Put, od mesarskog šegrta, zatim kasapina i kobasičara – do vlasnika industrijske klanice, bogatog i uvaženog poslovnog čoveka, prešao je Julije Korhec (Korhec Gyula)[1] u roku od samo desetak godina.
Još u svom rodnom mestu Starom Bečeju započeo je septembra 1918. godine mesarski obrt. Po dolasku u Suboticu[2], 1921 godine kupuje od subotičkog mesara Reže Sabadoša kuću sa radionicom (Jugovićeva 6) i opremom.[3] Ovlaštenje za mesarsku i kobasičarsku radnju izdato mu je 21.2.1922. godine. U narednom periodu, radeći i za Grad, kao snabdevač Javne bolnice i drugih gradskih ustanova, uspeo je da razvije posao i stekne kapital za ulaganje u nove investicije.
Kupovinom, 1927. godine, placa sa izgorelim objektima bivšeg “Olga” (ranije “Polak”) mlina, Paje Kujundžića (Braće Radića) 128 – 130, krenuće u izgradnju svoje radionice za preradu mesa sa modernom opremom za preradu.[4] Dozvolu “za uspostavu kobasičarske fabrike” ( C 12/1927) dobija iste 1927. godine. Naredne godine kupuje u Mađarskoj i uvozi odatle novu opremu za hlađenje.[5] Tokom 1928. godine već radi na adresi Paje Kujundžića 128-130. Nadležne službe ga tada vode kao industrijalca. U 1929. godini kapacitet prerade je bio 50 komada svinjadnevno. Broj zaposlenih radnika je bio 40. Za pogon mašina imao je instaliran elektromotor.[6]
Po izveštaju obrtnog odeljenja Gradske policije, Korhec je tada godišnje klao ( na gradskoj klaonici) 600 komada rogate marve, 800 teladi i 1000 svinja.[7] Meso je prerađivao u svom pogonu, praveći razne kobasičarske proizvode.
Izveštaj “Opšte kreditne banke d.d.”, čiji je komitent Korhec bio, iz 1928.godine opisuje ga na ovaj način. “Imenovani je vlasnik moderno uređene tvornice za preradu mesa, koju je pre godinu dana podigao prodajom svojih ranijih nekretnina, sa investicijom od 600 000 dinara. U gradu podržava 5 prodavaonica, koje u struci postižu najveći promet. Mesečni promet sviju prodavnica dostiže 700 000 dinara. Poznat je kao marljiv i poverenja vredan trgovac. U stručnim krugovima uživa dobar glas. Poseduje nekretnine, koje su opterećene hipotekom u našu korist, te bogato skladište, 2 teretna i jedan osobni automobil. Čista imovina se ceni na 1 500 000 dinara.”
Imao je uređaje i za proizvodnju leda, koji je prodavao ali najviše ga koristio za hlađenje svojih proizvoda pri pakovanju u vagone.
Kao i većina drugih mesarskih radnji i on je od otpadaka proizvodio običan sapun za pranje.
O razvitku njegove firme svedoči i to što je već 1931. godine imao i filijale u Novom Sadu, Somboru, Starom Bečeju, Velikom Bečkereku i Senti.[8]
Imao je i 5 prodavnica u gradu na sledećim adresama: Štrosmajerova 20, Paje Kujundžića 128, Krupežićeva 3, u Malom Bajmoku, Karađorđev trg 2, 1 na Paliću -Horgošku put 61, kao i tridesetak van Subotice.
U Čoki formira 1934. godine “Javno trgovačko društvo za izradu salame i kobasičarske robe” sa veleposednikom Đorđem Ledererom (Lederer Georg). “Fabrika je proizvodila: salame, kobasice, mast, sapun i drugo. Tokom 1934. godine ona je proizvela: 40 vagona masti, 39 vagona svežeg mesa, 40 vagona kobasičarske robe i jedan vagon sapuna. Na domaćem tržištu prodale je 66 odsto robe a ostatak 44 odsto izvezla je u Nemačku, Austriju i Čehoslovačku.”[9] U toj godini beležila je 65%, a u 1937. – 55% iskorištenosti kapaciteta. Zapošljavala je 80 radnika.
