SALAŠKE ŠKOLE

TATJANA SEGEDINČEV

SALAŠKE ŠKOLE

Širok prašnjavi drum vodio je do oronule zgrade.Oko zgrade se nalazilo veliko dvorište zaraslo u korov i divlji jorgovan. Na zgradi još stoje visoki drveni okviri ostali od prozora. Oblik zgrade govori da se radi o nekadašnjoj salaškoj školi.U pustom prostoru teško se može zamisliti cika dece i strogo ozbiljan učiteljev glas. Do udaljenih školskih zgrada teško se dolazilo za vreme letnjih kiša a naročito zimi. Zbog toga je rad u njima i bio donekle uslovljen vremenskim prilikama, a kontrola viših školskih organa je bila slaba zbog udaljenosti od grada. dica ok

Salaši su bili obeležje Subotice i vojvođanskog podneblja.Intenzivni život na njima krajem XIX i početkom XX veka iziskivao je i obrazovanje i vaspitanje mladih naraštaja koji su živeli na salašima. Ovaj razvoj je rezultirao izgradnjom salaških škola kojih je u okolini Subotice bilo dosta. Seoske i salaške škole u okoloni Subotice su većinom izgrađene krajem XIX veka. Tipski građene ličile su jedna na drugu. Kao i u okolini Subotice, tako i u celoj Vojvodini bilo ih je mnogo. Osnovna materijalna proizvodna snaga u Vojvodini je bila I ostala ravnica. Poljoprivredom se bavilo ili je živelo od nje tri četvrtine stanovništva.Nekada veliki zemljišni posedi nakon I svetskog rata se usitnjavaju donošenjem zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji.

Uspostavljanjem nove države nakon završetka I svetskog rata administrativno-teritorijalni sistem Austro-Ugarske monarhije nastavlja da živi još neko vreme.Od preostalih činovnika iz prethodne države i angažovanjem novih aktivirani su organi administrativno-teritorijalnih jedinica. Školski sistem je takođe nasledio zakone iz prethodnog perioda. Skolska klupa F-022 Ekonomat Mesn sk odb 172-1930 ok

Rad narodnih škola je regulisao zakon donet 19.aprila 1904.godine. Tim je zakonom preciziran zadatak koji je osnovno školstvo trebalo da ispuni, kao i status učitelja i svih onih koji su učestvovali u obrazovno-vaspitnom procesu.Zakon je doživeo izmene i dopune 23.jula 1919.godine.

Nesređeni društveni odnosi i teritorijalno razgraničenje uticali su još neko vreme na rad škola.Naročito će to biti ispoljeno u prvim posleratnim godinama u školama koje su bile udaljene od grada i nalazile su se na okolnim salašima i majurima.

Decembra 1918.godine prestaje delovanje mađarskih školskih organa imenovanjem Mije Mandića za školskog nadzornika u Subotici.Tada je formiran i Školski okrug u Subotici o čemu je Veliki župan grada dr Matijević službeno izvestio mađarskog županijskog školskog nadzornika u Somboru 29. decembra 1918.godine.[1] Vojvodina ulazi u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine. Kao višenacionalna sredina obuhvata najšarolikiji nacionalni sastav u međuratnom periodu.U prvim godinama nakon završetka rata nastavlja se i šaroliki nastavni sistem.Tek u kasnijim godinama (diktature od 1929.) doći će nakon više predloga do uspostavljanja jedinstvenog školskog zakonodavstva za celu zemlju.Nastavni planovi za narodne škole će se izjednačiti.Zakon o narodnim školama je bio objavljen u Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije br.289 od 9.XII 1929.godine. Ovaj zakon je predviđao da nastava postane opšta i obavezna u celoj zemlji.Osnovna škola je trajala četiri godine kao i viša narodna škola.Uvođenjem šestojanuarske diktature 1929.godine teritorija Vojvodine će ući u sastav Dunavske banovine. Tada će se u okviru Kraljevske banske uprave Dunavske banovine u Novom Sadu formirati Prosvetno odelenje. Ministar prosvete je preko banskih uprava koje su činili: banski školski nadzornik, sreski načelnik, sreski školski nadzornik i uprava škole rukovodio vaspitno-prosvetnim procesom. Školskog upravitelja je imala svaka škola i on se birao iz redova učitelja.

Vrhovnu upravu nad svim narodnim školama, zabavištima i drugim prosvetnim ustanovama vršio je Ministar prosvete neposredno ili posredno.Posredno je vršio preko

banskih uprava, odnosno banskih školskih nadzornika, sreskih načelnika, odnosno sreskih školskih nadzornika i preko uprava škola.[2] Sreski načelnici su upravljali školama preko mesnih školskih nadzornika.U delokrug rada nadzornika je dolazilo od 50 do 150 nastavnika, školskih odelenja, zabavišta i drugih prosvetnih ustanova.[3] U Subotici su bila dva Školska nadzorništva.Prvo (I) školsko nadzorništvo koje je obuhvatalo gradske škole i Drugo (II) školsko nadzorništvo koje je obuhvatalo salaške škole.

Nekada veliki zemljišni posedi se usitnjuju sprovođenjem zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Vlasnici zemlje postaju kolonisti, dobrovoljci, optanti.Dolazi do agrarne prenaseljenosti sela. Osim toga Vojvodina postaje zemlja sitnog poseda sa veoma mnogo bezemljaša i agrarne sirotinje. Život na selu je bio težak.Materijalni i društveni položaj sitnih posednika zemlje a pogotovo bezemljaša bio je vrlo loš.Ovakva populacija, mahom agrarne sirotnje je činila osnov porodica sa sela.Deca iz ovih porodica su pohađala seoske i salaške škole.

Karakteristike ovoga perioda su što većina zgrada koje su se koristile kao škole nisu odgovarale svojoj nameni. Često su to bile privatne kuće ili crkvene zgrade.Prostor koji se koristio za učionice je bio skučen, radilo se u poludnevnoj nastavi, odeljenja su bila prenatrpana, najčešće spojena u jedan razred iako su po godinama bili podeljeni u četiri razreda. Škole su bile udaljene prosečno 2-3 kilometra od dečijih domova. Bio je takođe izražen problem sa školskim stanovima.Učitelji su stanovali u istim zgradama gde se nalazila škola. Za korišćenje i stanovanje učiteljima je pripadala jedna do dve prostorije.

