Браћа Владислав и Јован Манојловић

Oбјављено у часопису: EX PANNONIA 9 10

Браћа Владислав и Јован Манојловић

 

 

 Цветко Манојловић, Владислав Манојловић, Јован Манојловић, Самко Манојловић, Пера Радић и Душан Манојловић у лову 1910. године.

Чланови породице Манојловић су оставили видљив траг на политичкој и друштвеној позорници Суботице на прекретници и почетком XX века.

Крај XIX и почетак XX века представља доба процвата и јачања грађанског друштва у Суботици. Чланови породице Манојловић ће се истаћи као угледни трговци, адвокати, лекари и привредници. У бурним догађајима и превирањима почетком XX века били су незаобилазни учесници, а често и иницијатори догађаја који ће уследити.

У записима а по истраживању Јована Цвијића, породица Манојловић се досељава из места Ксеније у Епиру. Већ око 1700.године на ову територију долази Манојловић Хаџи Арсен са сином Калојаном из Македоније.(1)  Арсен је 1747.године од Градског сената добио дозволу да може трговати домаћом робом. Спандолија Манојливић је добио дозволу да може трговати само турском робом. Mеђутим, пошто је трговао и бечком и мађарском робом, та дозвола му је одузета године 1754. Спандолија и Калојан као турски поданици своју дућанску робу предају Калојановом млађем брату Станку и Спандолијином сину Манојлу који већ нису били турски поданици. (2) Ови Манојловићи су се већ овде оженили.

Такође се Манојловићи помињу у пописима домаћинстава Привилегованог коморског града Сент Марија из 1765.године. Помињу се Станко са пет чланова домаћинства, Калијан са осам  чланова и Малота са четири члана домаћинства. (3) У именику  трговаца из 1825.године наводи се да су две радње колонијалне робе биле Манојловићеве. Током XIX века као трговци и занатлије у Суботици се помињу  Антоније, Мануел, Јоца и Самко Манојловић.

Јован Манојловић (1810-1865)  је био суботички адвокат, подградоначелник града Суботице 1850.године. У својој кући и на градском тргу је имао солару педесетих година XIX века. Јован је имао пет синова : Ђуру, Самка, Димитрија, Јанка и Радивоја.

Ђура Манојловић (1843-1894) био je адвокат, народни посланик на народном црквеном сабору у Сремским Карловцима. Био је угледна и активна личност посебно на пољу културе.  Он је био оснивач, председник и хоровођа основаног „Првог српског певачког друштва“ које је касније добило име „Граничар“. Председник српске црквене општине је био од 1874-1879.године. Адвокат по професији био је једно време градски тужилац (фишкал), оснивач и директор Пучке газдачке банке д.д. у Суботици. На Корзоу број 12 гради породичну кућу 1881.године.(4)  Био је ожењен са Маријом Мимиком Радић (1842-1919) и имао је двоје деце : Цветка и Веру.

У „Српској штедионици д.д.“ Душан Манојловић, Јован Манојловић, Владислав Манојловић и Ненад Бешлин. 

 

Самко Манојловић (1844-1914) је био  власник гвожђаре са којом је и стекао богатство. Завршио је Хамплову трговачку академију у Будимпешти. Имао је кућу на месту данашњег трга између позоришта и Градске куће, где му се налазила и трговачка радња. Покретач је првих српских новина у рукопису под називом  „Љубав“ 1864.године.(5) Био је члан Управног одбора Српске православне цркве и њен тутор. Такође  је био благајник, члан Управног одбора и оснивач „Пучке газдачке банке д.д.“ у Суботици,  као и председник  „трговачке омладине“. Подигао је палату на Корзоу број 8  почетком осамдесетих година XIX века у неоренесансном стилу са најамним просторијама, у којој су после његове смрти живели синови Владислав и Јован.(6)  Јован Манојловић је имао још синове Димитрија, Јанка и Радивоја.

 Самко Манојловић.

