RUSKI EMIGRANTI GIMNAZIJSKI PROFESORI (OSVRT NA UČEŠĆE RUSKE EMIGRACIJE U SUBOTIČKOM ŠKOLSTVU)

objavljeno: http://suarhiv.co.rs/downloads/expannonia/exPannonia_12-13.pdf

Naslovna 12 13_resize

Tatjana Segedinčev, viši arhivist, Istorijski arhiv Subotica

RUSKI EMIGRANTI GIMNAZIJSKI PROFESORI (OSVRT NA UČEŠĆE RUSKE EMIGRACIJE U SUBOTIČKOM ŠKOLSTVU)

Najlepša sećanja koja većina ljudi pamti vezana su za detinjstvo i školske dane. Kao lepe uspomene kroz ceo život nosimo one koje se odnose na nestašluke u školi, prve učitelje i profesore koji su po nečemu bili izuzetni.  Neretko su takvi profesori indirektno uticali na naše kasnije životno opredelenje i izbor profesije.

F-275_kut_9_jedan_od_predloga_projekata_gradanske_skole
jedan od predloga za projekat Građanske škole

Prvi dani nakon završetka ratnih operacija tokom 1944. godine donose sa sobom nove zakone, uredbe i propise kao i nov društveno-politički sistem upravljanja. Građanstvo koje je proživljavalo ratne godine i tegobe koje su uz to išle, našlo se u potpuno novom režimu . Trebalo je prihvatiti  gotovo preko noći  činjenicu da više nema stare države, već je sve  bilo „novo“.

Na udaru nove politike našle su se razne grupacije ljudi bivše Kraljevine Jugoslavije. U zavisnosti od njihovog statusa, prema njima je usledila i primena zakona koji su u međuvremenu doneti. Dolazi do pretvaranja privatne imovine u državnu odnosno društvenu  svojinu  putem procesa konfiskacije, nacionalizacije, agrarne reforme i kolonizacije, eksproprijacije i drugim metodama. Na udaru ovih novih zakona našli su se  mahom  ljudi koji su pripadali građanskom staležu, ideološki neistomišljenici i politički protivnici. Sudbina novog vremena nije mimoišla ni ruske emigrante izbeglice iz nekadašnje carske Rusije. Došavši u tada novu državu Kraljevinu Jugoslaviju,  morali su pronaći nekakav posao kako bi održali svoju egzistenciju. Tako su bili prinuđeni da prihvataju i rade svakojake  poslove često nižeg ranga nego što je to pružalo njihovo obrazovanje . Poznato je da su najčešće radili, odnosno bili  su zaposleni u državnim institucijama kao  što je „Državna željeznica“ ili pošta. Manji broj je radio poslove dnevničara poreske uprave, dnevničara finansijske kontrole, činovnika ureda za osiguranje i  gradskih redara . Neki od njih su radili  kao učitelji, nastavnici ili profesori u školama i na fakultetima. Iz sačuvanih biografija iščitavamo da je njihov put do postavljenja u školama bio okarakterisan čestim promenama radnih mesta. Kada su najzad došli do škola i dobili svoja postavljenja , bili su izloženi čestim premeštajima.

F-068_GNO_personalno_odeljenje_kutija-48_bartenev_veraF-070_kut-97-24988-1945F-275_kut_9_gradanska_skola_projekat_skole_1923Pavle Zavodski sluzbenicki list

U subotičkim školama radilo je dosta ruskih izbeglica koji su bili nastavnici ili profesori. Interesantno je da su ostali u sećanjima svojih đaka zbog svojih specifičnih i  pomalo neuobičajenih metoda rada u nastavi. Prilikom proučavanja biografija ovih profesora korišćeni su istorijski izvori iz dva sasvim različita  društveno-politička uređenja. Bez obzira što hronološki pripadaju različitim epohama, obuhvaćeni su zbog kontinuiteta praćenja njihovog rada . Nakon završetka Prvog svetskog  rata 1918. godine i uspostavljanja novog državnog sistema, po odluci velikog župana dr Stipana Matijevića za direktora Gimnazije  u Subotici je postavljen profesor Ivan Vojnić Tunić. Tokom 1919. godine otvara se Gradska bunjevačka gimnazija i nastavlja se  slovenizovanje Gimnazije . Mada se i dalje radilo po mađarskom nastavnom planu, predavalo se na srpskohrvatskom jeziku. Gimnazija je radila u zgradi Građanske škole na dva jezika: srpskohrvatskom i mađarskom. Nastava se prvi put od osnivanja  te škole odvijala na dva jezika. Gimnazija je tokom 1920. godine podržavljena i dobila je naziv „Državna mešovita velika gimnazija.[1] Gimnazija se potom deli na mušku i žensku. Ukazom kralja Aleksandra 1925. godine otvara se u Subotici Ženska realna gimnazija kao četvororazredna koja se nalazila u zgradi Muške građanske škole gde se već nalazila Ženska građanska škola. Tako su se u istoj zgradi u Vilsonovoj ulici broj 38 u jednom vremenskom periodu (1925. godine) našle tri škole:

