelju    statistika Istorijskog arhiva Subotica iz 2012. godine)

  1. Bács-Kiskun Megyei Levéltár / Arhiv županije Bač-Kiškun

    Kőfalviné Ónodi Márta: A kiskunfélegyházi levéltár bekapcsolódása    a helyi közművelődésbe (Uloga arhiva Kiškunfeleđhaze u       prosvećivanju zavičajne javnosti)

  1. Istorijski arhiv Bela Crkva / Fehértemplomi Történelmi Levéltár

    Grupa autora: Diskretni šarm Arhiva /film 12 min. (Szerzőcsoport: A    levéltár diszkrét bája /12 perces film)

  1. Budapest Főváros Levéltára / Arhiv glavnog grada Budimpešta

    Dr. Breinich Gábor: Nyitott kapuk, tágra nyílt szemek. (Otvorena    vrata, širom otvorene oči…)

  1. Državni arhiv Vukovar / Vukovári Állami Levéltár

    Petar Elez: Uloga arhiva i arhivskog gradiva u nastavi povijesti     osnovnih i srednjih škola u Vukovarsko – srijemskoj županiji –     stanje, mogućnosti i perspektive (A Levéltár és a levéltári iratok szerepe      a közép- és általános iskolai történelemoktatásban Vukovár-Szerémség    megyében – helyzetkép, lehetőségek és perspektívák)

  1. Arhiv Tuzlanskog Kantona / Tuzla Kanton Levéltára

    Omer Zulić: Uticaj kulturno-stručnih sadržaja arhiva na otvorenost       prema  javnosti / Iskustva Arhiva Tuzlanskog kantona (A Levéltár    kulturális és szakmai értékeinek szerepe a közélet nyílvánosságban / A   Tuzlai Kanton Levltátárának tapasztalatai)

  1. Baranya Megyei Levéltár / Arhiv županije Baranja

     Dr. Ódor Imre: Tradíció és minőség, avagy a levéltár    “társadalmasításaPécsett (Tradicija i kvalitet – otvorenost za javnost    Arhiva u Pečuju)

  1. Istorijski arhiv grada Novoga Sada / Újvidék Város Történelmi Levéltára

Jugoslav Veljkovski: Percepcija arhiva u široj javnosti putem     modernih informatičkih tehnologija – Fejsbuk (Facebook) stranica     Istorijski arhiv Grada Novog Sada (A Levéltár a közéletben, a    modern információs eszközök felhasználásával – Újvidék Város    Történelmi Levéltárának Facebook oldala)

12,30                  DISKUSIJA / HOZZÁSZÓLÁSOK, ZAKLJUČCI / KÖVETKEZTETÉSEK                                                                 

13,00                  OBILAZAK SINAGOGE / A ZSINAGÓGA MEGTEKINTÉSE

14,00                  ZAJEDNIČKI RUČAK / KÖZÖS EBÉD

Skupna3

2014.

program: VII_suboticki_arhivski_dan

plakat_resize

referati:

  1. Péterné Fehér Márai (Magyar Nemzeti Levéltár Bács-Kiskun Megyei Levéltára, Arhiv županije Bač-Kiškun), Érdekességek a Bács-Kiskun Megyei Levéltár gyűjteményes fondjaiból, Zanimljivosti iz zbirki Arhiva županije Bač-Kiskun Peretne Maria

2015.

Meghivo

Program – srpski 8 30 08

 

DSCN1591

 

2016.

program 23092016

 

2017.

 

Program 10 i opis programa

PLAKAT A3 21 09 2017

2018.

LATIN PLAKAT SLIKA Su 1918 s

referati:

  • Molnár Tibor (Történelmi Levéltár, Zenta):

    AZ OSZTRÁK-MAGYAR HADERŐ 1914-1920 KÖZÖTT SZABADKÁN ANYAKÖNYVEZETT HŐSI HALOTTAI

    A hivatalos adatok szerint az I. világháború során a hadviselő felek összesen 9,5 millió katonája vesztette életét: a Központi Hatalmak valamivel több, mint 4 millió, addig az Antant-hatalmak közel 5,4 millió főt vesztettek halottakban.[1]

    Az Osztrák-Magyar Monarchia embervesztesége 1,5 millió halottat, valamint 1,95 millió sebesültet tett ki.[2] Az osztrák-magyar hadifoglyok létszáma a becslések szerint meghaladta a 2 milliót.[3]

    Az osztrák-magyar hősi halottak – általánosan elfogadott tény, hogy a háború során hazája szolgálatában életét vesztett katonákat hősi halottaknak tekintik – közül Magyarország területéről 661 ezren származtak. Az 1910-es népszámlálási adatok szerint Magyarország lakosságának lélekszáma meghaladta a 18 milliót. Ez azt jelenti, hogy a Nagy Háborúban elesettek aránya az összlakosság 3,5%-át tette ki!