Димитрије (1846-1924) је био лекар. Дуги низ година је радио као дворски лекар Јосипа Јураја Штросмајера у Ђакову. Јанко Манојловић (1848-1919) је такође био лекар. Целу летњу сезону је радио у бањи-купалишту Стубичке Топлице. Зими је лекарску праксу обављао у Суботици или у Загребу. Године 1919. упућује молбу Градском сенату ради добијања дозволе да зиму проведе код синовца Цветка Манојловића.(7)  Те године је и умро.

Владислав и Јован Манојловић били су познати и угледни грађани у Суботици  и шире почетком  XX века. Њихове професије, активности и интересовања су обухватале многе области живота. Значајна удружења и дешавања у граду била су пропраћена њиховим присуством. Учени и амбициозни препознавали су правце у којима треба да се развија модерно друштво. То је посебно било истакнуто у њиховим активностима у Удружењу индустријалаца, и раду  и значају на развијању саобраћаја и моторизације. Са  члановима шире породице радили су у областима јавних служби, привреде, спорта и уметности. Као представници имућног сталежа могли су да се школују у развијеним градовима широм средње Европе. Те постулате развијеног и културног друштва су покушавали током целог свог живота да пренесу и на средину из које су поникли и у којој су живели.

Унутрашњост „Српске штедионице д.д.“ 

У овим настојањима посебно се истицао Владислав Манојловић.  Рођен је у Суботици 4.(17)VIII 1869.године од оца Самка, велетрговца гвожђарске робе, и мајке Милеве  рођене Милосављевић, родом из Тиса Иђоша.(8)  У Суботици је завршио основну школу и гимназију. Правни факултет је завршио у Будимпешти. Промовисан је за доктора политичких наука, а затим и за доктора права. Адвокатски испит је положио 1900.године. Са Меланијом Манојловић рођеном 1874.године у Суботици се оженио 1891.године.(9)  После завршетка студија у Будимпешти своју каријеру је отпочео као млад адвокат у Суботици. Због своје стручне спреме и преданости у раду брзо је задобио поверење локалног живља. Зид библиотеке Српске православне цркве у Суботици краси портрет Владислава Манојловића, насликан у уљу руком Уроша Предића. Да се портрет изради дао је народ Српске црквене општине, захваљујући му се тиме  за све што је учинио. Насликан је у свечаном црном оделу, озбиљан, као да скрива сву свестраност и енергију коју је поседовао. Најдоминантнија активност којом се бавио у животу је везана за функцију председника Српске црквене општине. Са пуно ентузијазма и залагања обављаће ову дужност, најпре као потпредседник од 1900.године,  а затим и као председник од 17.марта 1901. до 1.фебруара 1932.године. Од 1932.године је био њен почасни председник. За време његовог мандата извршено је низ значајних реформи у црквеној општини. Укинут је црквени прирез, сређено је финансијско стање општине. У времену док је он био председник извршено је темељно реновирање и обнављање православне цркве у Суботици. Детаљне припреме су започете 1909.године састајањем грађевинског пододбора, израдом планова и прорачуна и прорачуном материјалних средстава. Уследиле су дражбене понуде. Усвојена је понуда Јаноша Мајана и Андраша Андоа на укупне радове осим : браварског, столарског, бојадисарског рада, израде новог иконостаса и сликања нових икона на њему. Ови радови су издати бечкој фирми „Portoa et Fix “ – као најјефтинијим понуђачима.(10)  Делимично рушење старе цркве почело је 10.маја (27.по старом календару) 1909.године.  Последње богослужење у старој цркви било је о Ђурђевдану 1909.године. Током те године дошло је до зидања новог торња, стављања нове „јабуке“ и новог крста на торањ, као и монтирање громобрана. Црква је омолована. Наредне године су настављени радови. Поправљен је звоник и унутрашњост храма. Направљена је ограда, асфалтирана је црквена порта. За троносање и освећење обновљене цркве је  био одређен 13.новембар (31. по старом  календару) 1910.године. Тада је одржана архијерејска служба, литија кроз град, свечани банкет и вечерња свечана скупштинска седница са говорима: др Владислава Манојловића, др Јована Манојловића, Петра Огњанова, Његовог преосвештенства Митрофана Шевића, епископа бачког, и Богдана Свирчевића. Након тога је уследила беседа са игранком. Следећи дан епископ је посетио Александрово (цркву и школу) и Палић. Приређена је свечана вечера од стране Владислава Манојловића и супруге Меланије у „Лојду“ (Удружењу индустријалаца и трговаца). Владиславов рад на месту председника био је прекинут 1912.године када је била суспендована црквена аутономија и на место ње успостављено „комесаријатство“ са именованим црквеним одборима. Аутономија је укинута 1912.године, после анексије и уочи Балканског и Првог светског рата. После завршетка Првог светског рата поново је у службу враћена  бивша црквена општина. Др Владислав Манојловић  поново  јој је био на челу.