  • Ženska realna gimnazija

  • Muška građanska škola

  • Ženska građanska škola.[2]

Možda je činjenica da je više škola  bilo smešteno u jednoj zgradi  uslovila da profesori predaju u više škola. Osim toga što su predavali u više škola, profesori su bili izloženi čestim premeštajima. Ovakva profesionalna sudbina je bila vrlo izražena baš kod profesora ruskih emigranata. Ovome su bili izloženi u doba Kraljevine Jugoslavije, ali i nakon završetka rata od 1945. godine u vreme uspostavljanja nove socijalističke države Jugoslavije. Državna muška gimnazija se pominje i u knjizi koja je  izašla 1928. godine a čiji je autor bio Kosta Petrović, gde se da je ova škola osnovana 1747. godine. Nalazila se u Trumbićevoj ulici broj 1, a direktor je te 1928. godine ( kada je knjiga izašla) bio  Janko Garić. U Gimnaziji su radila  42 nastavnika u 28 odelenja sa 1200 učenika.[3] Neki od nastavnika ( kao i mnogi učenici ) su bili ruski emigranti. U matičnoj knjizi zaposlenih Gimnazije „Moša Pijade“  (naziv koji je Gimnazija nosila kada je zavedena u Istorijskom arhivu) koja se čuva u okviru arhivskog fonda broj 19, nailazimo na više profesora ruskih emigranata.[4]  Tu su radili Lav Vlasov,  Nikola Šeršavicki, Vladimir  Burcov,  Ivan Čepiga  i drugi.[5]

Navodimo profesore Državne muške gimnazije po sačuvanim izveštajima za školske godine. U Izveštaju nastavnog osoblja na kraju školske godine se pominju:                                                           

Isakij Osipov, školske  1927/28:

–  radio je pod ugovorom kao privremeni predmetni učitelj sa tri godine službe. U školskoj  1927/1928. godini predavao je matematiku u II, III  IV  i VI razredu,   zatim fiziku u III i  pisanje u II razredu. Nedeljno je imao 22 časa i bio je razrednik III b razredu. Školske 1929/30:

  • bio je privremeni predmetni učitelj sa četiri godine službe, pod ugovorom, predavao je matematiku i fiziku  22 časa nedeljno. Školske 1930/31:

  • bio je kontraktualni privremeni učitelj i predavao je matematiku sa pet godina službe  u I, II , III , IV , V  i  VI razredu,  sa  21 brojem nedeljnih časova.  Bio je razredni starešina IV a razredu, bez čina položaja. Školske 1931/32:

  • predavao je matematiku i fiziku sa šest  godina i  osam  meseci službe, kao kontraktualni nastavnik predavao je matematiku u I i  II razredu  po  četiri  časa nedeljno, IV,  V i VI  po 3 časa ( ukupni broj nedeljnih časova mu je bio 18).  Bio je razrednik V a razredu.

U Državnoj muškoj gimnaziji je radio do kraja školske 1931/32. godine. Rešenjem pod brojem  15959 od 26. maja  otkazan je ugovor o službi Isakiju Osipovu,  kontraktualnom nastavniku dnevničaru ove škole.                                                           

Sergije Muratov, školske 1927/28:

–  radio je u školi kao kontraktualni nastavnik pevanja  sa dve godine službe pod ugovorom, predavao je u I i II razredu, nedeljno je imao 16 časova.[6] Školske 1929/30:

  • predavao je pevanje sa  četiri  godine i deset meseci službe, radio je pod ugovorom  20 časova nedeljno.  Školske 1930/31:

  • radio je  kao kontraktualni nastavnik pevanja, sa pet godina službe  bez činovničkog položaja, predavao  je pevanje u I  i  II razredu sa 22  nedeljna časa.  U napomeni izveštaja je bilo naznačeno da je bio čuvar zbirki nota za pevanje. U Državnoj muškoj gimnaziji je radio do kraja školske 1931/32. godine. Rešenjem pod  brojem 15948 od 26.maja 1932.godine otkazan je ugovor o službi Sergiju Muratovu, kontraktualnom nastavniku dnevničaru ove škole.                                                           

Olga Belikov, školske 1931/32:

  • bila je profesor francuskog jezika i uporedne književnosti sa pet godina i mesec dana službe  sa VIII činovničkim položajem .  Predavala je francuski jezik  u I, II,  IV i  VI razredu po  tri  časa nedeljno, sa ukupno 20 nedeljnih časova.  Bila je razredni starešina III b razredu .