U 1935. godini stvara komanditno društvo, registrovano u Subotici, “Korhec Julije, fabrika salama i kobasičarske robe k.d.” sa ortakom Lederer Đorđem iz Čoke, koje je u narednoj godini dobilo sedište u Čoki.
Tokom 1938. godine Korhec se i preseljava, prebacuje proizvodnju u Čoku. Odatle je doduše slao robu u svoju subotičku hladnjaču. Tek početkom 1941. godine, prijavio je prekid rada u Subotici.[10]
I on je spadao u red subotičkih privrednika koji su od “Opšte kreditne banke d.d.” dobili velike zajmove pred sam rat. Korhec je februara 1941. godine dobio hipotekarni zajam od 2 miliona dinara. Žiranti su bili Artur i Georg Lederer, sa svojim nekretninama, 2 fabrike špiritusa i 664 jutra zemlje u Čoki.[11]
Od nekretnina Korhec je pre rata posedovao kuće u Subotici: Sokolska ulica (Drapšinova) 2, Skotus Viatora 49, 113 i 115 (Prvomajska)[12], Paje Kujundžića (Braće Radića) 128, kao i kuću u Budimpešti koju je decembra 1941.godine prodao. Pored toga imao je 2 kamiona ( “Ford”) i 2 putnička automobila, “Torpedo Classic” i “Fiat 520”.
Za vreme rata fabrika je bila pod nemačkom upravom.
Sreski sud u Subotici 1945. godine doneo je odluku o konfiskaciji njegove celokupne nepokretne imovine.
U prostorije u kojime se nalazila ova fabrika, nakon rata se uselila zadruga “Mesar”.
[1] Julije Korhec, (Stari Bečej, 1899 – Subotica, 1973) otac Korhec Vince, mati Agneš, rođena Varnju. Bio je visok 176 cm. IAS,F:68. XII 1100/1948. Oženio se 1930. godine u Novom Sadu, Terek Žužanom.
[2] U Suboticu dolazi sa majkom i sestrom Matildom.
[3] IAS, F:47. XIX167/1922. Iz njegove molbe za nastanjivanje i započinjanje obrta saznajemo da mu je pravni zastupnik bio subotički advokat dr Julije Rubi.
[4] IAS, F:47. III 419/1927
[5] IAS, F:235.26.72/1928
[6] Zbog montiranja elektromotora od 8 KS u 1930. godini, bez prethodne prijave gradskim vlastima odnosno električnoj centrali, pokrenut je postupaka protiv njega. Centrala se žalila da je zbog toga stalno dolazilo do pregorevanja osigurača, pošto transformator nije bio dimenzioniran za takvo opterećenja, pa su i okolni potrošači ostajali bez struje. IAS, F:47. XVI 38/1930
[7] IAS, F:235.26.72/1928
[8] IAS, F:235.32.482
[9] Mr Ljubica Šiljački, Privreda Banata između dva svetska rata, Novi Sad 1987, st. 213.
[10] IAS, F:56.13.694/1940
[11] IAS, F:43.111.
[12] Suvlasnik kuća u ulicima Skotus Viatora i Paje Kujundžića je pored njega bio i Đorđe Lederer. IAS, F:1936. Spisak vlasnika kuća i objekata.
TV emisija Subotica moj grad od 12.10.2019. imala je temu upravo u Korhecovoj fabrici salame.
ilustracije dole su iz knjige Katarina Korponaić, Stare subotičke porodice : u traganju za oduzetom imovinom svojih predaka, vlastita naklada, Subotica, 2012., 190 str.
subotickaistorija 