Владислав Манојловић у својој кући.

Владислав Манојловић је 1919.године саставио основно писмо-правила „Грађанске закладе Душана Радића“, великог народног добротвора. За његовог рада као председника црквене општине спроведене су 1932.године веће поправке на цркви, Остојићевој капели на православном гробљу и парохијском дому.(11)  Приступило се уређењу најстаријег дела православног гробља. Основна школа на Келебији опремљена је училима и намештајем. Такође је сређена црквена архива и знатно је увећан број књига у црквеној књижници. Због свога залагања и рада Владислав Манојловић је више пута биран за председника Српске црквене општине и изабран је за члана скупштине Српске православне епархије Бачке, чији је био световни потпредседник . Српски народно-црквени сабор одликовао га је избором за члана двеју највиших народно-црквених аутономних управних и судских власти : Саборског одбора и Митрополиско црквеног савета.

Са супругом  Меланијом 1927.године одлази на поклоничко путовање-хаџилук у Јерусалим, на поклоњење  гробу “ Христа спаситеља света“. Том приликом га је Његова светлост Дамаскин, јерусалимски васељенски  патријарх, одликовао патријаршијским крстом.

Владисла Манојловић на салашу у Павловцу

Др Владислав Манојловић је целог свог живота био активан и на политичком пољу. Време Првог светског рата проводи као хусарски официр на руском фронту. На тромесечни одмор по наређењу војне команде одлази у Сомбор где га затиче завршетак рата. У кући др Јоце Лалошевића настају прве идеје о формирању нове власти након рата. После преузимања управе од стране Српско-буњевачког народног већа, враћа се у Суботицу. Овде одмах почиње да ради на формирању Српско-буњевачког већа. У своју адвокатску канцеларију 5.новембра 1918.године позива око 16 виђених Срба  и тада је донета одлука да се наредне недеље сазове велики народни збор на којем ће се прочитати резолуција за одвајање од Мађарске те да се изабере Народно веће Буњеваца и Срба и преузме власт над градом Суботицом.(12)  На Великој скупштини 25.новембра 1918.године Војводина је прикључена Србији. Тој Скупштини је присуствовао и др Владислав Манојловић. Велика народна скупштина га је изабрала за члана Великог народног савета  који је био прва законодавна власт  Баната, Бачке и Барање. Велики народни савет изабрао га је за члана Народне управе  која је била прва народна влада северних крајева, где му је поверено управљање финансијама. После уједињења постаје Велики жупан Бачке жупаније, а 1927. године постаје потпреседник обласне скупштине Бачке.

Јован Манојловић на Корзоу.

Још 1921.године је постављен за краљевског јавног бележника и овај посао је обављао све до смрти 30.маја 1938.године.  Посао општинара-већника је обављао деценијама, а од доба формирања бановина постаје већник Дунавске бановине.

За свој рад и залагање био је одликован Орденом св. Саве III степена и Југословенском  круном IV степена.

