Sačuvan je spisak 45 osnivača (sa datumom 3.3.1923.), koji su uplatom od 150 dinara po deonici obezbedili osnivački kapital od 1 150 000 dinara novoosnovanom preduzeću SEVER TVORNICA ELEKTRIČNIH STROJEVA D.D. Na prvom mestu u spisku, upisan je Marko Protić, sveštenik. sa 2 deonice. Najviše ih je imala “majka firma” – Ferumm d.d. – 4377 komada.
“SEVER D.D.”
Poziv na ubeležavanje deonica za deoničko društvo “Sever” je objavio “Ferrum d.d.” 8. 02.1923. godine. Osnovni kapital je trebao da iznosi 1 milion dinara, te je 10 000 deonica imalo nominalnu vrednost od 100 dinara, ali je emisioni kurs bio nešto viši – 115, da bi se razlika upotrebila za troškove osnivanja. Pravo beleženja polovine od ukupnog broja deonica je namenjeno za akcionare “Ferruma” i to tako da oni na svakih 8 deonica “Ferruma d.d.” mogu ubeležiti po 1 deonicu novog društva. Druga polovina, preostalih 5 000 deonica je prepuštena ostalim zainteresovanim ulagačima.
Na osnivačkoj skupštini su bili prisutni, kako se to vidi iz tada vođenog zapisnika: “Dr. Vladilav Manojlović sa 111 kom. akcija, Dragutin Koloman Steiner sa 2 000 kom., isti i kao zastupnik “Ferrum d.d.” sa 4 217 kom., Bogdan Dimitrijević sa 264, Cvetko Manojlović sa 25, Miloš Gavanski sa 8, Pavle Ungar sa 100, Dušan Manojlvoić sa 200, Šandor Rajčić sa 62, Aladar Farkaš sa 125, Stipan Vaci sa 150, Simo Krunić sa 9, Ernest Ûrge sa 1500, dr Jene Večei sa 75, Oskar Neumann sa 40 i dr Samuilo Bašan sa 60 komada akcija.” Deonice su uplaćene (novac se nalazio kod “Prve Hrvatske Štedionice”), i suma od 1 115 000 dinara obezbeđena je kao početni kapital.
Rad je otpočeo u prostorijama “Ferruma”, no “Sever” već u 1923. godini kupuje zemljište od 2 000 kv.m., i počinje opremanje novih fabričkih prostorija. Kupljeno je zemljište (gruntovni ul. br.28 559, k.č. 7510/3, 7510/4, 7511) na Daničićevom putu ( Palićki) br 111 , kasniji br.8, za sumu od 103 000 dinara.
U januaru 1924. godine je izvršeno preseljvanje i otpočeo rad na novoj lokaciji, na uglu Palićkog puta i tada bezimenog sokačeta (kasnija Gavrlivovićeva ulica).
Glavni deo proizvodnje činili su elektromotori i generatori, transformatori, strujomeri, razvodne ploče i svi neophodni sitniji delovi za opremanje električnih postrojenja, telefonskih i telegrafskih postaja, industrijskih elektro mašina. Sve to je projektovano i izrađivano prema propisima Saveza nemačkih elektrotehničara (V.D.E.) i davana je garancija od godinu dana. Elektrifikacija, posebno upotreba električne energije u domaćoj industriji omogućavaće ovoj subotičkoj firmi da konkuriše inostranim preduzećima, kvalitetom ali i cenom. Promet je već u 1924. godini dostigao 1 205 400 dinara za gotovinu i 335 894 dinara u kreditima.”Naša tvornica izrađuje svakovrsne električne motore, dinamoe, transformatore i ostale pripadajuće sprave za iste, te je već do sada pokazala lepe rezultate, osobito mnogo motora je prodala po Srbiji i u okolini Niša” kaže se u izveštaju Upravnog odbora od 1.03.1925. godine. Broj radnika se kretao od 18 u 1925. do 41 u 1940. godini.
Fabrika je pogon obezbeđivala putem vlastitog električnog generatora. Raspolagala je sa 12 alatnih mašina. Postojali su sledeći pogoni: mašinska radionica, montažna, namotavačka, kovačka, stolarska, livnica i farbarnica.