Početak rada u struci bio je označen polaganjem zakletve. Učitelji su se zaklinjali sledećim rečima: “Zaklinjem se živim Bogom, da ću sve dužnosti koje mi moje zvanje nalaže, verno i savesno ispunjavati, da ću biti veran Narodnoj upravi za Banat, Bačku i Baranju, i da ću njene naredbe izvršavati, svojim predpostavljenim se pokoravati i zvanične tajne čuvati. Tako mi Bog pomogao.” Izgovorena zakletva označavala je početak učiteljskog radnog veka. Mnogi su karijeru započinjali radom u udaljenim seoskim školama. Broj učitelja 1919.godine u gradskim i salaškim školama je bio različit. U gradu je radilo 57 učitelja a bilo je potrebno 75, dok je na salašima radilo 64 učitelja a bilo je potrebno73. Ministar prosvete odelenje za Bačku, Banat i Baranju, pod brojem 4539/1919 izdaje naredbu svim izdržavaocima škola da počevši od 1.januara 1919. godine izjednače plate svim učiteljima sa platama državnih činovnika. Od 1.jula 1919. godine država preuzima plaćanje nastavnika.[4]

Prve posleratne godine karakteristiše manjak školskog prostora. Osim što je bilo malo adekvatnog prostora, pojedine školske zgrade su bile zaposednute od vojske.Tako u zapisnicima nailazimo podatke da su sve salaške škole počele sa radom tek 1.marta 1920. godine. Do tog vremena je vojska napuštala školske zgrade. Iz izveštaja uprave salaških škola Subotice vidimo da je školske dece za 1919/20. godinu bilo 8386.Od toga je nastavu pohađalo 2616 učenika.[5]

Školske zgrade su bile u lošem stanju. Aleksandar Mikić, školski nadzornik za salaške škole prilikom pregleda istih, daje opasku da pojedine škole nemaju ni najpotrebnija učila kao table, stolove čak ni školske ograde.[6] Aleksandar Mikić je rođen u Titelu, 10.decembra 1882. godine. Završio je Državnu učiteljsku školu u Temišvaru 1901. godine, svedočanstvo o sposobnosti za učitelje je dobio 28.juna 1902. godine. Dopunski ispit je položio u Beogradu 1923. godine. Za stalnog učitelja je postavljen u Opovu od 9.septembra 1901-15.oktobra 1919. godine. Nakon toga je premešten za učitelja u Suboticu – salaška škola Vašarište. Rešenjem Ministarstva prosvete (18. decembra 1920.) postavljen je za privremenog Školskog nadzornika u Subotici od 4. januara 1921. godine. Od 17.aprila 1924. godine je postavljen za privremenog školskog nadzornika Sreza subotičkog sa mađarskim i nemačkim nastavnim jezikom. Radio je u Ženskoj građanskoj školi u Subotici, a zatim kao nastavnik i učitelj u osnovnoj školi. Nadzornik za salaške škole postaje od 1927.godine. Bio je oženjen sa Darinkom Mikić učiteljicom i imao je sina Jovana (Jovan Mikić Spartak) i četiri kćerke.[7] Zbog takvog stanja školskih objekata, Prošireni senat grada Subotice donosi odluku da se o gradskom trošku što pre izvrše barem najnužnije popravke salaških škola obzirom na opšte kulturne interese.

Proces podržavljavanja škola koji je započeo nakon završetka rata je trajao sve do 1921.godine.U Austro-Ugarskoj monarhiji osnovne škole na jezicima nacionalnih manjina su bile verske (crkvene). Ove škole je trebalo podržaviti: najpre narodne (salaške) a zatim sve gradske, osnovne, srednje i stručne škole.

U cilju što bržeg podržavljavanja škola primenjuje se zakon po kome su opštine dužne da daju ogrev za škole i za nastavnike za celu godinu. Naredba se odnosi na salaške i gradske osnovne, srednje i stručne škole. Ova naredba je nailazila na proteste i ulagane su žalbe. Zahvaljujući ovoj naredbi pravljen je i spisak salaških osnovnih škola sa označenjem potrebnog ogreva u tvrdim drvima u kojem se navode sve škole. Tako saznajemo da su 1921.godine radile 63 škole. One su bile sledeće:

Tekući	Škola	Broj	Potreban ogrev u hvatima
broj		odeljenja	za učionice	za nastavu	ukupno
1	Vašarište I	2	6	4	10
2	Bajski vinogradi	2 učionice	8	4	12
3	Đurđin Dulić kraj	1	4	4	8
4	Đurđin Kopilović kraj	1	4	4	8
5	Đurđin Milodanović kraj	1	4	4	8
6	Tvornica veštačkog gnojiva	2	6	4	10
7	Segedinski vinogradi	1	4	4	8
8	Kelebija Čajkaš kraj	1	4	4	8
9	Kelebija Meljkutski put	1	4	4	8
10	Čikerija Bibić kraj	1	4	4	8
11	Čikerija gornja	2	6	4	10
12	Bibichat	2	6	4	10
13	Ludoš centrala	1	4	4	8
14	Ludoš donji	2 učionice	8	4	12
15	Ludoš Nosa	1	4	4	8
16	Ludoš Čurgo	1	4	4	8
17	Šupljak Stari	1	4	4	8
18	Majšanski vinogradi	1	4	4	8
19	Majšanski vinogradi	1	4	4	8
20	Bukvać	1	4	4	8
21	Naćvin Mukić kraj	1	4	4	8
22	Naćvin Vukov kraj	1	4	4	8
23	Naćvin centrala	2	6	4	10
24	Palić	2	6	4	10
25	Bajski put	1	4	4	8
26	Mali Tavankut	1	4	4	8
27	Mirgeš Stari	1	4	4	8
28	Mirgeš Novi	1	4	4	8
29	Čikerija Donja	1	4	4	8
30	Šebešić Bosna	2	6	4	10
31	Tavankut centrala	1	4	4	8
32	Tavankut Zlatni kraj	1	4	4	8
33	Tavankut srednji	1	4	4	8
34	Tavankut Vuković kraj	1	4	4	8
35	Tavankut Crnković kraj	1	4	4	8
36	Tavankut Skenderović kraj	1	4	4	8
37	Tompa Žiroškut	1	4	4	8
38	Tompa Kerešalja	1	4	4	8
39	Tompa Bećar Šor	1	4	4	8
40	Tompa centrala	1	4	4	8
41	Tompa centrala	2	6	4	10
42	Kelebija Heđkežeg	2	6	4	10
43	Kelebija srpski kraj	1	4	4	8
44	Radanovac	1	4	4	8
45	Radanovac Ćiro	1	4	4	8
46	Kevago	1	4	4	8
47	Hajdujaraš	2	6	4	10
48	Vagojaraš	1	4	4	8
49	Kelebija srpska škola	1	4	4	8
50	Vamtelek Kujundžić kraj	1	4	4	8
51	Vamtelek	1	4	4	8
52	Verušić Cvijin kraj	1	4	4	8
53	Verušić Matijević kraj	1	4	4	8
54	Verušić Sudarević kraj	1	4	4	8
55	Verušić Klisa	1	4	4	8
56	Verušić Puzić kraj	1	4	4	8
57	Bikova Stara	1	4	4	8
58	Šupljak Novi	1	4	4	8
59	Šupljk Novi	1	4	4	8
60	Bikova Nova	1	4	4	8
61	Verušić Palivukov kraj	1	4	4	8
62	Vašarište II	2	6	4	10
63	Zobnatica	1	4	4	8