Главни иницијатор оснивања суботичке „Српске штедионице д.д.“ је био Владислав Манојловић. Спровело се пробно пописивање деоница и већ почетком 1906.године одржана је скупштина деоничара, те је основана „Српска штедионица д.д.“ у Суботици са основном главницом од 1,000.000 круна. Завод је отпочео рад 15.маја 1906. године. Председник је постао велепоседник Душан Радић. Управитељ је био адвокат др Јоца Манојловић,  правни заступник адвокат др Владислав Манојловић,  књиговођа Ненад Бешлин, a благајник Милан Огњанов. Чланови Управног одбора били су : др Владислав Манојловић,  лекар у Липику др Јоца Ненадовић, земљопоседник Данило Пушин, земљопоседник Глиша Међански, гостионичар  Ђурица Огњанов  и приватник из Аде Сава Вучић . Чланови Надзорног одбора су били : градски главни благајник  Богдан Димитријевић (председник),  управитељ школе Богдан Свирчевић (секретар), градски чиновник Милан Недељковић  и Милан Огњанов старији, градски чиновник. (13) У почетку рада у Завод се сливао капитал појединаца и установа српске оријентације да би касније због доброг пословања задобила поверење и код другог становништва у граду и шире. Штедионица се налазила у улици Ивана Антуновића ( данашња Улица Ђуре Ђаковића) у Рајхловој палати. По избијању Првог светског рата Владислав Манојловић, Јован Манојловић, Цветко Манојловић и Јоца Радић као таоци су интернирани у Кечкемет. Књиговoђа и благајник су позвани на војну дужност. Тада градска полиција поставља за књиговођу „Српске штедионице д.д.“ Ернеста Хорвата, који је о раду установе дао позитивно мишљење.  Као чиновник у Штедионици је остао све до смрти. Након рата она се са стањем од 1.јануара 1921.године претвара у овдашњу филијалу „Српске банке д.д.“ у Загребу, која је доцније радила под називом : “Трговачко индустријална банка д.д.“ у Загребу подружница у Суботици. Године 1946. ова је филијала ликвидирана.

Ручак Јована Манојловића. 

Владислав Манојловић   је неких 15 година био председник Удружења привредника у Суботици. Осим тога у списима наилазимо да је био члан Месног школског одбора (14), председник „Руско-СХС клуба“ 1921.године (15) и  председник Аутомобилског клуба у Суботици.

Почетак XX века обележен је брзом индустријализацијом и развојем технике. Богатији и виђенији људи упознају се са новим достигнућима на својим путовањима по развијеним градовима Европе. У Суботици се пољављују први аутомобили. Један од пасионираних заљубљеника у аутомобиле постаће Владислав Mанојловић. Ту своју љубав испољаваће кроз рад у Аутомобилском клубу. Био је један од оснивача Аутомобилског клуба у Београду као и у Суботици. Прве идеје о формирању клуба у Суботици  дају власници аутомобила и пријатељи аутоспорта на седници 11.новембра 1924.године која је одржана у дому Удружења трговаца и индустријалаца. Аутомобилски клуб је основан 23.јануара 1925.године.(16)  Председник клуба је био Владислав Манојловић. Због своје ангажованости и доприноса раду клуба, на седници Управног одбора суботичке секције Клуба 14.фебруара 1932.године, изабран је за доживотног председника. На овој функцији ће остати све до смрти 1938.године. У оквиру ове функције залагаће се за стални напредак аутомобилизма, услова вожње, изградњу путева, увођењу разних олакшица за власнике кола. У овом периоду забележена је и интензивна сарадња међу Клубовима. Председник клуба је у циљу популаризације туризма често учествовао и сам на ауто-излетима у земљи и иностранству.Учествовао је на ауто-излету у Салцбург и Минхен 1928.године, долином Ибра кроз Шумадију и Подунавље 1929.године, кроз јужну Србију до Солуна 1931.године. Приликом пута 1932.године у Братислави је имао незгоду где је сломио надлактицу десне руке те му је рука била у гипсу.(17) Дочекујући госте и пријатеље из других ауто-клубова често је приређивао вечере у свом дому. Велики допринос развоју привреде и напретку друштва давали су чланови Клуба залажући се непрекидно за изградњу међународног пута али и локалних путева. Осим интересовања за аутомобиле и аутомобилизам Владислав Манојловић је испољавао велико залагање за изградњу и напредак града и регије. Тежио је напретку и модернизацији друштва. У својим препискама упорно се обраћао градским властима са молбом за изградњу једног модерног међународног пута од југословенско-мађарске границе до града. Након његове смрти овај пут је отворен .У говору октобра 1935.године поводом прославе десетогодишњице клуба у Суботици истиче :“Аутомобил није више луксуз, него практично саобраћајно средство широких маса људи, које служи земаљском саобраћају и народној привреди а уједно и народној одбрани!“ (18) Ова његова изјава најбоље илуструје његово виђење развоја друштва.