    Arról, hogy szűkebb pátriánk – a Bácska – mekkora emberáldozatokat szenvedett, csak részleges adataink vannak. Megbízhatóan tudjuk, hogy a bácskai Tisza mentéről 3616 katona vesztette életét: Ada 412, Bácsföldvár 160, Horgos 185, Magyarkanizsa 766, Martonos 189, Mohol 268, Péterréve 234, Óbecse 389, Zenta pedig 1.009 embert vesztett.[4]

    De mennyi áldozata lehetett Szabadkának, amely az 1910-es népszámlálási adatok szerint a maga 94 610 lakosával a korabeli Magyarország – Budapest és Szeged után – harmadik legnépesebb városa volt?

    Szabadka lakosságának nemzetiségi megoszlása az 1910-es népszámlálási adatok[5] alapján:

    Nemzetiség Lélekszám (fő) Részarány (%)
    Magyar 55587   58,75
    Német   1913     2,02
    Szlovák     100     0,10
    Román       60     0,06
    Rutén         7     0,01
    Horvát       39     0,04
    Szerb   3514     3,72
    Egyéb, zömmel bunyevác 33390   35,30
    Összesen 94610 100,00

     

    Szabadka lakosságának felekezeti megoszlása az 1910-es népszámlálási adatok[6] alapján:

    Felekezet Lélekszám (fő) Részarány (%)
    Római katolikus 85445   90,32
    Görögkatolikus     152     0,16
    Református   1420     1,50
    Ágostai hitvallású evangélikus  

    511

     

    0,54

    Unitárius         6     0,01
    Görögkeleti   3486     3,68
    Izraelita   3539     3,74
    Egyéb       51     0,05
    összesen 94610 100,00

    A megkezdett kutatások Szabadkára vonatkozóan is nyújtanak már részeredményeket.

    Az eddigi levéltári kutatások alapját a szabadkai Anyakönyvi Hivatal által, a m. kir. Belügyminisztériumtól hivatalos értesítése alapján 1914-1920 között – a háború kirobbanásától a trianoni békeszerződés aláírásáig – a halotti anyakönyvekbe bejegyzett hősi halott katonák képezték: 1460 férfi adatai kerültek feldolgozásra. Valójában az első bejegyzés – Brancsics Pál a cs. és kir. 86. gyalogezred újonc gyalogosának haláleste[7] – 1914. augusztus 15-én, az utolsó bejegyzés pedig – Vidákovits Ferenc honvéd halálesete[8] – 1919. december 13-án került rögzítésre.

    Az I. világháború során életüket vesztett katonákat hősi halottnak tekintjük, mert háborúban, hazájuk szolgálatában vesztették életüket tekintet nélkül arra, hogy a csatatéren estek el, vagy sebesülés, esetleg a hadjárat során szerzett különböző betegség következtében hunytak el. Leggyakoribb fertőző betegségek a tífusz és a kolera voltak, míg a krónikus betegségek közül a tüdővész tarolt, 1918-ban pedig a spanyolnátha ütötte fel a fejét.

    Ideális esetben az egy-egy katonára vonatkozóan fellelhető: a család- és utónév, a katonai rang és alakulat, a születési dátum vagy életkor, a születési hely, a szülők családi- és utóneve, a vallás/felekezet, a polgári foglalkozás, az illetőségi hely, a házastárs neve, a házasságkötés helye és időpontja, a haláleset körülményére, időpontjára és helyére, valamint a haláleset bejegyzésére vonatkozó adatok.

    A szabadkai polgári halotti anyakönyvekbe történt bejegyzések alapján a hősi halottak közül illetőség szerint 1006 szabadkaiak, illetve származtak a napjainkban Szabadkához tartozó környező településekről (Bajmok, Ludas, Palics, Csantavér).

    454-en az Osztrák-Magyar Monarchia különböző vidékeiről származtak. Az „idegenek” közé kerültek mindazok, akikről – noha vezetéknevük kifejezetten „szabadkaias” – nem lehetett egyértelműen megállapítani, hogy Szabadkán születtek, vagy ott éltek.