Ukupno 534 9534 hvati

20.juli 1921.godina Nadzornik salaških Škola

Aleksandar Mikić [8]

Velika pažnja prvih posleratnih godina je posvećena učenju “bunjevačko-srpskog” jezika. Na ovome se intenzivno radilo jer tokom 1919/1920.školske godine od postojeće 63 salaške škole na teritoriji Subotice, 47 učitelja nije vladalo bunjevačko-srpskim jezikom. Osim učitelja i đaci su po raspisu Ministarstva prosvete od 28. X 1920.godine od III razreda osnovne škole bili dužni da uče srpsko-hrvatski jezik ukoliko im to nije bio maternji.Tako su se učenici Mojsijeve veroispovesti, pošto su govorili jezikom drugih narodnosti, spajali gde je to bilo moguće sa drugim učenicima.[9]

Jedan od problema sa kojim su se suočavali učitelji, pa i školski nadzornici u celom međuratnom periodu, je bio kako privoleti decu da redovno pohađaju nastavu. Školski nadzornik za salaške škole Aleksandar Mikić pokušava opominjanjem i kažnjavanjem da prisili roditelje i gazde kod kojih su radili roditelji, pa i deca. Decu doraslu za pohađanje škole, često povremeno ili nikako nisu slali u školu.Ovo je posebno bilo izraženo u proleće za izvođenja poljskih radova.U proleće je osim poljskih radova trebalo čuvati prasiće, patke i živinu, a ovo je najčešće poveravano deci.Period kada je bio potreban najveći zamah u učenju zamenjivan je radom u polju.[10] Pa ipak sam školski program je u svom godišnjem kalendaru predviđao prekid nastave u toku poljskih radova.Mesni školski odbori odredili su prekid školske nastave za vreme branja kukuruza i to od 12. do 19. septembra.U onim školama koje su se nalazile na područjima gde su preovladavali vinogradi, berba grožđa je trajala 4 dana od 1. do 4. oktobra.[11]

Uslovi u kojima su deca učila su bili loši. Udaljena škole, poludnevna nastava, male zagušljive i slabo osvetljene učionice koje su zbog oskudice ogreva, zimi najčešće bile hladne a ponegde i vlažne. Mnogi učitelji su se zbog toga žalili višim instancama ali su se njihovi zahtevi teško rešavali .Kakva je bila situacija u školstvu najbolje možemo zaključiti iz učiteljskih pisama. Tako je 1925. godine učitelj Ivan Kujundžić pisao II školskom nadzorništvu u Subotici predlog o uvođenju poludnevne nastave. Opisujući situaciju on navodi: “Želja da se posle 2-3 časnog učenja dade duži odmor idealna je, i baš stoga trebalo bi joj udovoljiti. Ali kako će se to učiniti, kad dica idu posle nastave svojim kućama, koje su daleko od škole. Time bi se postiglo to da dicu ne zamaramo u školi ali će ta dica ipak biti zamarana idući kući i vraćajući se opet u školu. Umesto da se deca odmaraju a posle odmaranja da se spremaju za posle podne, ona će provesti ono nekoliko časova u hodanju, jedenju i varenju. Bolje je dakle malo na duže vrime zaustaviti dicu u školi, nego radi udovoljenja jedne ideje žrtvovati jednu drugu, koja nije ni malo važnija od one prve. Ovo je gledište – naravno samo u najglavnijim crtama – šk.. lekara. Isto to iskustvo imaju i učitelji – ce, koji su pozvani i na to udovoljili koliko je to moguće željama roditelja, socijalnim, ekonomskim a i zdravstvenim.Opće je poznata činjenica, da ovu školu pohađaju deca mahom siromašna i roditelja zemljoradnika.Ovaj narod se bavi sa velikom intenzivnošću zemljoradnjom i prilike ekonomske su ovde take i opstanak cile porodice je takav, da zahteva saradnju skoro sviju članova familije.Učiteljstvo sa gledišta školovanja mora da žali ovako stanje, ali ljubav prema ovako radnom narodu treba da ga goni da traži puteve, kako bi našao načina da udovolji kako zakonima tako i željama naroda. Uvođenjem celodnevne nastave ovo i uopće subotičko učiteljstvo dovedeno u težak položaj. Svi mi želimo da udovoljimo šk zakonima pa prema tome mi prijavljujemo roditelje, koji ne šalju svoju dicu redovno u školu. Ali svi mi znamo, da je krajnja nužda i nezdravo stanje, ako se kaznama tira narod, da poštuje zakone.I u misto, da narod zavoli zakone, on se otuđuje od njega.Pa kad se uvođenjem poludnevne nastave dade prilika – među ostalim – da roditelji mogu upotrebljavati svoju dicu, onda triba da ozbiljno nastojimo i da im izađemo u susret. Kad učiteljstvo dobije dozvolu za poludnevnu nastavu, ono će imati a i upotrebiće prilike, da objasni roditeljima, da je vođstvo učiteljstva izašlo u susret radnom i marljivom narodu i daje zgodu da dica pomažu svojim roditeljima, ali ujedno ih i opominje na vršenje zakonske dužnosti, da dicu poludnevno redovno šalju u školu.” [12]

Da se situacija u školama nije popravila ni nakon deset godina svedoče i druga

pisma učitelja takođe upućena višim institucijama radi poboljšanja stanja u školama.Učitelj Državne osnovne škole Majšanski vinogradi Geza Temunović pišući ekonomatu Mesnog školskog odbora navodi sledeće:” Potpisani učtivo molim zbog zdravstvenih razloga Naslov, da u školi broj 3.”Kosovo” na Majšanskom putu, izvoli pregledati hodnik, kao što je to učinjeno i u drugim školama, kao na primer u šk. br.4.Pošto isti hodnik služi za ulaz u razred i za ulaz u učiteljev stan i sav taj smrad i pokvaren vazduh što ga načini 80 učenika u razredu, ulazi i u učiteljski stan; a pošto ja imam i svoje dečke a i moje zdravlje nije baš u najboljem stanju, što mogu dokazati sa lekarskim uverenjem a mislim da je poznato i g.Ekonomu, ponovo molim Naslov, da mi se hodnik pregradi.Pozivam se i na g.šk. nadzornika, Aleksandra A Mikića, koji je prilikom inšpekcije 7.VI t.g. na ovo mene upozorio i rekao da napišem molbu g.Ekonomu u pogledu ove stvari.”[13] Iz napisanog zaključujemo da je teška situacija pogađala kako đake tako i učitelje i njihove porodice smeštene u samim školama. Pitanje učiteljskih stanova je bilo mnogo teže za rešavanje od pitanja školskih zgrada. Na selima se nisu mogli graditi stanovi za učitelje, pa su tako stanovi za učitelje bili retki. U godinama ekonomske krize opštine su uskraćivale plaćanje učiteljima dodatke za stanarinu, pa se njihov težak položaj još više pogoršavao.Gore naveden primer najbolji je pokazatelj takve situacije.