Јован Манојловић у шетњи на Корзоу. 

Владислав Манојловић је био акционар и оснивач неколико фабрика у Суботици. “Коларит д.д.“, фирма која је производила кровне плоче и друге производе од асфалта, катрана и минералног уља је била једна од фирми где је био акционар, затим у „Бачкој, фабрици шпиритуса и квасца д.д.“ (19), а на оснивачкој скупштини „Севера д.д.“ имао је 111 акција.(20). Био је члан Управног одбора „Ферума д.д.“ 1922.године.

Поред свих функција, обавеза и свога посла имао је и један хоби. Наиме Владислав Манојловић је био и ловац. Заједно са својом браћом и пријатељима уживао је у лову на ситну дивљач у ловачком друштву „Премудри ловци“. Из овога периода остало је забележено низ анегдота и „ловачких прича“.(21)

Из брака са Меланијом Манојловић је имао троје деце: Александра (1892), Катинку (1895) и Самка (1897).

Овај свестрани човек изненада је преминуо 30.маја 1938. године. Многобројни познаници, пријатељи и чланови разних удружења и клубова присуствовали су сахрани .Смртовница је изашла у листу „Naplo”. Владислав Mанојловић је сахрањен 1.јуна 1938.године на православном гробљу у Суботици.

Јован Манојловић је био млађи брат Владислава Манојловића. Рођен је у Суботици 31.маја 1872.године. Основну школу и гимназију је завршио у Суботици, право је слушао у Грацу, Будимпешти, Братислави и Клужу. Докторат права је стекао у Клужу. Адвокатски испит је положио у Будимпешти 1901.године. Отворио је адвокатску

канцеларију у Суботици коју је водио до педесетих година двадесетог века. Новосадска адвокатска комора је 1952.године приликом прославе своје 30-годишњице прославила и 50-годишњицу његове адвокатуре.

Учествовао је у народно-црквеном животу српског народа као члан црквеног Управног одбора, члан скупштине односно савета Црквене општине, као члан скупштине и административног одбора Епархије бачке. Од априла 1914.године је био правни саветник Српске православне црквене општине у Суботици . Јован Манојловић је израдио правила задужбина којима управља црквена општина у Суботици : Писмо задужбине Јована Христофоровића, Јована Радишића, удовице Ђоке Младеновића рођене Јулијане Градић, Драгиње Арадски рођене Лудајић, правила задужбине Тиме и Марије Радић.(22)

За своју душу, као верник, заједно са братом Владиславом, снајом Меланијом и јавним бележником др Радивојем Миладиновићем,  1927.године обишао је света места у Јерусалиму, Сирији и Египту. Са овога ходочашћа браћа Манојловић су на поклон православној цркви донели посвећени сребрни крст.

Захваљујући његовом правном залагању, црквеним општинама на Келебији и Александрову су враћене незаконито одузете школске зграде и учитељски станови 1920.године. Јован Манојловић је као народни посланик учествовао са програмом Српске народне радикалне странке на Угарском сабору у Будимпешти од 1906-1910.године.

Након Првог светског рата је од стране Буњевачко-српског народног збора у Суботици 1918.године  изаслан на Велику народну скупштину у Новом Саду која је изрекла уједињење Војводине са Србијом. Био је народни посланик у Привременом представништву 1918.године и у Уставотворној скупштини у Београду 1921.године. Заједно са братом Владиславом угостио је др Јована Цвијића у својој кући 1919.године када је боравио у Суботици,  након што га је изаслала париска Мировна конференција ради решавања питања Бајског троугла. (23) Суделовао је на интернационалном трговачком конгресу народних посланика из свих Антантских земаља у Бриселу 1919.године. За банског већника Дунавске бановине је изабран 1938.године. (24)

Јован Манојловић је сарађивао у „Суботичким новинама“ Младена Карановића, посебно 1897.године када су биле у јеку борбе за „Велико коло“  и буњевачку наставу у основним школама.