Školske 1933/34:

  • kao profesor francuskog jezika i jugoslovenske književnosti je radila sedam godina i dva meseca  sa VIII  platnom grupom. Po ovoj platnoj grupi je primala platu od 20.jula 1931.godine. Predavala je francuski jezik u I, II, III i VIII razredu  sa 18 časova nedeljno i  bila je razredni starešina I b razredu.  Školske 1934/35:

  • sa osam godina i dva meseca profesorske  službe je predavala  francuski jezik i jugoslovensku književnost. Od 20. jula 1931. godine je bila unapređena u VII platnu grupu. Školske 1935/36:

  • kao profesor francuskog jezika i jugoslovenske književnosti radila je devet godina i dva meseca. Predavala je francuski u I, II, III,  IV  i  V razredu  sa 21 časom nedeljno i  bila je razredni starešina III b. Školske 1937/38:

–  tada  je imala jedanaest godina i dva meseca službe  sa VII platnim razredom. I dalje predaje francuski jezik i jugoslovensku književnost  u I, III, V, VI i VIII razredu.Imala je 18 časova nedeljno i bila je razredni starešina V b razredu.  Školske 1939/40:

  • kao profesor francuskog jezika i jugoslovenske književnosti sa trinaest godina službe prelazi od 8.septembra 1938. godine  u VI platni razred. Predavala je u II, III, IV, V, VII  i VIII razredu   sa 22 časa nedeljno.                                                           

Aleksandar Belikov, školske 1931/32:

–  predavao je filozofiju i nemački jezik. Predavao je u III, V, VI iVII razredu po tri časa nedeljno.Ukupno je imao osamnaest časova nedeljno.Školske 1933/34:

  • je napunio devet godina i dva meseca službe, predavao je filozofiju i nemački jezik u  III , IV , V i VIII  razredu. Te školske godine je imao VIII platni razred. Školske 1934/35:

  • radi kao profesor filozofije i nemačkog jezika  sa deset godina i dva meseca službe. Predavao je u VIII, IV, V i  VI razredu  sa 18 časova nedeljno i bio je razredni starešina V a razredu. Školske 1935/36:

  • radi kao profesor filozofije i nemačkog jezika sa jedanaest godina i dva meseca službe. Filozofiju je te školske godine predavao u VIII i  VII razredu,  nemački jezik u III, V, VI  i  VII razredu  i francuski jezik u  II razredu.  Imao je 22 časa nedeljno i bio je razredni starešina V c razreda.[7]

Školske 1937/38:

  • kao profesor je imao trinaest  godina i dva meseca službe sa  VIII platnom grupom, a od 24. januara 1938. godine je unapređen u VII platnu grupu. Predavao je u VIII, VII,  i VI  razredu, sa svega 19 časova nedeljno i bio je razredni starešina VII a razredu. Školske 1939/40:
  • osim što je predavao istoriju i filozofiju, predavao je pedagošku psihologiju i etiku. Sa petnaest godina službe bio je u VII platnoj grupi , a predavao je u VIII, III i VI razredu sa 22 časa nedeljno.

Vladimir Šešterikov,  školske 1937/38:

  • je bio profesor matematike i fizike sa šesnaest godina i tri meseca službe i VII  platnom grupom . Predavao je u I, IV  i V razredu,   fiziku u  III, pisanje u II razredu  sa 18 časova nedeljno, razrednik je bio IV b razredu. Školske 1939/40:

–  radi kao profesor matematike i fizike sa osamnaest godina i tri meseca službe  i sa  VI platnim razredom od 24. januara 1938. godine. Predavao je u III, IV, VI,  VII i VIII  razredu  sa 22 časa nedeljno i razrednim starešinstvom u VI b razredu.

U sačuvanim podacima nailazimo da je u Potpunoj muškoj gimnaziji  radio još jedan profesor ruski emigrant  – Lav Vlasov.