Iz izveštaja školskih nadzornika zaključujemo da je opremljenost škola bila više nego loša. Neadekvatan školski nameštaj, male učionice i siromašan školski pribor srećemo u većini škola. Dešavalo se da učitelji sami kupuju kredu i prave neophodna nastavna sredstva.[14] Usled velike štednje koje je država sprovodila, u okviru racionalizacije novčanih izdataka koji su izdvajani za prosvetu, sami učitelji su bili prinuđeni da iz svojih sredstava izdvajaju novac u cilju poboljšanja položaja u školama. Tako su u cilju sprovođenja redovnog toka nastave davali svoj novac za nabavku ili pilanje drva. Nekada je taj novac država vraćala nazad. Tako je školski nadzornik Aleksandar Mikić uputio Senatu grada Subotice molbu da se senatskom odlukom uputi blagajni Subotice odluka da se isplati novac koji su učitelji dali od svojih sredstava za pilanje drva januara meseca 1929.godine. U datoj tabeli navodi se učitelj, škola, količina drva u hvatima i svota novca izražena u krunama. Novac dobijaju učitelji :

Lajčo Dudaš Radanovac 2 hvata k. 300

2. Etelka Nemet Majšanski vinogradi 2 hvata k. 320

3. Roza Kubatović Majšanski vinogradi 2 hvata k. 320

4. Nikola Rašpica Mala Bosna 2 hvata k. 320

5. Đorđe Mutić Mirgeš Stara 2 hvata k. 320

6. Franjo Černuš Halaški vinogradi 4 hvata k. 640

7. Andrija Stipić Kelebija 4 hvata k. 640

8. Darinka Mikić Mali Bajmok 2 hvata k. 320

9. Jelena Balaž Piri Segedinski vinogradi 2 hvata k. 320

10. Marija Lešić Segedinski vinogradi 2 hvata k. 320

11. Gordana Bogunović Vamtelek 2 hvata k. 320

12. Ud. Dr Geze Vali Palić 3 m k. 120

13. Terezija Slifka Mütrágyagyár (“Zorka”) 2 hvata k. 320

14. Ana Šaroi Tompa Kerežalja 2 hvata k. 320

15. Žarko Kolarić Verušić Palivukov kraj 2 hvata k. 320

16. Novak Radonić Bikovo 2 hvata k. 320

17. Ivan Turato Donja Čikerija 2 hvata k. 320

18. Marijan Bogović Verušić Puzić kraj 2 hvata k. 320

19. Većeslav Omahen Zlatni kraj 2 hvata k. 320

20. Kovač Majnerić Marga Mali Bajmok 2 hvata k. 320

21. Josip Kadar Tompa 4 hvata k. 640

22. Jovan Bačić Tompa 6 hvata k. 960

23. Mirko Silađi Hajdujaraš 6 hvati k. 960

_________

ukupno 9380 kruna

Spisak je načinjen u Subotici 29.januara 1921.godine.[15]

Škole koje su se nalazile na teritoriji Dunavske banovine (nastala nakon uvođenja šestojanuarske diktature 1929.godine) su bile prosečno dobre u odnosu na ostale delove tadašnje države.[16] Međutim zbog povećanja agrarne populacije nakon sprovođenja Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, one nisu bile dovoljne. Ukazala se potreba za izgradnjom novih školskih objekata. Mimo toga mnoge škole su bile u vlasništvu crkve.”U severnim delovima Dunavske banovine deo školskih zgrada bio je (po gruntovnici) u vlasništvu crkava (529 zgrada je vlasništvo Rimokatoličke crkve)…”[17] Da bi se izbeglo uplitanje crkve u kadrovsku politiku škola trebalo je izgraditi nove školske objekte. Problem su predstavljala sredstva koja je trebalo obezbediti. Sledeći kulturnu politiku koja je dosta radila na podizanju nivoa prosvete, država je nastojala da podigne što više školskih objekata. U tom nastojanju Ministarstvo prosvete je zaduživalo opštine da rade na podizanju škola. Opštine su trebale da obezbede sredstva uz pomoć države. Izgradnjom novih škola se pokušavala prevazići velika kulturna zaostalost sa kojom se suočavala državna vlast.

Česti izveštaji školskih nadzornika ukazivali su na potrebu izgradnje novih salaških škola.Nadzornik salaških škola Aleksandar Mikić pišući upravi Okružnog školskog odbora daje pregled situacije u školama.Tako za školu u Žedniku kaže:”U Žedniku se nalazi samo jedna učionica. Pre podne u istoj učionici poučavaju se preko 100 srpsko-bunjevačkih učenika, a posle podne do 70 mađarskih.U istom kraju oko 50 školom obaveznih učenika ne pohađaju školu zbog toga, što u učionici nema mesta.U sledećim školama su iste okolnosti: Vašarište I, Vašarište II, Palić, Mala Bosna, Đurđin Milodanovićev kraj, Bibichat.U svim tim školama učionice su zauzete od 7 i 30 časova do u veče 5 i 30 časova. Jedno odelenje izlazi, drugo već ulazi. Vetrenje, čišćenje u istim učionicama je prosto nemoguće, te su iste bile, a i bit će gnezdo zaraznih bolesti. U spomenutim školama se produžne škole održavaju nedeljom pre podne, a o analfabetskim tečajevima i kulturnim predavanjima, zbog navedenih uzroka ni spomena ne može biti.”[18]

U okolini Subotice imamo primer podizanja osnovne škole na dobrovoljačkoj koloniji u Zobnatici. Za školske zgrade u ovakvim novim naseljima koja su imala kulturnu i nacionalnu misiju u nacionalno mešovitim sredinama, obično nije bilo dovoljno sredstava. Uz pomoć opština obezbeđivana su novčana sredstva.Ministarstvo prosvete Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca odlukom od 20.marta 1924.godine daje odobrenje da se otvori jedno odelenje osnovne škole na Zobnatici sa srpskim nastavnim jezikom. Najpre je Okružni školski odbor raspisivao licitaciju za zidanje nove osnovne škole. Propisno obeležene ponude (sa taksom od 100 dinara) u zatvorenim i zapečaćenim kovertama trebalo je predati ekonomatu Okružnog školskog odbora.Kancelarije Školskog nadzorništva su se nalazile u Gradskoj kući na drugom spratu. Rok za predaju molbi za konkurs je bio 11.april 1925.godine pre podne do 10 sati. Na koverti je trebalo staviti natpis:”Ponuda za zidanje nove osnovne škole u Zobnatici”. U zapisniku od 11.aprila 1925. u gradskom Inžinjerskom uredu otvorena je ponuda za zidanje nove škole.Prispelo je svega šest ponuda. Pre otvaranja koverata Stefan Kladek, Lajčo Gršić i Koloman Vidaković, Desider Berkeš i Stipan Kladek primećuju da u smislu odluke br. 9246/1924. Senata grada Subotice na temelju naređenja Ministarstva građevina br 34933/1923. na konkurs se mogu pustiti samo oni preduzimači koji imaju uverenje Ministarstva građevina odnosno preduzimačko pravo. Lajčo Gršić još primećuje da se konstatuje da li je svaki preduzimač platio porez. Konstatovano je da sledeći ponuđači imaju uverenja da su platili porez: Lajčo Gršić, Koloman Vidaković, Stipan Kladek. Potom su otvorene sledeće ponude u kojima oni nude:

Dezider Berkeš za sve radove sa ukupnom svotom od 376,391 dinar gde je uračunat 1% popusta;
Stevan Kladek i drug sa ukupnom svotom od 396,838 dinara
Koloman Vidaković za sve radove sa ukupnom svotom od 338,558 dinara
Lojzija Gršić i sin za sve radove sa ukupnom svotom od 365,394 sa 2% popusta.Kao kauciju je položio uložnu knjižicu Gradske štedionice br.700 u vrednosti od 19000 dinara.
Stipan Kladek za sve radove sa ukupnom svotom od 394,853 dinara
Kraus i Krmpotić za sve radove sa ukupnom svotom 314677 dinara

Na osnovu izvoda iz zapisnika Okružnog školskog odbora od 18.aprila 1925.godine saznajemo da su celokupni radovi oko zidanja škole povereni preduzimaču Kolomanu Vidakoviću iz Subotice.[19]

Okružni školski odbor u Subotici 27.maja 1925. uputio je Ministarstvu prosvete u Beogradu nacrt i proračun za podizanje nove Školske zgrade na dobrovoljačkoj koloniji u Zobnatici.Na molbu dobio je odbor od Ministarstva građevina predstavku upućenu na Ministarstvo prosvete u kojoj se preporučuje reduciranje predviđene i već određene svote, kao i potrebu održanja licitacije kod Građevinske sekcije u Somboru.Osim toga učinjene su i neke izmene na samom planu.Elaborat za zidanje nove osnovne škole sa revidiranim predračunom iznosio je 366.632 dinara.Ovaj elaborat je sačinio Školski ekonomat grada Subotice, kako bi se skratilo vreme prepiske, jer je bilo bitno što pre započeti sa izgradnjom škole.[20] Objekat se sastojao od škole sa stanom učitelja, sporedne zgrade, svinjca, bunara, nužnika, mesta za dogradnju druge dvorane i ograde.

O gradnji škole je sačuvan dnevnik. Dnevnik je vođen od 19. maja do 12. novembra 1925.godine.Najbolji prikaz radova na izgradnji daju njegovi tekstovi. Tako je napisano:

“Predmet:produženje termina za izvršenje radova oko zidanja nove škole u dobrovoljačkoj naseobini u Zobnatici. Potpisani stručnjaci ustanovismo, da zidovi i malterisanje usled kišovitog vremena nisu se u dovoljnoj meri isušili, da bi se mogla vrata, prozorska krila i drveni patos namestiti.Zato bi trebalo termin za izvršenje radova produžiti do 30.septembra 1925. Potpisani šk. nadzornik, kao predstavnik školske vlasti, pristajem na ovo produženje. Stoga predlažemo Okr.šk.odboru, da produženje termina za izvršenje radova oko zidanja nove škole u Zobnatici dozvoli. Pročitano: potpisano”[21]

Zapisnik je pisan u Zobnatici 14.avgusta 1925.godine, a potpisali su ga inženjer školski ekonom Franja Frolih (Frölich), gradski inženjer i školski nadzornik Radomir Vujić. Ne znamo tačno kada je škola počela sa radom, ali u dnevniku se navodi da se zgrada od preduzimača Kolomana Vidakovića mogla preuzeti 10.novembra 1925. godine. Učitelj je preuzeo ključeve 12 .novembra 1925.godine. Procedura za podizanje ostalih škola koje su nastale u ovom periodu je bila ista.

Tokom 1926.godine gradila se škola na pustari u Tavankutu. Škola je trebalo da se gradi na posedu koji je imala žandarmerijska stanica. Javna licitacija za izvođače radova je izvršena 25.avgusta 1926.godine. Celokupni radovi oko zidanja nove državne osnovne škole su povereni najjeftinijem nudiocu – firmi Josifa Besedeša u Subotici.Ukupna svota je iznosila 239 099 dinara, a išla je na teret stavke “zidanje nove osnovne škole” u budžetu Okružnog školskog odbora za 1926.godinu.U tekućoj godini predviđeno je izvršenje radova u iznosu od 200 000 dinara. Ostali radovi trebali su da se sprovedu u toku 1927. godine. Osim toga naloženo je ekonomu da izradi planove za dozidanje prostorija gde će se smestiti tuševi za školsku decu.

Osim ove dve škole sačuvani su projekti za građenje još nekoliko salaških škola.Tako su sačuvani projekti škola na dobrovoljačkoj koloniji u Malom Beogradu koja se nalazila na 23. kilometru Topolskog druma iz 1929.godine; projekat za zidanje učiteljskog stana i prepravku školske zgrade u državnoj osnovnoj školi broj 53 “Arsenije Čarnojević” na Kelebiji. Projekat je od 21.aprila 1927.godine a potpisali su ga školski ekonom inženjer Franjo Frolih (Frölich) i Koloman Vidaković, ovlašteni graditelj subotički; Okružni školski odbor grada Subotice na sednici 1.aprila 1924.godine doneo je rešenje za zidanje nove osnovne škole u Žedniku. Posao je poveren preduzimaču Alojziji Gršiću i sinu u Subotici sa celokupnom svotom u iznosu od 337.110 dinara na temelju održane javne licitacije.Iz međuratnog perioda potiče i nacrt za obračunavanje i izvršavanje radova u školi broj 13 na Hajdukovu od 20. jula 1931.godine, kao i nacrt za novu školu u koloniji u Karađorđevu od 21. novembra 1933.godine.

Projekti sa tehničkim proračunima novih osnovnih škola i učiteljskih stanova pravljeni su po propisima Zakona o narodnim školama i Zakona o zdravstvenoj zaštiti učenika. Pri izboru zamljišta pored uputstva i Zakona o narodnim školama trebalo je izraditi i opštu situaciju u katastarskoj razmeri koja je trebalo da obuhvati najbližu okolinu zgrade i njen položaj prema crkvi, opštinskoj sudnici, javnim lokalima, zatim zasebnu situaciju 1:500 na kojoj su se označavale strane sveta, sam školski prostor, susedi i osnova novoprojektovane zgrade i eventualno drugih novih zgrada.[22] Pri projektovanju same školske zgrade elaborat je morao da sadrži planove zgrade u razmeri 1:100:

osnovu temena (podruma, suterena)
osnovu prizemlja i svakog sprata
podužni i poprečni presek
glavni izgled i jedan od sporednih i
sve sporedne detalje.