Већ је са својих 15 година објављивао песме  у „Невену“, „Стар малом“, „Јавору“, а после у Летопису Матице српске. Имао је низ текстова у преводу. Жестоке дебате водио је у Летопису Матице српске са професором Правног факултета у Суботици  др Михаилом Константиновићем. Дебате су се водиле око тогада се суботички Правни факултет не премести у Нови Сад. На енглески језик је превео позоришну игру Косте Трифковића „Школски надзорник.“

Уређивао је више библиотека, међу којима своју, Црквене општине српске цркве и Грађанске касине у Суботици. Саставио је и штампао каталоге ових књижница. Каталог књижнице Грађанске касине је први штампани каталог по свим модерним принципима. Ово је био први штампани каталог јавне књижнице у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

По избијању рата 1914.године ( на дан Сентиштвана 20. августа) био је на девет месеци интерниран у кечкеметску државну тамницу, заједно са браћом Владиславом и Цеветком Манојловићем и Јоцом Т.Радићем.(25) Захваљујући залагању грофа Тисе пуштени су након месец дана.(26)  Након рата је одликован  два пута са орденом „Белог орла“- први пут после Тријанонског уговора, а други пут после доношење Видовданског устава. У војсци је имао ранг судског капетана I класе. Др Јован Манојловић се налазио на више функција. Био је члан Управног одбора „Српске штедионице д.д.“. Такође је имао акције у фабрици ципела „Југословенска деоничка творница обуће“.(27)  Након смрти Владислава Манојловића постаће председник Аутомобилског клуба у Суботици. Ову функцију ће обављати до првих дана Другог светског рата. Остало је забележено са којим ентузијазмом је организовао дочек колегама из „Мађарског ауто клуба“ на тек отвореној југословенско-мађарској граници.

Др Јован Манојловић  је био и љубитељ лова. Када је основано ловачко друштво „Премудри ловци“ 1910.године,  изабран је за секретара и адвоката. Први излет је био 31.јуна 1910.године, а друштво је конституисано на другом излету 11.септембра 1910.године. За председника  и лекара је изабран др Пера Радић а др Владислав Манојловић је изабран за потпреседника. Осим њих Цветко Манојловић је изабран за благајника, Душан Манојловић за домаћина, а Душан Радић је био једини члан одбора до 1913.године. Ловачки терен им је био Фолдјараш на Томпи. Чланови „Премудрих ловаца“ често су одлазили у лов и на друге терене. О сваком лову су водили дневник који је био илустрован фотографијама. Најчешће су ловили фазане, патке, зечеве и ситну дивљач. О самом лову и ловцима написано је више шаљивих песама и анегдота. Друштво премудрих ловаца престало је да постоји даном избијања рата 1914.године. (28)

Др Јован Манојловић се није женио и није имао деце. Живео је у породичној кући у Александровој (Корзо) улици број 8.

У пријави ратне штете коју је поднео 20.септембра 1945. године наводи како је 13. априла 1941. тучен песницама и кундацима од стране мађарских војника, уз псовке и понижавање.(29)  Наводи: „ Два пута сам се  срушио на земљу под ударцима. Био сам сав крвав. Један војник ми је извукао златан швајцарски сат из џепа. После су ме војници одпратили у градску кућу.“(30)  Интерниран је десет дана у артиљеријској касарни.  Из куће су најпре мађарски војници однели разно покућство, а затим и руски војници који су становали у кући. Такође су руски војници однели са салаша Павловац 31 разно покућство и ловачка кола. Јован Манојловић је при подношењу ратне одштете заступао нећака Самка и нећаку Катинку. Код пријаве за   лекара Самка Манојловића,  наводи се да је кућа у Александровој улици страдала два пута приликом бомбардовања 1941. и 1944.године. Породични аутомобил „Fiat 65 XP“ предат је на захтев југословенској војсци. У стану су руски војници заузели пет соба децембра 1944.године (31)  После њих су стан заузели чланови контролне комисије, а затим је ту био пионирски дом . Нико није плаћао кирију. Јован Манојловић је  заједно са нећаком Катинком  био власник зграде на Даничићевом путу број 9. Катинка Манојловић је нестала у Загребу, у ратном вихору априла 1941.године. Њихову кућу је држао под закуп Липот Бредер, који је јуна 1944.године нестао из Суботице. Зграда је оштећена у бомбардовању, а била је окупирана у рату од стране мађарских, немачких, руских и југословенских војника. (32)