    A Szabadkán bejegyzett hősi halottak több mint 80%-a – 1221 fő – felekezetileg a római katolikus valláshoz tartozott: ez nem meglepő, hiszen az 1910-es népszámlálási adatok szerint a Monarchia lakosságának több mint 76%-a római katolikus vallásúak képezték. Ez volt a fő oka annak, hogy a szabadkai I. világháborús temetőparcellát a Zentai úti, katolikus temetőben alakították ki. Az elhunytak közül 100-an görögkeleti vallásúak voltak, ágostai hitvallású evangélikusok 24-en, izraeliták, illetve görögkatolikusok 30-30, reformátusok 29-en, de két Boszniából származó muszlim vallású katonát is eltemettek Szabadkán. 24 katona esetében a hatóság nem közölte, hogy melyik felekezethez tartoztak.

    Felekezet Hősi halott (fő) Részarány (%)
    Római katolikus 1221    83,65
    Görögkeleti   100      6,85
    Ágostai hitvallású evangélikus  

    24

     

    1,65

    Izraelita     30      2,05
    Görögkatolikus     30      2,05
    Református     29      1,98
    Muszlim       2      0,13
    Ismeretlen     24      1,64
    Összesen 1460 100,00

    A Monarchia hadereje több komponensből állt, legnagyobb létszámú a cs. és kir. Közös Hadsereg volt, a Szabadkán anyakönyvezett hősi halottak legnagyobb hányada is ehhez tartozott.

    Haderő Hősi halott (fő) Részarány (%)
    Cs. és kir. Közös Hadsereg   820   56,17
    M. kir. Honvédség   613   41,99
    Cs. kir. Landwehr (osztrák honvédség)     14     0,95
    Ismeretlen     13     0,89
    Összesen 1460 100,00

    A katonai alakulatok közül legtöbb hősi halott a cs. és kir. 86. gyalogezredhez (606 fő, az összes hősi halott katona 41,5%-a), valamint a m. kir. 6. honvéd gyalogezredhez (472 fő, az összes hősi halott katona 32,32%-a) tartoztak. Békeidőben, közvetlenül a háború kirobbanását megelőzően a 6-ik honvéd gyalogezred ezredparancsnoksága és I. zászlóalja, míg a 86-osoknak az ezredparancsnoksága és két zászlóalja állomásozott Szabadkán. A két gyalogezred legénységi állománya Bács-Bodrog vármegyéből nyert kiegészítést: főleg ők a szabadkaiak, illetve bácskaiak.

    Cs. és kir. Közös Hadsereg

    Alakulat Hősi halott (fő) Részarány a cs. és kir. KH Szabadkán bejegyzett hősi halottai között (%) Részarány a Szabadkán bejegyzett hősi halottak között (%)
    Cs. és kir. 86. (szabadkai) gyalogezred  

    606

     

    73,91

     

    41,50

    Egyéb gyalogsági alakulat (39 különböző alakulat)  

    155

     

    18,91

     

    10,61

     

    Gyalogság összesen 761   92,80  52,11
    Lovasság összesen   24     2,92    1,65
    Tüzérség összesen   12     1,46    0,83
    Egyéb alakulat összesen   23     2,80    1,58
    Összesen 820 100,00
    1. kir. Honvédség
    Alakulat Hősi halott (fő) Részarány a m. kir. Honvédség Szabadkán bejegyzett hősi halottai között (%) Részarány a Szabadkán bejegyzett hősi halottak között (%)
    M. kir. 6. (szabadkai) honvéd gyalogezred  

    472

     

    77,00

     

    32,33

    Egyéb gyalogsági alakulatok (25 alakulat)  

    96

     

    15,67

     

    6,57

    Gyalogság összesen 568   92,65  38,90
    Lovasság összesen   37     6,03    2,55
    Tüzérség összesen     7     1,14    0,47
    Egyéb alakulat összesen     1     0,16    0,07
    Összesen 613 100,00

    A Monarchia hadkiegészítése területi elvű volt. Ez azt jelenteti, hogy egy-egy területről – sorozójárásából – a hadkötelesek meghatározott alakulatokhoz kerülhettek. Az a tény, hogy a Szabadkán nyilvántartásba vett hősi halottak nagyszámú különböző alakulat soraiból – zömmel a gyalogságból, hiszen a többi hadviselő félhez hasonlóan, a Monarchia haderejében is ez a fegyvernem volt a legtömegesebb – kerültek ki alátámasztja az állítást, miszerint a birodalom minden szegletéből hunytak itt el katonák, akik közül sokan bácskai földben alusszák örök álmukat.