Trebalo je projektovati zgradu prema uslovima Zakona o zdravstvenoj zaštiti učenika t.j. učionice u veličini 8,5 do 9 m dužine i širine 6-6,5 m, hodnik širine 3 m. Kancelarija je trebalo da bude veličine prema broju učionica.Učionice su trebale biti okrenute jugoistoku ili približno tom pravcu. Visina učionice trebala je da bude 4 metra. Učiteljski stan je trebao da ima: podrum u veličini od 12 do 20 m, pokriven ulaz, predsoblje u veličini od 16 m, dve sobe – svaka od 20-25 m i kuhinju od 12 m i sve nuzgredne prostorije, kao i stepenice za tavan i podrum.

Član 29. Zakona o školama predviđa da se barem na dve učionice predvidi stan za učitelja. Elaboratu se uvek priključivala analiza cena za sve radove i tehnički izveštaj o načinu gradnje, vrsti materijala. Kod režijskih radova bilo je potrebno formirati komisiju od tri člana od kojih je jedan trebao da bude građevinsko i stručno lice.Ovo uputstvo je bilo po naredbi bana Dunavske banovine a datira iz novembra 1935.godine.

Nakon ujedinjenja nastaje jedinstvena državna teritorija, međutim zadržava se više prosvetno-pravnih područja.Na teritoriji Vojvodine egzistira stari Zakon o narodnim školama iz 1904.godine. Od prvih dana života nove države vidljivi su pokušaji usklađivanja i izjednačavanja nastave i nastavnih planova za narodnu školu. Prvi jedinstven nastavni plan i program za sve osnovne škole u državi je donet 9.avgusta 1926.godine.[23] Nakon toga dolazi do ujednjačavanja nastavnih programa.U sačuvanim spisima je uočljiva tendencija previranja i modernizacije, napuštanja starih metoda rada i vaspitanja.Takođe su uočljivi česti proglasi i uputstva koja su stizala od strane Ministarstva prosvete.Uputstva su se odnosila na rad u školama, nastavu, nastavne jedinice, školske praznike, školsku slavu, raspored časova u školama.U celom međuratnom periodu ideološka strana prosvetene delatnosti je stajala iznad obrazovne i vaspitne.Nastava je bila opša i obavezna za svu decu.Osnovna škola je trajala četiri godine kao i Viša narodna škola.

Svim nadzornicima salaških škola 1921.godine dostavljeno je naređenje Ministarstva prosvete o održavanju nastavničkih časova i o praznicima. U ovom propisu se naglašava da je on donet u cilju postizanja jednoobrazovnosti i jednakosti održavanja časova u celoj Kraljevini, kao i verskoj ravnopravnosti. Tako je upis u školu počinjao 1. septembra a nastava je počinjala 7. septembra.Božićni i Uskršnji praznici su se održavali:

a) za učenike pravoslavne vere od Tucindana do Nove godine i od Velikog četvrtka do Tomine nedelje

b) za škole sa učenicima rimokatoličke vere prema rimokatoličkom Božiću i Uskrsu

c) za škole u kojima ni jedne vere učenici nisu u većini postupalo se po posebnom predlogu direktora koji se odobravao prema mesnim prilikama.

Takođe su se praznovale sve nedelje za vreme trajanja nastave kao i: Sv.Ćirilo i Metodije, Vidovdan, pravoslavni Petrovdan. U školama sa učenicima pravoslavne vere: pravoslavna Nova godina, Bogojavljanje, Sveti Sava, Blagovesti, Đurđev dan, Spasov dan, drugi dan Duhova, Preobraženje, Velika Gospojina, Dmitrov dan, Sveti Nikola i dani pričešća.[24] U školama sa učenicima rimokatoličke vere:Božić sa božićnim odmorom do Nove godine (Obrezavanje Hristovo, Bogojavljanje), Spasovo, Telovo, Bezgrešno začeće Sv.Bogorodice, Velika Gospojina, Sveti Josip, Sveti apostoli Petar i Pavle, Svi Sveti i dani pričešća.[25] Za ostale učenike važile su posebne odredbe o verskim praznicima.[26] Za školsku slavu je određen dan Svetog Save (27.januara) koji se proslavljao u svim školama.Tada su se održavali koncerti, priredbe i zabave.

U celom međuratnom periodu ideološki momenat je bio dominantan. Vaspitanje školske dece u nacionalnom pravcu je bilo ispred opšteg vaspitanja i obrazovanja.U mnogim proglasima i naredbama nailazimo na uputstva koja govore o radu na nacionalnom upoznavanju i zbližavanju pojedinih delova naroda koji su živeli razdvojeni pod različitim uticajima. Ovakva razdvojenost je bila u direktnoj suprotnosti sa tadašnjim državnim interesom novonastale države i pravilnoga razvijanja građanske svesti i solidarnosti. Tako je naročito važno bilo držati predavanje iz zemljopisa i narodne istorije. Iz zemljopisa je trebalo deci izložiti lekcije o naseljavanju Balkanskog poluostrva, o uticajima drugih naroda kao i o pokušajuma ujedinjenja.Iz nacionalne istorije dominantna su bila predavanja o Karađorđu, i srpskom ustanku, Balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu. Istorija sa narodnim jezikom i geografijom otadžbine su bili glavni nastavni predmeti.Zakon o narodnim školama koji je donet 5.decembra 1926.godine posebno je propagirao ovu grupu predmeta.Od I – IV razreda bili su zastupljeni sledeći predmeti: Račun, čitanje, gramatika, pevanje, crtanje, piso-čitanje, lepo pisanje, pisanje, veronauka, pisanje i čitanje ćirilicom, pisanje i čitanje bunjevački, ručna veština, zemljopis, gimnastika i igra.Deca su išla u školu i subotom.U jednoj učionici se u većini škola nalazilo četiri razreda.Učitelji su u isto vreme predavali i nadzirali rad iz više nastavnih jedinica. O tome najbolje govore sačuvani rasporedi časova iz više salaških škola. Navedeni su primeri gde se nastava održavala samo u jednom razredu, i gde se nastava odvijala u isto vreme od prvog do četvrtog razreda.[27] Oni su sledeći:

RASPORED ČASOVA

ZA I RAZRED BUNJEVAČKE DRŽAVNE OSNOVNE SALAŠKE ŠKOLE U SUBOTICI VAŠARIŠTE II ZA 1919/20.ŠKOLSKU GODINU

Časovi	Ponedeljak	Utorak	Sreda	Četvrtak	Petak	Subota	Nastavni predmeti	Broj sedm. časova
8-9	Račun		Račun		Račun
9-10	Pisanje i čitanje		Pisanje i čitanje		Pisanje i čitanje		Nauka vere	2
10-11	Vežb.u govoru i mišljenju		Vežb. u govoru i mišljenju		Vežb. u govoru i mišljenju		Bunjevački jezik	11
11-12	Vežbanje u pisanju		Vež. u govoru i mišljenju		Vežbanje u pisanju		Račun	6
12-12,30	Pevanje		Pevanje		Pevanje		Vežbanje u govoru i mišljenju	3/30
1-2		Nauka vere		Nauka vere		Račun	Crtanje	2
2-3		Račun		Račun		Pisanje i čitanje	Pevanje	1/30
3-4		Pisanje i čitanje		Pisanje i čitanje		Vežbanje u pisanje	Telesna vežbanja	1
4-5		Crtanje		Vežbanje u pisanju		Crtanje	Svega	27
5-5/30		Telesna vežbanja		Vežbanje u gov. i mišljenju		Telesna vežbanja