Након Другог светског рата наставио је да води своју адвокатску канцеларију. Са новим властима често је вршио преписку због одузетог простора у кући  и станара који су у њу усељени. Тако 1951.године упућује жалбу Градском народном одбору ради одузимања пословних просторија. Канцеларија му се тада налазила на углу Републиканске и Улице Владимира Назора,  где је некада била књижара „Напредак“.(33)

У преписци коју упућује Градском народном одбору ради адаптације

куће, жали се да за то нема средстава јер адвокатска канцеларија  јако слабо ради, земља му је одузета, а кирије за закуп су биле јако мале.(34)

Старији Суботичани још памте др Јована Манојловића, „чика Јоцу“, како је у пелерини са шеширом и штапом пролазио Црнојевићевом улицом до гробља.

Др Јован Манојловић је умро 1956.године. Сахрањен је у породичној гробници на Православном гробљу у Суботици.

Овој познатој породици припадали су и угледни суботичани Цветко и Душан Манојловић.

Цветко Манојловић је рођен 24.априла 1869.године у Суботици. Отац му је био Ђура Манојловић, а мајка Марија-Мимика Радић. Деце није имао. Владиславу и Јовану је био брат од стрица. Био је ожењен са Идом Миклош (1887-1957). Завршио је Трговачку академију и Конзерваторијум у Лајпцигу-одсек за клавир.(35) У Берлину је био три године ђак професора Едварда Ширнера и његов асистент. Овде се упознаје са Стеваном Мокрањцем  који га одводи у Београд.(36) Заједно са њим и  Станиславом Биничким оснива музичку школу у Београду. Био је наставник клавира краљу Александру, кнезу Павлу и кнегињи Јелени од 1903-1908.године.(37)  Београд напушта приликом анексије Босне, по наредби Аустро-Угарског конзулата,  јер су му одузели пасош и наредили да у року од месец дана напусти Београд,  јер ће се у противном сматрати дезертером. У градској Музичкој школи је од 1919.године. На управитељско место је дошао после пензионисања Ернеста Лањија. Као познати пијаниста, делатник у градском оркестру и филхармонијском друштву одлази у пензију школске 1934/35.године. Живео је са женом у кући коју је наследио од оца у Александровој улици број 12. Од имовине је поседовао још око 70 ланаца земље оранице на Келебији и Лудошу. Умро је 19. децембра 1939.године. Надгробни споменик Цветка Манојловића, једини је сакрални објекат-породична гробница на православном гробљу поред капела, који је заштићен као културно добро. (38)

Даљњи рођак Владиславу, Јовану и Цветку је био Душан Манојловић. Рођен је у Суботици 8.марта 1883.године. Отац му је био Стеван Манојловић (1850-1902.)-градски велики бележник и мајка Савета Беквалац. Био је ожењен са Анастазијом Димитријевић, ћерком градског сенатора. Имали су две ћерке :  Иванку и Савету. После завршене гимназије студирао је права у Клужу и Пожуну. Након Првог светског рата био је именован за главног градског благајника 1919.године (39) Од 1920-1921. био је градски Велики капетан, а од 1927-1929. Велики жупан града Суботице.(40) Дуго година је био добровољни благајник „Добротворне задруге Српкиња“. Председник Трговачке коморе у Суботици је до 1930.године. За свој рад је био награђен грчким орденом „Феникса IV“ 1931.године. (41)

Душан Манојловић се бавио мачевањем  и био је председник „Друштва за мачевање“ чије су се просторије налазиле у Александровој улици број 13. (42) Имао је кућу у Јелачићевој улици број 9. Дозволу за градњу ове куће је тражио од градског Сената 1913.године.(43)

Умро је првога дана Другог светског рата 6.априла 1941.године у Суботици.