F-068_GNO_-48_vlasov_lav
Lav Vlasov

On  je radio u školi od 25. III 1925. godine.[8]  Po struci je bio diplomirani pravnik ,  a većinu svog radnog veka je proveo radeći u školi. U vreme izbijanja Oktobarske revolicije  1917. godine je imao dvadeset i jednu godinu. Teško da je mogao i  da zamisli gde će ga odneti životni tokovi. Igrajući se po prostranim poljanama rodnog Gundorovskog u Rostovskoj oblasti u Rusiji nije slutio da će svoje znanje prenositi generacijama đaka u tada još  nepostojećoj državi Kraljevini Jugoslaviji. Pitanje je da li bi uopšte imao prilike da ikada upozna podneblje i mentalitet ovdašnjih ljudi da ga nisu poterali vetrovi revolucije koja će iz korena izmeniti društvenu sliku nastajućih svetskih zbivanja. Otac mu je bio Stepan Vlasov , operski pevač u Velikom pozorištu u Moskvi a majka  domaćica. Živeli su od očeve plate. U biografiji koju je napisao 1946. godine ističe : „Došao sam u Jugoslaviju VI. 1921 g. Od 20. IX 1921 g. i do 31.X 1922 g. Bio sam u graničnoj trupi kao podnarednik.“[9] Iz ove izjave koju je napisao zaključujemo da je na teritoriju ove zemlje došao u kasnijim talasima imigracije. Poslednja etapa napuštanja Rusije je poznata pod nazivom Krimska evakuacija kada se povlačila potučena ruska armija generala Petra Vrangela sa porodicama, kao i administrativno osoblje. U istoriografiji je ovaj talas povlačenja poznat kao „Peti imigracioni talas“. Dolasku u Kraljevinu Jugoslaviju su prethodili dugi pregovori od strane generala Vrangela i predstavnika  vlada koje su trebale da prime izbeglice. Početkom aprila 1921. godine Vrangel šalje specijalne misije u Beograd na čelu sa načelnikom Štaba ruske armije  generalom P.N. Šatilovom.[10] U Beogradu specijalnu misiju najpre dočekuje Nikola Pašić, a potom i sam regent Aleksandar. Prilikom pregovora je dogovoreno da se primi 12.000[11] ruskih vojnika uz postavljanje određenih uslova.Vlada Kraljevine je tada ponudila da 7.000 ljudi zaposli na izgradnji puteva,  a 5000 u pograničnoj straži ( kao vojne jedinice sa ugovornom službom). Pregovori između dve strane su konačno završeni juna meseca 1921. godine, pa Ministarstvo vojno u pograničnu službu prima 3.000 ljudi. Ovim putem se i Lav Vlasov zatekao u Subotici. Iz pogranične službe prelazi od decembra 1922. godine da radi  na Poštu br.2, gde je  bio do 1925. godine kada zaposlenje nalazi kod „Državne željeznice“ u Subotici. Primljen je u službu „Državnih željeznica“ u svojstvu kancelarijskog dnevničara. U međuvremenu, 11. juna 1930. godine završava Pravni fakultet u Subotici. Jugoslovensko državljanstvo dobija 10. jula 1932. godine i  iste godine 18. avgusta sklapa brak u Subotici sa učiteljicom Ninom Domanjevski.  Oboma je to bio drugi brak. Tokom  1939. godine je premešten u Beograd. Kod „Direkcije državne željeznice“ u Beogradu – Sever  dobija unapređenje u VII platnu grupu. U Beogradu je radio do 20. avgusta 1941. godine kada mu je uvažena ostavka. Tada se i vraća u Suboticu. Ratne godine Lav Vlasov provodi kao privatni nameštenik na poljskom imanju u Žedniku. Ovaj posao je radio od 1. septembra 1941. do 15. oktobra 1944. godine. Pri kraju rata aktivira se kao član NOP-a tokom jula meseca, a sredinom septembra 1944. ističe u svojoj biografiji :  „organizovao sam i komandovao sam diverzantskim odredom od 23 ljudi. Posle oslobođenja postavljen sam od strane Komande Mesta u Subotici za poverenika na narodnom imanju u Žedniku br. 534. Izabran sam za člana prvog NOO u Žedniku i postao sam član Odbora Mesnog povereništva za utvrđivanje zločina okupatora u Subotici i proćelnik za Žednik.“[12] Profesorsku karijeru u Muškoj gimnaziji u Subotici započinje  februara 1945. godine kada je postavljen za nastavnika ruskog jezika. Odlukom Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine  od strane Personalnog odseka postavljen je za honorarnog nastavnika jula 1945. godine sa platom  od 2520 dinara.  Sledeće godine je postavljen za nastavnika VII grupe,  a naredne godine se već prevodi za nastavnika sa platom od 3900 dinara. Lav Vlasov je bio poznavalac prava ,  govorio je ruski i  srpkohrvatski a služio se francuskim i nemačkim jezikom. U obaveznoj radnoj karakteristici koja je bila sastavni deo službeničkog lista , direktor Gimnazije ističe kako je bio: “Kao pravnik vrlo spreman, predavao je Ustav sa potpunim razumevanjem, ruski jezik je predavao vrlo vešto, bio je dobar organizator posla, u izvođenju zadataka  je bio potpuno samostalan, vrlo dobro predaje, đaci mu dobro napreduju, marljiv je i tačan. Vladanje u službi i van službe mu je bez prigovora.“[13]  Državnu zakletvu je položio 1948. godine. Naredne godine Lav Vlasov moli premeštaj na Trgovačku akademiju u Subotici. Nakon upućene molbe Odseku za prosvetu pri Gradskom narodnom odboru odlučeno je da premeštaj dobije jedino u slučaju ako mu se nađe adekvatna zamena za predavanje ruskog jezika. U sačuvanoj matičnoj knjizi Gimnazije u Subotici pronalazimo da je Lav Vlasov otpušten iz državne službe  – razrešen dužnosti 30. januara 1950. godine. Ova opaska stoji bez obrazloženja.F-068_GNO_personalno_odeljenje_kutija-48_vlasov_lav

            Nikola Šeršavicki  je počeo da radi u školi 8.aprila 1929. godine. U školu je došao iz Kruševca gde je radio u zavodu Obilićevo. Rođen je 21.juna 1901. godine u Grodnom u Belorusiji. Završio je  Filozofski fakultet. U  Gimnaziji je predavao hemiju i fiziku. Po potrebi službe je premešten 1.septembra 1950. godine u Hemijsko srednjo-tehnološku školu.