RASPORED ČASOVA

ZA II RAZRED BUNJEVAČKE DRŽAVNE SALAŠKE OSNOVNE ŠKOLE U SUBOTICI VAŠARIŠTE II ZA 1919/20. ŠKOLSKU GODINU

Časovi	Ponedeljak	Utorak	Sreda	Četvrtak	Petak	Subota	Nastavni predmeti	Broj sedm. časova
8-9		Račun		Račun		Račun
9-10		Čitanje		Čitanje		Čitanje	Nauka vere	2
10-11		Pismeni sastavi		Pismeni sastavi		Pismeni sastavi	Bunjevački jez.	11
11-12		Vežb. u govoru i mišljenju		Vežb. u govoru i mišljenju		Vežb. u govoru i mišljenju	Račun	6
12-12/30		Pevanje		Pevanje		Pevanje	Vežb. u govoru i mišljenju	3/30
1 -2	Račun		Nauka vere		Nauka vere		Crtanje	2
2-3	Čitanje		Račun		Račun		Pevanje	1/30
3-4	Vežbanje u pisanju		Čitanje		Čitanje		Telesno vežb.	1
4-5	Crtanje		Krasnopis		Crtanje		Svega	27
5-5/30	Vežb, u govoru i mišljenju		Telesna vežbanja

Darinka Mikić rođ. Alimpić, učiteljica

RASPORED ČASOVA ZA I RAZRED OSNOVNE ŠKOLE

	1-2	2-3	3-4
Ponedeljak	Račun	Čitanje sa pisanjem	Očigledna nastava
Utorak	Čitanje sa pisanjem	Veronauka	Račun
Sreda	Račun	Očigledna nastava	Čitanje sa pisanjem
Četvrtak	Račun	Čitanje sa pisanjem	Gramatika
Petak	Račun	Čitanje sa pisanjem	Crtanje
Subota	Čitanje sa pisanjem	Očigledna nastava	Pevanje

U Tompi 10.III 1920. Milica Bačić rođ. Agr drž.učiteljica

RASPORED ČASOVA

ZA II, III i IV RAZRED OSNOVNE ŠKOLE

		8-9	9-10	10-11		11-12
	II	Račun	Vež. u pisanju		Bunjev. govor		Vežbanje u pisanju
Ponedeljak	III	Pazi	Račun		Vežb u srpskom		Bunjevački govor
	IV	Vež. u bunjev.pis.	Račun		pisanju		“
	II	Bunjevački govor	Vežbanje u pisanju		“		“
Utorak	III	“	Zemljopis		Račun		Veronauka
	IV	“	“		“		“
	II	Račun	Vežb. u računu		Bunjevačko		“
Sreda	III	pazi	Srepski jezik		čitanje i		Gimnastika
	IV	Vež. u bunj. pisa.	“		pisanje		“
	II	Bunjevački	Vežb. u pisanju		Vežb. u pisanju		Crtanje
Četvrtak	III	govor	Račun		Zemljopis		“
	IV	“	“		“		“
	II	Račun	Vežb i računu		Vežb. u pisanju		“
Petak	III	Srpsko	Srpski		Račun		Pevanje
	IV	pisanje	jezik		“		“
	II	Vežb. u pisanju	Vežb. u pisanju		Pisanje		Krasno
Subota	III	Račun	Bunjevačka		Zemljopis		pismo
	IV	“	gramatika		“

14 učenika

Tompa, 10.III 920.god Jovan J. Bači drž.učitelj

Učitelji osnovnih narodnih škola su morali imati završenu državnu učiteljsku školu. Obavezno je bilo polaganje stručnog ispita, a nakon toga se stupalo u stalnu službu. Prilikom stupanja u službu polagala se zakletva.Osim rada u školama učitelji su imali značajnu ulogu i u narodnom prosvećivanju.Posebno je značajan bio njihov rad u seoskim sredinama. Ovde je bio značajan njihov rad u pogledu širenja kulture, pismenosti, svakodnevnih praktičnih uputstava i zdravstvenog prosvećivanja.U seoskim sredinama su često držali predavanja prema potrebama toga mesta i te sredine.Teme su bile različite:kuća, mati i odojče, nega dece, higijenski život, đačko zdravlje, hrana, štetnost od upotrebe alkoholnih pića, čistota, voda, fizičko vaspitanje, nasleđene bolesti, odeća, higijena sela, narodno lečenje, o društvu, o državi, o proizvodnji povrća, o sejanju, gajenju živine i slično.Učitelji na selu su još radili i na osnivanju i otvaranju seoskih biblioteka i knjižnica.U uslovima gde se malo ili nikako čitalo ovo je bio važan zadatak.

Po Zakonu o narodnim školama učitelj je mogao biti premešten, otpušten i penzionisan. Ipak mnoge seoske i salaške škole su teško nalazile stalne učitelje. Udaljenost od grada, loši uslovi stanovanja i rada, materijalna situacija su uticale na njihov položaj. Kulturni napredak i razvoj teško je dopirao do salaških škola.Centralne ličnosti i nosioci napretka u ovim sredinama su bili baš učitelji koji su opterećeni ličnim problemima i snalaženju u seoskim sredinama nekad su zanemarivali svoj prosvetni zadatak. Dešavalo se da je Ministarstvo prosvete često u tom cilju intervenisalo. Naglašava se da priličan broj učitelja, naročito mlađih ne posvećuje dovoljno vremena školskom radu već često odsustvuje i rešava privatne poslove van svog mesta, pa je zbog toga uspeh u nastavi slab i nepotpun, a zbog neredovnih predavanja veliki broj đaka ne pohađa školu. Ovakve slučajeve je trebao da sankcioniše školski nadzornik dotičnog reona.Sve ovo je naravno uticalo i na kvalitet nastave na selu.

Najbolje podatke o učiteljima dobijamo iz zvaničnih iskaza i izveštaja. Iskaz o učiteljima i učiteljicama iz 1921.godine daje nam podatke kao što su: redni broj, škola, udaljenost od sreskog mesta u kilometrima, broj odelenja, za koliko učitelja ima stan, muška ili ženska škola, razredi i odelenja, broj đaka, ime i prezime nastavnika, koje je vrste učitelj, je li upravitelj škole, bračno stanje, broj dece, duže odsustvo, kad je prvi put postavljen, kad je postavljen u to mesto, odakle je došao, kad je razrešen, gde je premešten, godišnja plata i dodatak u dinarima, dnevnica i napomena.[28] Naprimer:

14.