Godine 1928. je zabeležen veliki gubitak od 421 027 dinara. To je bila posledica nanaplaćenih računa, smanjenja potražnje i nagoveštaja velike ekonomske krize. Kao posledica toga u 1929. godini je predložena likvidacija, no ona je sprečena i preduzeće će nastaviti sa radom do 1941. godine. Ono se uspešno borilo protiv svih ekonomskih teškoća, nedostatka jeftinih kredita, uvoza stranih proizvoda uz male carine, nemogućnosti snabdevanja kvalitetnim sirovinama, na primer iz Nemačke, posle raskida trgovinskog ugovora dve zemlje u 1933. godini. Period ekonomske krize je prebrođen otpuštanjem jednog broja radnika, skraćivanjem radnog vremena, angažovanjem rezervnog i penzionog fonda u svrhe obrtnog kapitala, a državni organi su od 1931. godine omogućili bescarinski uvoz sirovina koje se ne izrađuju u zemlji.
O proizvodnji 1939. godine saznajemo da je “Sever d.d.” sklopio ugovor sa Generalnom Direkcijom železnica o isporuci zupčanika za lokomotive. Isporuka je kasnila 3 meseca zbog nedostatka sirovina i zbog vojne vežbe na koju su pozvani stručni radnici.[1] Akcije firme plasirane su u tom periodu i na bečku berzu.
Radiće i tokom ratnog perioda pod imenom “Szever, villomosgepgyár r.t.”. Proglašeno je za ratno preduzeće (Hadiüzem) i svoje proizvode isporuičivalo za potrebe vojske. Na skupštini akcionara 21.2.1942. godine akcije su položili: Lajčo Lendvaj (Lendvay) – 1 000 komada, Fabian Bata (Batta) – 500, Mirko Segedi (Szegedi Imre) – 500, Ladislav Ulrajh (Ulreich) – 500, Sima Krunić – 500, Arpad Kovač – 500, Aranka i Ernest Irge – 4 585, što je uz još nekoliko sitnijih akcionara činilo 9 285 komada deonica (od ukupno 10 000). U 1944. godini ogromna većina akcija, 9 200 nalazila se u vlasništvu Katarine Irge koja je od kraja 1944. godine bila i predsednica Upravnog odbora i Aranke Irge.[2] Radeći i u ratnom periodu fabrika je proizvela i isporučila ukupno 492 električna motora.
Ruska vojska je krajem 1944. godine odnele neke mašine iz fabrike, ali će ona nastaviti da radi.
Razvijajući poslovnu saradnju i sa velikim stranim korporacijama, kao Simensom, Krupom i Filipsom, a plasirajući robu na čitavom domaćem tržištu, ali i inostranstvu, poznat je čak izvoz i u SAD, “Sever” je bio najsigurnija karika u lancu grupacije “Ferruma”.
Direktor preduzeća je od 1925. godine bio jedan od akcionara -osnivača, Ernest Irge.[3]
Konfiskacija je obavljena 12.1.1946. godine odlukom Sreskog Narodnog suda – Vp. 1725/1945.[4] a potvrđena odlukom Okružnog narodnog suda K 277/1946. Tom presudom osuđena je i Katarina Irge.
[1]IAS, F:56.12. 661/1939
[2]IAS, F:68. Nac. 374. i dosije fonda F:53.
[3]Ernest Irge (Ûrge) je rođen 1887. godine u mestu Žigar u Čehoslovačkoj. Stradao je 27. 2. 1944. godine?. Mada je u Subotici bio od 1913. godine, tek tokom 1937. godine pokreće postupak za dobijanje jugoslovenskog državljanstva. Supruga mu je bila Irge Katica (r. Kurčak) (Budimpešta 1887 – ?) a ćerka Aranka (Zlata). One će biti naslednice, nekretnina ali deonica “Severa”. Obe su pred ulazak Ruske armije i partizanskih snaga, 9.10.1994. godine pobegle u Mađarsku. Katarina se uskoro vratila u Suboticu, a Aranka je po podacima novih vlasti završila u Nemačkoj. IAS, F:86. K 277/1946
[4] U dosijeu fonda F:53, nalazi se i ta odluka.
više vidi: https://suistorija.wordpress.com/ ;
subotickaistorija 