    Képviselve voltak a többi fegyvernemhez – lovasság, tüzérség, műszaki csapatok – tartozó katonák is.

    Nemzetiségileg – noha erre egyértelmű adat nem létezik, csak a vezetéknevekből lehet következtetni – vegyes képet mutatnak a Szabadkán anyakönyvezett hősi halottak: magyarok mellett, bunyevácok, horvátok, csehek, szerbek, osztrákok, bosnyákok is előfordultak.

    Foglalkozás szerint a hősi halott katonák zöme – 918 személy, az összes hősi halott több mint 62%-a – polgári életében mezőgazdaságból élt: legtöbben földműves napszámosok, cselédek, béresek, esetleg néhány holdas kisgazdák voltak.

    Iparosok, kereskedők, gyári munkások, vagy alkalmazottak 353-an voltak (24,18%): jellemző, hogy a birodalom osztrák részéről származó katonák „javították” az átlagot, mert a szabadkaiak közül kevesen tartoztak ebbe a kategóriába.

    Az értelmiségnek tekinthető kategóriába – amelybe ügyvédek, hivatalnokok, diákok tartoztak – 36 személy volt sorolható (2,46%).

    153 katona – több mint 10% – esetében a civil foglalkozás nem volt megállapítható.

    Foglakozás Hősi halott (fő) Részarány (%)
    Mezőgazdasággal foglalkozó (napszámos, földműves)  918   62,88
    Iparos, kereskedő, munkás/alkalmazott  353   24,18
    Értelmiségi (diák/ egyetemista, hivatalnok, tanító, ügyvéd)    36     2,46
    Ismeretlen   153   10,48
    Összesen 1460 100,00

    Életkor szerint az 1460 nyilvántartásba vett hősi halott zöme a „legjobb” férfikorban vesztette életét: a 21-től 30 éves életkorúak aránya meghaladja a 47%-ot (692 fő), a 31-től 40 éveseké pedig a 24%-ot (363 fő). A 20 évnél fiatalabbak 275-en voltak (megközelítőleg 19%), míg a 40 évesnél idősebbek a hősi halottak hozzávetőlegesen 9%-át alkották (128 fő).

    Életkor Hősi halott (fő) Részarány (%)
    20 éves korig   275   18,85
    21-30 éves   692   47,40
    31-40 éves   363   24,86
    40 évesnél idősebb   128     8,76
    Ismeretlen       2     0,13
    Összesen 1460 100,00

    A halálesetek idejét/évét tanulmányozva megállapítható, hogy a háború 52 hónapja során legtöbben 1915-ben veszették életüket: ebben az évben 482-en (33%) haltak meg. 1916-ban 415 (28,42%), 1914-ben – amikor a háború „csak” 5 hónapig dúlt – 273-an (18,69%), 1917-ben pedig 232-en (15,90%) haltak meg. A bejegyzések szerint a háború utolsó évében, 1918-ban „csupán” 58-an haltak meg.

    Haláleset ideje/éve Hősi halott (fő) Részarány (%)
    1914.   273   18,69
    1915.   482   33,02
    1916.   415   28,42
    1917.   232   15,90
    1918.     58     3,97
    Összesen 1460 100,00

    A számsorokat áttekintve tudatában kell lennünk annak, hogy azok tragikus egyéni emberi sorsokat rejtenek: az elesett/elhunyt katonákét, valamint a hozzátartozókét, de a közösségét is, amelyből származtak. Mindez figyelembe véve érezhetjük át, hogy a Nagy Háború milyen súlyos vérveszteséget okozott Szabadkának és a szabadkaiaknak is.

    A közölt adatok a valós áldozatok csak egy részét – becslés szerint csupán 50-60%-át – fedik le. Ezért mindenképpen szükség van a kutatások folytatására, hogy belátható időn belül elkészüljön Szabadka I. világháborús hősi halottainak teljes adattára. Mert a háború véglegesen csak akkor zárható le, ha valamennyi elesett/elhunyt katonát – legalább virtuálisan – meggyászoltuk és eltemettük!