O sudbini koju su proživljavali nekadašnji državljani carske Rusije najbolje govore sačuvani pisani tragovi. U to vreme  svi ruski emigranti su bili na meti posebnog posmatranja kao potencionalni neprijatelji i simpatizeri društva koje je trebalo zbrisati sa istorijske pozornice. Bilo je prirodno da Rusi emigranti, koji su se iselili zbog komunizma iz Rusije, a mnogi su i učestvovali u borbi protiv komunista i u građanskom ratu , budu antikomunistički opredeljeni.[14] I mada su mnogi od njih učestvovali u antifašističkoj borbi i  dokazali se  kao odani građani nove komunističke države, bili su posebno praćeni. Ovakvu situaciju najbolje ilustruje izveštaj o radu dva profesora gimnazije u Subotici: Nikoli Šerševickom i Vladimiru Burcovu.

Izveštaj je upućen 6.novembra 1950. godine od strane „Borbe – organa komunističke partije Jugoslavije“, odelenja za dopise i dopisničku mrežu u Beogradu Povereništvu prosvete Gradskog narodnog odbora u Subotici. U njemu se kaže da se šalje dopis „druga“ zaduženog za praćenje, sa molbom da se provere da li su podaci tačni i da se pismo zajedno sa proverom i mišljenjem pošalje natrag. Kako su opisani profesori viđeni isključivo iz jednog subjektivnog ugla i  u maniru jednog više nego ideološki prepoznatljivog vremena , vidimo u tekstu sledeće sadržine:

„Dva profesora.

Na subotičkoj gimnaziji nalaze se dva profesora i oba su Rusi. No u tom nije zamerka, koliko u njihovom načinu predavanja i ophođenja sa učenicima.

            Prvi, profesor hemije i fizike Nikola Šerševicki ima grešku u tom što vrlo loše govori naš jezik, a koje mu mnogo smeta pri objašnjavanju naročito zamršenih fizičkih i hemijskih pojmova. Zatim što on ne dozvoljava učenicima da tumače svojim rečima, već naprosto traži ponavljanje svoga predavanja (koji čita iz knjige pošto i sam nezna objasniti) od reči do reči pa i tačku i zapetu učenici moraju rečima naglasiti. Ako bi učenik počeo tumačiti svojim rečima, profesor mu nedozvoljava i primora ga da sedne rečima: “molim vas vi neznate ništa. – Ja ću vam dati dva“ – Učenik; – Ali druže profesore da vam objasnim … Profesor : „Molim vas, ja vam nisam drug. Vi sedite,  jer ja znam da vi neznate ništa i vi ćete dobiti dva.“ Učenik ostaje zureći, nemoćan da išta poduzme. Gubi volju i na školu i na učenje i na život.

            Svi viši razredi u kojima on predaje nemaju pojma o fizici i učenici se žale što tako važan predmet ostaje neobjašnjen.

            Zar se nebi mogla stvar izviditi i profesora ukoliko je nesposoban (što i on sam priznaje da fiziku nezna) smeniti, kako nebi stotinu učenika trpilo u znanju. Učenici sedmog razreda žalili su se kod direktorice, ali su svi dobili ukor, što su i usudili žaliti i što su bili napustili njegovo predavanje. Tri četvrtine učenika imaju slabe ocene.

            Drugi, profesor matematike Burcov ponaša se u razredu kao neki manijak i postaje već dosadan sa svojim stalnim hvalisanjem. Nema časa, da on više od polovine vremena ne upotrebi na beznačajna pričanja: – Kako, on treba da je profesor univerziteta, kako on ima poseban metod učenja, zatim da će srušiti svakog,  koji nebude sve znao,  kako je njemu uživanje dati slabu ocenu. Potom počne sam sa sobom pričati : “Burcov je sposoban, Burcov vam zna sve i.t.d. Naravski da đaci ne uče onda ništa,  jer vreme prođe u razgovoru, tako da gradivo uopšte ne objašnjava, naglašavajući – „to će te vi kod kuće.“  I  naravski bilans dvomesečnog rada je taj što od 28 učenika VII b imaju 24 slabe ocene i jedinice. U VIIc je još gore.

            Postavlja se pitanje. Dali naši sinovi idu u školu da slušaju razna trabunjanja izvesnih profesora,  ili ih šaljemo da nešto nauče. Ako od 28 učenika imaju 24 slabe onda ko zna iz kojih pobuda želi provađati svoju ličnu volju. Nadležni bi trebali da izvide ovu stvar i rasčiste ovo pitanje.

                                    S.F.S.N.[15]

Iz ovog  slikovitog teksta zaključujemo mnogo o duhu tadašnjeg vremena. Koliko je ovaj tekst bio objektivan teško je prosuditi. Direktne podatke o rezultatu koji je proizveo ovaj izveštaj nemamo. Za procenjivanje istinitosti bile bi nam potrebne izjave  njihovih učenika  ili stručne komisije. Obojica su  premeštena:  Nikola Šeršavicki je premešten po potrebi službe 1.septembra 1950. godine u Hemijsku srednjo-tehnološku školu, a Vladim Burcov je marta 1951. godine premešten u Vrbas.