Браћа Манојловић са ширим члановима своје породице оставили су видљив траг на политичкој и друштвеној позорници Суботице у првој половини XX века. Описујући њихов живот базирамо се на њиховим професијама и функцијама. Иза представљених података из биографија  крију се личности какви заправо и јесу били са својим људским особинама,  које једино можемо докучити приликом ретких изјава које су сачуване и гледајући сачуване фотографије. На основу њих закључујемо и повезујемо нити њихове личности које би иначе остале нејасне.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ

 

 

1. Ивањи Иштван, Историја слободног краљевског града Суботице, II књига, Суботица 1892, 220.
2. Исто
3. Корени – Gyökerek, Историјски архив Суботица, 1991, 202.
4. Гордана Прћић Вујиновић, Викторија Алаџић, Мирко Грлица, Градотворци I, Суботица 2004, 72.
5. Научни Зборник Матице српске, I, 1950, 66.
6. Гордана Прчић Вујиновић, Викторија Алаџић, Мирко Грлица, Градотворци I, Суботица 2004, 66.
7. Историјски архив Суботица, (у даљем тексту ИаС) Ф:47, XIX 97/1919.
8. ИаС, Ф:57, 533771937. Сведоџба о држављанству Краљевине Југославије.
9. Исто
10. Петар Огњанов, Генерална обнова Српске православне цркве, храма Св.вазнесења Господњег, Суботица, 1952, 16.
11. Исто, страна 90.
12. Марко Протић, Златни дани Суботице, Суботица, 1930, 21.
13. Петар Огњанов, Грађанска заклада Душана Радића, Суботица, 16.
14. ИаС, Ф:47, V 88/1921.
15. ИаС, Ф:47, Градоначелник 17/1921.
16. EX PANNONIA, 5-6-7, Суботица, 2003, Татјана Сегединчев, Аутомобилски клуб Суботица 1925-1945.година, 32.
17. ИаС, Ф:54, 40/1932.
18. EX PANNONIA, 5-6-7, Суботица, 2003, Татјана Сегединчев, Аутомобилски клуб Суботица 1925-1945.година, 41.
19. Стеван Мачковић, Индустрија и индустријалци Суботице (1918-1941), Суботица, 2004, 207.
20. Исто, 287.
21. Марко Протић, Српски триумвири у буњевачком ренесансу од 1860-1900 год., Југословенски дневник, 210-211.
22. Петар Огњанов, Генерална обнова Српске православне цркве, храма Св.вазнесења Господњег, Суботица, 1952, 106.
23. Марко Протић, Златни дани Суботице, Суботица, 1930, 82.
24. ИАС, Ф:54, Записник Управног одбора секције А.К.К.Ј., 30. XII 1938.
25. Марко Протић, Златни дани Суботице, Суботица, 1930, 12.
26. Исто
27. Стеван Мачковић, Индустрија и индустријалци Суботице (1918-1941), Суботица, 2004, 404.
28. Петар Огњанов, Грађанска заклада Душана Радића, Суботица, 15.
29. ИаС, Ф:69, 3195
30. ИаС, Ф:69, 3195.
31. ИаС, Ф:69, 3199.
32. ИаС, Ф:69, 3198.
33. ИаС, Ф:68, ГНО Суботица XVIII, 93/1954.
34. ИаС, Ф:68 ГНО Суботица V 1074/1954.
35. ИаС, F:47, VII 8368/1940.
36. Марко Протић, Српски триумвири у буњевачком ренесансу од 1860-1900 год., Југословенски дневник, 204.
37. ИаС, Ф:47, VII 8368/1940.
38. Наташа Николић, Међуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица, Студија: Православно гробље у Суботици, Суботица, 1996, 7.
39. ИаС, Ф:47 XV 436/1919.
40. ИаС, Ф:47 VI 3056/1938.
41. ИаС, Ф:235 262/1931.
42. ИаС, Ф:47 XV 289/1925.
43. ИаС, Ф:2 III 311/1913.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

РЕЗИМЕ

 

 

 

 

Породица Манојловић је оставила видљив траг у друштвеном животу  Суботице крајем XIX и почетком XX века. Чланови породице су били истакнути трговци, адвокати, лекари и уметници. Својим утицајима, радом и ентузијазмом умногоме су допринели развоју грађанског друштва у Суботици. Најмаркантније личности ове породице били су браћа Владислав и Јован  Манојловић.