    [1]               Szijj Jolán: Magyarország az első világháborúban. Lexikon A-Zs. Budapest, 2000. 782. (a továbbiakban: Szijj.)

    [2]               Szijj. 782.

    [3]               Szijj. 232.

    [4]               Bővebben lásd Molnár Tibor: A bácskai Tisza mente I. világháborús hősi halottai. Zenta, 2015. Molnár Tibor: Számadás: a bácskai Tisza mente Nagy Háborús hősi halottai a számok tükrében. In: Létünk. XLVII. évfolyam, 2017. 3. szám. Újvidék, 2017. 159-171.

    [5]               A Magyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása. Budapest, 1912. 182-183.

    [6]               A Magyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása. Budapest, 1912. 182-183.

    [7]               Anyakönyvi Hivatal, Szabadka. Halotti anyakönyv, 1319/1914 sz. bejegyzés.

    [8]               Anyakönyvi Hivatal, Szabadka. Halotti anyakönyv, 1619/1919 sz. beje

  • Др Драго Његован, музејски и научни саветник, Зоран Вељановић, архивски саветник и кустос, Др Александар Хорват, историчар, кустос

    ИЗАБРАНА ДОКУМЕНТА О ПРОМЕНИ ИМЕПЕРИУМА  1918. ГОДИНЕ У БАНАТУ, БАЧКОЈ И БАРАЊИ 

    Сажетак: Крај Првог светског рата 1918. довео је од распада Двојне монархије – Аустро-Угарске (1867-1918) – на своје саставне делове: најпре се отцепила Угарска од Аустрије, а потом је уследило одвајање словенских народа и Румуна. На развалинама Хабзбуршке монархије формиране су две нове државе: Краљевина СХС и Чехословачка. Такође, њени делови су припали Румунији и Пољској, а Аустрија и Мађарска су сведене на територије настањене претежно немачко-аустријским и мађарским становништвом. Све те промене потврђене су на Париској мировној конференцији, низом међународних уговора. У јужној Угарској (Банат, Бачка и Барања), где су Срби чинили значајан удео у становништву, крајем Првог светског рата, као и током рата, развио се отпор аустро-угарској пропаганди и ратним циљевима, што се манифестовало кроз: добровољачки покрет, логоше, зелени кадар, покрет за отцепљење делова јужне Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији, покрет за југословенско уједињење. Овим процесима сведочи низ докумената српске, јужнословенске и међународне провенијенције, који ће овде бити презентовани у изводима. Изабрана документа сведоче да је промена имеприума на подручју Баната, Бачке и Барање извршена уз уважавање важећег међународног права, права народа на самоопредељење и права на демократску управу.

    Кључне речи: Први светски рат, Аустро-Угарска, право народа на самоопредељење, Антанта, Велике народа скупштина у Новом Саду, Београдско примирје 13. новембра 1918, Париска мировна конференција, разграничење Краљевине СХС са Мађарском и Румунијом

2019.Matricula F ref

PROGRAM MEĐUNARODNE ARHIVISTIČKE KONFERENCIJE 12. SUBOTIČKI ARHIVSKI DAN / A 12. SZABADKAI NEMZETKÖZI LEVÉLTÁRI NAP A KONFERENCIA PROGRAMJA PROGRAM 12. ARHIVSKI DAN – LEVÉLTÁRI NAP

 tema/téma: Matične knjige (crkvene i državne) kao arhivska građa / Az egyházi és állami anyakönyvek mint levéltári forrásanyag

Vreme i mesto održavanja skupa: petak 20.9.2019. u Velikoj većnici Gradske kuće u Subotici

A konfrencia ideje és helye: 2019. 9. 20, péntek. A Szabadkai Városháza Nagyterme

– prijem i registracija učesnika i gostiju /a résztvevők és vendégek  regisztációja                10.30

otvaranje, muzička tačka i pozdravne reči / megnyitó, zeneszám és  köszöntő                 11.00