Ludaš 222 a Centrala

12,5 km., 1 odelenje, 1 stan, mešovita škola, I-IV razred, 62 učenika, učitelj Nikola Vratan, stalni učitelj, ženjen, 1 dete, prvi put je postavljen 1.februara 1918., postavljen u to mesto 1.oktobra 1919., došao iz Titela, godišnja plata dodatak 2400 dinara, dnevnica 21 dinar.

40.

Pošta 211

Bećarski kraj,

13 km., 1 odelenje, 1 stan, mešovita škola, I-IV razreda, 100 učenika, učiteljica Gizela Bajer, stalna učiteljica, neudata, prvi put je postavljena 11.oktobra 1910, postavljena u to mesto 11.oktobra 1910, godišnja plata 3300 dinara, dnevnica 16 dinara.[29]

Najjasniju sliku situacije u školstvu, školama, položaju đaka, položaju učitelja kao i o njihovom životu, dobijamo iz mnogobrojnih molbi i predstavki koje su upućivane višim školskim instancama. Teške posleratne godine i siromašan život posebno je bio izražen na udaljenim salašima. Ova pisma nam daju najverniju sliku stanja. Tako učitelj Ivan Turato 1921.godine pokušava da dobije premeštaj iz salaške škole u Donjoj Čikeriji na salaš Mali Tavankut. U iskazu o učiteljima vodi se pod brojem 30 kao škola Šebešić 501 a, Čikerija donja, udaljena 18 km. od sreskog mesta, 1 odelenje, 1 učiteljski stan, II razreda sa 39 dece, učitelj Ivan Turato, privremeni učitelj, neženjen, prvi put je postavljen 16.novembra 1916., u to mesto je postavljen 1.oktobra 1919., begunac iz Istre sa godišnjom platom od 2400 i dnevnicom od 15 dinara.Opisujući svoju situaciju on kaže:

” a) Službujem već od 13 og novembra 1919 god. na ovom salašu koji je jedan između najgorih subotičkih salaša.Udaljen je od grada 15 km; a do najbliže željezničke stanice 8 km.Ljudi su svi siroti na tuđoj zemlji, pa si ja od njih ne mogu dobiti niti najnužnijih i po pristojan život potrebnih stvari./:moj krevet jesu dve klupe, vrata od zahoda, slamnjača i jedan pokrivač.Drugog nameštaja ni nemam./ Od svoje kuće ne mogu si ništa nabaviti, jer sam ja begunac iz Istre, koju napustih pred talijanskim zulumima i terorom.

b) Upisane dece imam 39 oro /:od koji je jedan dečak luckast:/ dakle ispod minimuma na što mora brojati jedna škola.Polazak ne redovit jer ljudi čim nastupe lepša vremena upotrebljuju decu za čuvanje domaćih životinja.Za primer navađam lanjske šk. god. imao sam 26 oro upisane dece od kojih je samo 7oro redovito pohađalo školu do konca šk.god.
c) u Malom Tavankutu nije davno bilo škole, pa su me tamošnji seljaci zamolili da pitam premeštaj, a oni će mi dati najpotrebniji nameštaj, kao krevet, što i drugo.
d) Mali Tavankut je udaljen od grada 8 km.pa bih ja i po ružnu vremenu mogao doći na učiteljske sednice.U Malom Tavankutu je već do sada sa strane roditelja prijavljeno preko 70 djece.

U nadi da će mi Taj slavni naslov uzeti u obzir gore navedene razloge i molbu mi povoljno rešiti, zahvaljujem se unapred.

Donja Čikerija, dne 5 januara 1921.”[30]

Molba je rešena premeštajem učitelja.Nadzornik salaških škola Aleksandar Mikić izveštava na osnovu odluke Prosvetnog inspektora Potiskog Ivana Turata da je premešten u Mali Tavankut.Već 4. februara on otpočinje sa radom u novoj školi.

Težak položaj koji su učitelji imali na selu je uticao da učiteljska mesta budu nekad upražnjena. Život na selu zahtevao je od učitelja angažman u više oblasti – prosvetnoj, vaspitnoj, kulturnoj, socijalno-medicinskoj zaštiti kao i narodnom prosvećivanju. Svestran rad je uticao da neki od njih budu vrlo omiljeni. Tako nailazimo na pisma seljana koji negoduju prilikom premeštaja ili odlaska poznatog učitelja. Ti protesti su nekada išli do bojkota i neispunjavanja obaveza. Takav primer nailazimo na Kelebiji gde su seljani usled premeštanja omiljenog učitelja zatvorili narodnu čitaonicu i bojkotovali proslavljanje školske slave Svetog Save, kao i crkveni obred koji se vršio. Vezanost seljana za učitelja je pokazivala kakvu važnost je imao u njihovom svakodnevnom životu. Zbog toga je lik učitelja u očima stanovništva sa salaša uvek bio više od profesije “učitelj.”

ÖSSZEFOGLALÁS

Tatjana Segedinčev:

A tanyasi iskolá

A két világháború közötti időszakban Szabadka területén két iskolafelügyelőség működött. Az első a belterületi iskolák, a második a külterületi – tanyasi iskolák munkáját ellenőrizte. Szabadka környékén 63 elemi – népiskola dolgozott. Az iskolaépületek meglehetősen rozoga állapotban voltak, felszerelésük pedig hiányos. Az elemi iskola fő feladata az volt, hogy a tanulókkal az elemi tudnivalókat elsajáttítassa és ezen felül neveljen is. A következő tantárgyakat tanították: számolás, olvasás, éneklés, hittan, testgyakorlás, földrajz, nyelvtan, beszéd- és írásgyakorlatok. Az iskolában folyó munkának főleg eszmei vetülete, vonatkozása volt. A falusi – tanyasi tanítóknak nem csak az oktatási-nevelési céloknak és feladatokat kellett megvalósítaniuk, hanem kultúrális-szociális nevelésben, egészségügyi ellátásban is részesítették a tanulókat. Ez a felelőséggteljes és kimerítő munka nagy erőfeszítéseket követelt a gyakran igen távol eső iskolákban dolgozó tanyasi tanítóktól.

ZUSAMENFASSUNG

Salascher Schulen

In der Zwischenkriegsperiode gab es in Subotica zwei Schulaufseherämte. Das erste umfasste städtische, das andere salascher Schulen. In der Umgebung von Subotica gab es 63 Volksschulen. Die Schulgebäude waren in ziemlich schlechten Zustand, ihre Ausrüstung sehr mangelhaft. Die Aufgabe der Volksschule war, den Schülern elementäres Wissen und Erziehung zu geben . Nächste Gegenstände wurden unterrichtet: Rechnen, Lesen, Singen, Religion, Turn, Geographie, Grammatik, Sprech- und Schreibübungen. Der Unterricht in den Schulen war in erster Linie ideologischen Charakters. Die Lehrer am Dorfe mussten mehreren Aufgaben genugtun: sie mussten lehren, erziehen, Kenntnisse aus dem Bereich der Kultur, Soziologie übertragen, Gesundheitsschutz üben. Eine so grosse Arbeit erforderte von den Lehrern besondere Bemühungen.