Vladimir Burcov u Gimnaziji radi od 4. januara 1945. godine, gde je došao iz Gradskog narodnog odbora – sekcija za snabdevanje. Zajedno sa Nikolom Šeršavickim je pomenut u prethodnom tekstu. Predavao je matematiku. U službeničkom listu mu je zapisano da je bio prosvetno-naučne struke, po zanimanju  profesor sa osnovnom platom od  3 900 dinara.  Rođen je 19. marta 1915. godine  u mestu Nikolajev, SSSR ; imao je državljanstvo FNRJ i završen  Filozofski fakultet. Po sačuvanim dokumentima zaključujemo da je premeštanje u Vrbas bilo protivno njegovoj volji. Direktorica škole (Potpune ženske gimnazije) je  uputila žalbu zbog premeštanja Vladimira Burcova i tražila  reviziju  rešenja , jer je po njenom mišljenju profesor  bio neophodno potreban školi.[16] Predavao je 28 časova nedeljno u VIII razredu gde je bio razredni starešina. Čitajući žalbu koju je napisala dobijamo sasvim drugačiju sliku o profesoru. Ona ističe da ga je ovaj premeštaj pogodio vrlo oštro u moralnom pogledu,  pošto je kao dobar stručnjak i savestan radnik tokom prošle  godine bio predlagan za asistenta na Univerzitetu u Beogradu.[17] Zalagao se da dobrovoljnim časovima nadopuni znanje učenika bivše Muške gimnazije, kao i u radu sa naučnim grupama koje je održavao samo on svake nedelje, dok je većina nastavnika radila samo honorarno. Posebno ističe pošten i principijelan stav profesora Burcova u pogledu ocenjivanja učenika „od kojega nije odstupao pred zahtevima čaršije koja je pokušavala da ga podmićuje i zaplaši. Taj beskompromisni stav pretstavljao je potrebnu protutežu popustljivom stavu nekih nastavnika iz mesta koji su bili skloni popuštanju rukovodeći se lokalnim subjektivnim interesima.“[18]  U dopisu se još ističe da je primio državljanstvo FNRJ  i da je za vreme okupacije zajedno sa majkom učiteljicom  radio na salašu kao sluga radeći najgrublje fizičke poslove. Profesor Burcov je premešten u toku školske godine što se kosilo sa postavljenim principima o premeštanjima. Iz ove dve  potpuno različite izjave nije teško zaključiti u kojoj  meri je ideološki faktor bio presudan i uticao na sudbine i živote ljudi.

U Gimnaziji je takođe radio i Ivan Čepiga. Radio je od 26.decembra 1949. godine. Ivan Čepiga je došao iz Potpune mešovite gimnazije Subotica, bio je prosvetne struke, po zanimanju stručni učitelj sa osnovnom platom od  3500 dinara. Rođen je 13. novembra 1890. godine u Zenjkovu u Rusiji.[19] Državljanstvo mu je bilo SSSR, a od školske spreme je imao učiteljsku školu.

Kao profesor  u Potpunoj ženskoj gimnaziji je radila Vera Bartenjev. Predavala je ruski jezik. Rođena je 27. maja 1893. godine u Kijevu u Rusiji. Po narodnosti je bila Ruskinja. Završila je Višu pedagošku školu. Od 1937. do 1939. godine boravila je u Engleskoj radi usavršavanja pedagoške struke. Od stranih jezika je poznavala ruski, francuski i engleski. U školi je radila od 1.januara 1945.godine. Pre toga je radila kao vaspitačica u internatu, davala je privatne časove iz francuskog i drugih jezika. Predavala je ruski jezik u III, IV, V,  VI,  VII i  VIII razredu.  U radu sa decom je ocenjena kao savesna i marljiva, jasna u izlaganju i  da je umela da se spusti na nivo učenika. Državnu zakletvu je polagala  3. maja 1948. godine u Potpunoj ženskoj gimnaziji u Subotici.

            Mojsej Trilnik radio je kao honorarni nastavnik u Potpunoj mešovitoj gimnaziji u Subotici.Međutim put ovoga čoveka koji je svoju karijeru završio u Osmogodišnjoj školi broj 6 u Subotici je bio izuzetno raznolik. Sačuvane biografije govore o životu koji je bio više nego bogat događajima. Iako Mojsej Trilnik nije pripadao grupi onih Rusa koji su emigrirali nakon revolucije 1917. godine, po vremenu dolaska u Suboticu je približan pa ćemo ga pomenuti u ovom radu.[20]