– podnošenje referata / beszámolók megtartása

  1. Lakatos Andor, Kalocsai Főegyházmegyei Levéltár (KFL): E-kutatás Kalocsán (Matricula-Historia-online). Beszámoló az elmúlt évtized tapasztalatairól (2009-2019) / E-istraživanje u Kaloči (Matricula-Historia-online). Izveštaj o iskustvima u protekloj deceniji (2009-2019)
  2. Dr Boris Stojkovski:Matične knjige evropskih univerziteta kao izvor za kulturnu i društvenu istoriju srednjovekovne Južne Ugarske / Az európai egyetemek főkönyvei mint a középkori Dél-Magyarország művelődés- és társadalomtörténeti forrásai  
  3. Apró Erzsébet, nyugalmazott levéltári tanácsos: Felekezeti anyakönyvek a vajdasági levéltárakban / Crkvene maticne knjige u vojvođanskim arhivima
  4. Gyenesei József: Az anyakönyvek felhasználási formái a Bács-Kiskun Megyei Levéltárban, különös tekintettel a Magyar Nemzeti Levéltár családtörténet-kutatási projektjére / Načini korišćenja matičnih knjiga u Arhivu Bačkiškunske županije sa posebnim osvrtom na projekat rodoslovnog istraživanje Mađarskog nacionalnog arhiva                               
  5. Srđan Sivčev, Istorijski arhiv Kikinda (Kikindai Történelmi Levéltár): Matične knjige u fondovima Istorijskog arhiva Kikinda / A Kikindai Történelmi Levéltár Anyakönyveket tartalmazó fondjai
  6. Vanda Vojvodić Micova; Nikola Petričić, Istorijski arhiv Zrenjanin (Nagybecskereki Történelmi Levéltár): Matične knjige (crkvene i držane) kao arhivska građa u Istorijskom arhivu Zrenjanin / Az egyházi és állami anyakönyvek mint levéltári iratok a Nagybecskereki Történelmi Levéltárban
  7. Slavko Stepanović, Istorijski arhiv Šumadije (Šumadiai Történelmi Levéltár) Kragujevac: Veliki rat 1914-1918 kroz protokole umrlih crkava kragujevačkih /A nagy háború (1914-1918) az egyházi kragujeváci egyházi anyakönyvek tükrében
  8. Dr. sci. Vlatka Lemić, Sveučilište u Zagrebu (Zágrábi Egyetem): ICARUS portal MONASTERIUM /Az ICARUS MONASTERIUM portál   
  • pauza za kafu / kávészünet                                                         12,45                                                           
  1. Vladimir Mijatović i Jelena Nikolić, Istorijski arhiv Beograd (Belgrádi Történelmi Levéltár): Crkvene matične knjige Istorijskog arhiva Beograda u digitalnom okruženju / A Belgrádi Történelmi Levéltár anyakönyveinek digitális környezete /
  2. Radovan Sremac, Muzej naivne umetnosti „Ilijanum“ Šid (A Šidi Naív Művészetek Múzeumának): Matične knjige na prostoru Srema i problematika genealogije u Sremu /A szerémségi anyakönyvek és a geneológia kérdésköre Szerémségben
  3. Mako Anastazija, Istorijski arhiv Sombor (Zombori Történelmi Levéltár ): Matične knjige Jevrejske opštine Kula kao specifičan istorijski izvor prvog reda /A Zsidó Hitközség anyakönyvei, mint elsőrendű fontosságú specifikus források
  4. Saša Sabadoš, Istorijski arhiv Sombor (Zombori Történelmi Levéltár): Preuzimanje matičnih knjiga od strane Istorijskog arhiva Sombor / A Zombori Történelmi Levéltár gyakorlata az anyakönyvek átvételében
  5. Slobodanka Cvetković, Istorijski arhiv Požarevac (Požarevaci Történelmi Levéltár ): Crkvene matične knjige u Istorijskom arhivu PožarevacPreuzimanje, smeštaj / Rendezése és használata Anyakönyvek a Požarevaci Történelmi Levéltárban – átvétel, elhelyezés,
  6. Ildiko Mergeš, Arhiv Vojvodine (Vajdasági Levéltár): Upis ličnih imena u matičnim knjigama po Zakonu o državnim matičnim knjigama iz godine / A személynevek bevezetése az állami anyakönyvekbe az 1894-es törvény rendelkezései alapján
  7. Milena Popović Subić, Arhiv Vojvodine (Vajdasági Levéltár): Registar matičnih knjigaelektronska baza podataka / Az anyakönyvek regisztere – digitális adatbázis
  8. Dr. Bodor Mihály, MNL Baranya Megyei Levéltára: Az MNL Baranya Megyei Levéltára egyházi és állami anyakönyvei, és kezelésük történeti áttekintése 1827 – 2019 / Crkvene i državne matične knjige Arhiva Baranjske županije, istorijski pregled 1827-2019
  • zajednički ručak / közös ebéd                       15,00
Oglasi