trilnik_mojsej

Priču o svom životnom toku započinje životom u Rusiji. Rođen je 10. juna 1882. godine u Grodnu, srez Grodno u Rusiji. Otac mu je bio stolar, bili su siromašnog imovnog stanja. Majka mu je ubijena za vreme pogroma na Jevreje u Odesi. Osnovnu školu je završio u Grodnom. U Odesi završava Rišeljevsku gimnaziju 1899. godine. Zbog rada u ilegalnoj tiskari u Grodnom biva uhapšen od strane carskih žandarma. U zatvoru je odležao sedam meseci i osuđen je bio na tri godine u Sibiru. Krajem 1900. godine beži u Nemačku. U Frankfurtu se upisuje na Bogoslovski fakultet. Međutim, zbog pomanjkanja finansijskih sredstava završava samo tri semestra. U Suboticu Mojsej Trilnik dolazi 1908. godine kao pomoćni službenik kod Jevrejske verske opštine gde je služio do 1925. godine . Dobija imenovanje veroučitelja u Kutini gde predaje veronauku do 6. aprila 1941. godine. Kako sam ističe, bio je uhapšen 1935. godine jer su se u njegovom stanu održavali sastanci komunističke ćelije i zato što je držao tečajeve ruskog jezika. Nakon kraćeg zatvora pušten je na slobodu pod prismotrom. Početak rata donosi novo hapšenje od strane policije Nezavisne države Hrvatske. Posle dvadesetodnevnog zatvora je uspeo da pobegne i po drugi put dolazi u Suboticu. Za vreme rata je bio interniran u logor Bačalmaš, otkuda je  prebačen 15. aprila 1944. godine u Nemačku na prinudni rad. Kako sam ističe  „20.-IV.- 1945 oslobodila nas je CRVENA ARMIJA.Vratio sam se u Suboticu gde stalno živim. Uprkos moje starosti (65 god.) zatražio sam nameštenje nastavnika ruskog jezika.“[21] Od strane vlasti 1946. godine je najpre postavljen za honorarnog nastavnika u Potpunoj mešovotoj gimnaziji u Subotici  , a potom 1948. u Državnu mešovitu gimnaziju sa mađarskim nastavnim jezikom. Svoju nastavničku karijeru završava u Osmoljetki broj 6 u Subotici. U radu sa učenicima je bio ocenjen kao dobar i savestan pedagog.

U Državnoj muškoj građanskoj školi u periodu između dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka je radio Pavle Zavodski. U Suboticu je došao po molbi iz Iloka. Radio je u Ženskoj građanskoj školi i u Državnoj muškoj gimnaziji.

Pavle Zavodski

Pavle Zavodski je rođen 3.oktobra 1888. godine u Rusiji. Završio je Kadetski korpus u Odesi 1907. godine. Posle položenog prijemnog ispita upisuje se na Univerzitet u Petrogradu  na Filozofski fakultet istorijsko-filološkog odsek. Do završetka fakulteta mu je ostao  nepoložen diplomski ispit, koji nije dao zbog izbijanja građanskog rata u Rusiji. U ratu je učestvovao u svojstvu potporučnika. U Državnoj muškoj građanskoj školi u Subotici je predavao krasnopis, matematiku, zemljopis i higijenu. U listu ocenjivanja koji datira od jula 1940.godine zapisano je: “jezik još ne poznaje dobro, radi po starinskim metodima, da je pristupačan deci i da je blagog ophođenja, da je savestan na dužnosti i da je vrši predano“[22] O sudbini Pavla Zavodskog nakon rata nemamo sačuvanih podataka.

Od strane Predsedništva Narodne skupštine autonomne pokrajine Vojvodine – Personalnog odseka 14. decembra 1945. godine, za honorarnog nastavnika Državne realne gimnazije (mešovite potpune gimnazije sa mađarskim nastavnim jezikom) u Subotici je postavljena Vera  Ručimski. Određen  joj je honorar od 20 dinara po času. Sačuvani podaci o ovoj profesorici se vezuju za njen rad u Ekonomskoj srednjoj školi, ali zbog gore navedenog dopisa uvrstićemo je u ovaj rad. Za honorarnog nastavnika Državne trgovačke akademije je postavljena 1.aprila 1948.godine. Kao i gore navedeni profesori i Vera Ručinski je Rusiju napustila zbog građanskog rata u zemlji. Rođena je 28. oktobra 1896. godine u Višni Voloček u Rusiji. Nakon završene Ženske potpune gimnazije u Petrogradu upisuje Filozofski fakultet ,  grupa francuski i nemački jezik. Fakultet završava 1917. godine. Zbog građanskog rata u Rusiji emigrira u Kraljevinu Jugoslaviju. Nakon života u Obrenovcu i Ubu, dolazi u Sremske Karlovce, a odatle se seli u Suboticu. Jugoslovensko državljanstvo stiče 1935. godine. Za vreme okupacije nije bila zaposlena i živela je povučeno. Završnu godinu rata  provodi sa mužem koji je bio na prinudnom radu u Mađarskoj u mestu Šolgotarjan. Jugoslovensko poslanstvo u Budimpešti ih po završetku rata  na njihovu molbu prebacuje u Suboticu. Tada Vera Ručimski dobija zaposlenje kao profesor. U školi je predavala ruski jezik. Nakon dugog vremena od završetka fakulteta našla se u svojoj struci. U listu gde se navode podaci o radu  , a koji datira iz školske 1950/1951. godine je zabeleženo: „Da se u nastavi pridržava didaktičkih principa, da razvija kod učenika kulturne navike, da je marljiva i da se zalaže u radu. Kao razredni starešina je vrlo savesna i da se brine za učenike. Jedina poteškoća koju se trudi da prevaziđe je nedovoljno poznavanje srpskog jezika. Rado prima sugestije i pomoć za poboljšanje rada. Učenici je poštuju i vole.“[23] Nisu sačuvani podaci do kada je radila kao profesor u Državnoj trgovačkoj akademiji. Državljanstvo Narodne republike Srbije dobija 1948. godine.

Svi navedeni profesori su godinama prenosili svoje znanje učenicima u subotičkim školama. U godinama posle završetka velikih ratova (1919. i 1945. godina) kada se intenzivno radilo na prosvećivanju nacije, njihov zadatak nije bio nimalo lak. Raspoređivani su za honorarne i kontraktualne profesore, s time da su ugovori sa njima obnavljani  u periodu od jedne do tri  godine.[24]  Bili su među retkim intelektualcima među svojim sunarodnicima koji su se zapošljavali u svojoj struci. Tek sa primanjem državljanstva su dobijali stalnost u struci. Pedagoško iskustvo i radna energija koju su posedovali bez obzira na često nerešen privatni status, uticali su na to da ostanu u sećanju kod mnogih generacija đaka.

 

ÖSSZEFOGLALÓ

Orosz emigráns gimnáziumi tanárok

A XX.század első felében a szabadkai középiskolák  orosz emigráns tanárokat is foglalkoztattak. Tanítottak  az Állami Fiúgimnáziumban, a Vegyes Gimnáziumban, az Állami polgári Fiúgimnáziumban, az Állami Leánygimnáziumban és az Állami Kereskedelmi Akadémián. Az orosz értelmiségiek közül a tanárok voltak az egyedüliek akik saját szakmájukban helyezkedhettek el. Sajátságos előadási módszereik sok diák emlékezetében még ma is élénken jelen vannak

 

ZUSAMMENFASSUNG

Russische Emigrantenlehrer der Gymnasien in Subotica

Am Anfang des XX. Jahrhunderts beschäftigten die Mittelschulen in Subotica auch russische Emigrantenlehrer. Sie unterrichteten in dem staatlichen Knabengymnasium, im Gemischten Gymnasium, im Staatlichen bürgerlichen Knabengymnasium, im staatlichen Mädchengymnasium und auf der Handelsakademie. Unter der russischen Intelligenz konnten nur die Lehrer in ihrem Fachbereich Arbeit finden. Ihre späzifischen Lehrmethoden leben noch immer in Erinnerung ihrer Schüler.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[1] “244.godina subotičke gimnazije- a 244 eves szabadkai gimnazium „, Izveštaj – Evkonyv 1747-1991, Subotica 1990/91, 16.

[2] Isto

[3] IAS, Kosta Petrović, Subotica i kupalište Palić, Subotica, 1928, 44.

[4] Istorijski arhiv Subotica, F:19. i  22. Gimnazija „Moša Pijade“ Subotica – Matična knjiga zaposlenih 1919-1951.

[5] Isto

[6] Izveštaj o nastavnom osoblju za 1927/28, Državna muška gimnazija

[7] Školski izveštaj za 1935/36 godinu

[8] IAS, F:19, 22 Gimnazija „Moša Pijade“- Subotica, Matična knjiga zaposlenih 1949-1951, broj 31.

[9] IAS, F:68, kutija 48, Prosvetno odelenje, personalni odsek

[10] Miroslav Jovanović, Doseljavanje ruskih izbeglica u Kraljevinu SHS 1919-1924, Beograd, 1996, 150

[11] Isto, strana 151.

[12] IAS; F:68, kutija 48, Prosvetni odeljak, personalno odelenje

[13] Isto

[14] Ranko Jakovljević, Rusi u Srbiji, Beoknjiga, Beograd, 2004, st. 147.

[15] IAS; F:68, IV 3424/1950.

[16] IAS, F:68, IV 457/1951.

[17] IAS, F:68, IV 457/1951

[18]  Isto

[19] Napomena autora: u obrascu zaposlenih je upisano da je rođen u SSSR, mada on još tada nije postojao.To pokazuje sa kolikim neprijateljstvom su se vlasti FNRJ nakon Rezolucije inforbiroa odnosile prema svemu što je bilo rusko,  a pogotovo na sve  što se odnosilo na neprijateljsku  buržoasku ideologiju.

[20] Napomena autora

[21] IAS, F:68, kutija 48, Personalni odsek, Prosvetno odelenje

[22] IAS, F:35, kutija 58, 1, službeni list

[23] IAS, F:68, Personalno odelenje, Prosvetni odeljak.

[24] Ruska emigracija u srpskoj kulturi XX veka, Zbornik radova I, Beograd, 1994, 50.

Oglasi